Монахиња не учи људе молитви, него писмености. А да ли ће човек који научи азбуку читати Еванђеље или, рецимо, Фојербаха, то је његова лична ствар. Мајка Тереза као да игнорише чињеницу грехопада, а страдање сматра случајним, досадним дисонантним тоном у симфонији света, који је могуће исправљати а да се не исправља сам свет. И она ни не стреми његовом поправљању, прима га онаквим какав јесте, и у знак захвалности због тога свет постаје њен пријатељ. Она и човека прима онаквог какав он јесте, видећи у својој мисији само олакшање људског страдања, видећи у том страдању само понижавање човекове личности, коју она тако високо цени.
"Клањам се животу!", то је девиза Мечникова,
Швајцера и монахиње Терезе. Али о животу вечном ни речи. Наравно, она је часна
сестра, што значи да верује у бесмртност, али то је лично њена вера која се не
тиче њене мисије. Можда је то разлог што међу помоћницима мати Терезе има људи
разних религија, па и неверујућих, јер их уједињује сапатња према личности,
сапатња према човеку као чулној датости и осећање солидарности према сваком
човеку зато што је он човек. То одговара свима - и безбожницима, јер се страдање
не повезује са религијом и вером. А у састрадању и помоћи овде, у земној
реалности, нуждава се свако - и верник и неверник. Због тога, где год да дође,
мајка Тереза је - жељена гошћа. Неверници нагонски осећају да их монашка одећа
мати Терезе не одваја од ње. Њени портрети се стално објављују у новинама, она
је позната у најдаљим крајевима света. Али њен унутрашњи лик, онај духовни,
није мање загонетан од лика Мона Лизе. Шта је учинила мајка Тереза - хероина
тог богоборачког, суровог и у исти мах страдалног света? Хришћани су у тај свет
улазили као у колосеум, као у бој са дивљим зверима, а мати Тереза нема
непријатеља. О њој говоре и пишу похвално и, што је симптоматично, скоро
истоветним речима.
Каква је њена духовна позиција, ако је она - мајка Тереза?
Мислим да се ово може објаснити чињеницом да је њена религија - хуманизам,
поклонење животу, састрадање са човеком, као пројавом тог живота. Таква љубав
не открива хоризонт вечности, и зато она никога не погађа. Изгледа да је тајна
мајке Терезе у томе што је идеал коме она служи - достојанство људске личности,
а уз то - достојанство земаљско, а не као лика и подобије Божијег. Зато брига о
таквом достојанству не подсећа на Бога и не изазива немир код безбожног света.
Хришћански подвижници су стремили да човека духовно исцеле.
За мати Терезу духовне болести као да не постоје, она их игнорише, за њу је зло
- само и једино страдање. Свеци су настојали да подигну палог човека, да га
пробуде за нови живот. Мајка Тереза као да главу тог човека ставља себи у крило
и успављује га, а да ли ће он устати или неће - то није њена ствар, њена мисија
је да умањи бол, макар тај бол за човека био спасоносан. Свету се то свиђа.
Световни хуманизам је - нарочита философија, нарочита религија - без Бога.
Нарочита етика, где је мера вредности сам човек у свом земаљском, чулном
постојању. Господ говори о Сину Човечијем Који је сишао с неба, а хуманизам о
сину земље коме је небо непознато.
За хришћане је зло - пре свега грех и губитак вечнога
живота, а за хуманисту је зло - социјална неправда, одузимање личних права, као
и све оно што човеку доноси страдање. Хуманизам је, слично будизму -религија
антистрадања. Она се бори против последице, не дотичући се самог узрока.
Мајка Тереза је подизала умируће на улици, својим рукама их
купала, одевала у чисту одећу да би они, како она каже, могли да умру достојно
људског бића. Достојно - онако како она то схвата, а о томе да човек мора да
умре са вером у Бога и покајањем - ни речи.
Мајка Тереза хоће да у последњим тренуцима олакша патње и
да, на неки начин, омогући човеку да заборави суровост света, да га помири са
њим. То свет поздравља! Атеисти у њој виде подвиг служења друштву, а хришћани -
подвиг милосрђа и сапатње. Сви су задовољни. Шта је мајци Терези дала
Римокатоличка Црква? Веома много. Римокатоличка Црква је - моћна организација
са огромним искуством мисионарења. Зато је мајка Тереза, у њој васпитана,
оријентисала своју делатност на спољашње социјално служење људском роду. Ја не
желим да кажем да у католицизму нема подвижника који се брину о спасењу људске
душе - има их. Али и њих је свет такође распињао, убијао, спаљивао на ломачама.
Постоје разни видови љубави. Постоји љубав духовна, која у
човеку види и воли лик Божји. Ту је и љубав душевна - она се заснива на
сапреживљавању, симпатији, солидарности према емпиријском човеку, у њој може
бити много пламености и афектације, много нежности према несрећнику, много
бриге о човеку, али само у земаљском аспекту његовог постојања. Ту љубав цене и
верници и неверници, јер на земљи сви страдају. Духовна љубав не меша добро и
зло, она у човеку води добро, али зло не прима, у њој нема афектације и
чулности, мало је видива спољашња нежност, она је захтевна и световним људима
се каткад чини суровом.
Духовно "вјерују" мајке Терезе је - човек. Њена
етика је - олакшање страдања, поклонство земном животу, жеља да се човеку
помогне да достојно живи и достојно умре - ако се достојанство схвати у
хуманистичком кључу, како коришћење могућности и права која се човеку дају на
земљи. То је хуманизам 20. века. У мајци Терези он је нашао своју подвижницу,
самопрегорну, ка циљу устремљену, која се бе предаје на службу до
самопожртвовања. Њена икона је - човек онакав какав је овде, њена стихија је -
земља. Зато је свет није омрзнуо као ученицу Христову, него ју је пригрлио као
своју кћи.
Па ипак, у окриљу хуманизма Мајка Тереза је једна од
најсимпатичнијих и најутешнијих појава макар због тога што своју идеју она
одлучно и без компромиса ваплоти у живот