Данас када моја маленкост приступа свештеном трону архијерејâ бихаћко-петровачких, благодаримо прво Богу живоме Оцу, Сину и Светоме Духу, Створитељу, Промислитељу, Дародавцу свих добара, што је по свом савршеном Промислу мени најмањем од све браће дао и даровао да управљам Црквом Његовом; да управљам, дакле, Тијелом Сина Његовог, Бога и Спаса нашега Исуса Христа рођеном од Дјеве Марије Духом Светим, преображеним и васкрслим Духом Светим, који истим Духом Светим оставља нам најсветије своје Тијело које је Црква Његова да се кроз Њу спасавамо овдје на земљи. По својој природи Црква је тајна над тајнама, јер на Њој стоје врата од Царства небескога. А кључеве од тих врата, милошћу својом неизрецивомн предаје велики Бог сваком свом епископу Цркве Његове, па тако и мени најнедостојнијем.
Зато, данас са разлогом осјећам своју ништавност и свештени
страх према достојанству које ми указује
наша најсветија Црква тиме што ме изабра за епископа бихаћко-петровачког, али у
исто вријеме осјећам и неизрециву радост
јер долазим својој кући. Зато, благодарим од свег срца најсветијем Патријарху
нашем г. Иринеју и свој узвишеној браћи архијерејима Српске Православне Цркве
што је ,,и њима било драго‟ (Дап. 15,28) да ми повјере на старање Епархију
бихаћко-петровачку.
Као што рекосмо, срце ми је пуно, јер се враћам својој кући.
Долазим опет своме манастиру Рмњу, гдје сам започео монашки живот; долазим у
град у којем сам започео своју свештеничку службу и мисију, долазим гробовима
својих предака. А изнад свега, моје срце је радосно, јер долазим Вама, драга
браћо и сестре, свештеницима, монасима и вјерном народу Богом спасаване
Епархије бихаћко-петровачке, чију душу познајем и чијем срцу се дивим, и које
сматрам највећим благословом и благом ових
простора земљине кугле, и шире. Јеванђеље каже да ,,нема пророка у
постојбини својој‟ (Мт 13,57). Пред тежином значења ових јеванђелских ријечи
тјеши нас једино то што моја маленкост не долази у своју постојбину као пророк,
већ као непотребни слуга Божји и служитељ Олтара Господњег, слуга свога народа,
као епископ Цркве Христове.
Као што и сâми знате, наша Епархија је основана 1925. године
када је добила свог првог епископа др Венијамина Таушановића, који је овом
Епархијом управљао кратко, свега четири године. Могло би се рећи да је његовим
одласком Епархија остала готово удова, што значи да дуго година није имала
свога епископа, него су њеним свештеним
троном уз тешке историјске околности уз два везана свјетска рата, учестале
прогроме и народна страдања каква историја готово не памти, управљали
православни епископи из Сарајева, Бањлуке и Далмације, и све тако до 1991.
године до доласка епископа Хризостома, чијим доласком је почело конкретно
духовно васкрсавање ове Епархије.
Због тога, и због много чега још, благодаримо епископу Хризостому,
сада Митрополиту дабро-босанском, на архипастирској ревности и пожртвованој
свештеној љубави, што је овом Епархијом достојно проносио име св. Јована
Златоуста, држећи мудро у рукама својим
јеванђељску бакљу са уљем (Мт 25,4) коју је Господ упалио да би
свјетлошћу незалазном обасјао ову нашу Крајину, а коју је потом преузео његов
насљедник епископ Атанасије, сада Епископ милешевски, такође вјерни син ове
наше поносне Крајине. И пред њим данас правимо метанију, благодарећи му на
ревности, трпљењу и теологији, јер се угледао на Светог Атанасија Великога чије
име и носи, који је и сâм у своје вријеме, једнако као и св. Григорије Богослов
и многи други Свети оци и учитељи Цркве, проповједао Јеванђеље Христово у
опустошеној Епархији и полупразним храмовима.
Но, својом непоколебивом вјером у Васкрслога Господа Исуса
Христа, коју су проповједали и чију васкрнсу силу су проносили, Свети оци и
учитељи Цркве надахљивали су Цркву Божију и васрксавали Јеванђељем свијет око
себе.
Као што и сâми видите,
с људске стране гледано, историја Епархије бихаћко-петровачке није дуга
нити нарочито богата и славна, али је одвајкада док она није ни постојала, на
сваком њеном милиметру посвједочена непоколебива вјера православна, која је
данас у вама, драга браћо и сестре, чиста и непорочна љубав према Господу и
Цркви Његовој, која је данас у вама, и јуначки дух наших славних предака, који
је још увијек у вама, драга браћо и сестре.
Ови простори преко којих се протеже наша Епархија исцрпљени
су од ратова старих и нових, унижени од страдања и неправде сервиране из руку
кнезова овогасвијета. Носећи на себи ране историје, наша Епархија је данас остала мала у броју
својих вјерника и сиромашна у својој економији. Но, због тога ми је још више волимо и наше срце
још више ка њој хита, јер знамо да се,,сила Божија у немоћи познаје‟ и да је
,,слабост Божија јача од људи‟ (1 Кор 1,25).
Шта је то слабост и сила Божија? То је крсто-васкрсна сила,
драга браћо и сестре, она која избија из гроба Христовога. То је сила вјечне
љубави Бога према човјеку која побјеђује свако зло, неправду и смрт. Она се
показује тамо гдје људски разум помишља да је крај, да више ништа нема смисла
нити икакве шансе да се нешто промјени и крене набоље. То је сила коју видимо у
ове наше дане и управо на овим просторима наше Епархије која се показала и
пројавила у недавном обретењу моштију светих мученика из Медне, који нам баш
као сви апостоли, Свети оци и учитељи Цркве Христове чудесно објављују велику
тајну љубави Божије и вјечне наде.
Молимо се данас овим светим мученицима, свим мученицима
Епархије бихаћко-петровачке, заштитницима Епархије наше - данашње славе ове
свештене епископије Србима великим Архиепископима и Патријарсима српским, свим
великим учитељима и оцима Цркве Христове, да својим светим молитвама и мени
недостојном надомјесте такву вјеру, не би ли барем наш вјерни народ у нама препознао макар обрисе
узорне епископске службе Христове, еда би ли се с нама што чешће сабирали око
Трапезе Господње одакле извире сила вјечнога живота и вјечне наде.
Молимо се такође свим светима да нам дају крсто-васкрсну
вјеру Јеванђеља Христовог да би наши сусједи и суграђани Бошњаци и Хрвати у
нама видјели и препознали свога пријатеља и доброжељатеља, на чија врата дању и
ноћу могу покуцати тражећи ,,три хљеба“ (Лк 11, 5-8), како каже Јеванђеље. Само
на овакој вјери се граде прави међуљудски односи, јер оваква вјера нас учи да
смо ми једни другима не за пет дана, нити педесет и пет година, него за
вјечност.
Одговорно тврдимо да за све црквене, социјалне, политичке,
породичне и остале прилике и околности не видимо ни једно рјешење до ово које
су проповједали и проживјели сви светитељи Цркве Христове, а то је жива вјера у
Васкрсење Христово.
У нашој кући и око наше куће има много посла да се уради,
милошћу Божијом, све ћемо постићи крсто-васкрсном вјером.
Овом приликом поздрављам и захваљујем преставницима власти
Града Босанског Петровца, Федерације БиХ, Републике Српске, Србије и Хрватске,
мојој родбини и пријатељима, браћи свештеницима и вјерном народу Епархије
франкфуртске и све Њемачке, међу којима сам направио своје прве епископске
кораке и стекао међу њима вјерне и вјечне пријатеље.
Све вас молим да ме не заборавите у вашим молитвама! А свима
онима које су животе своје уписали у историју Епархије бихаћко-петровачке нека
је Царство небеско! Христос васкрсе!
Нема коментара:
Постави коментар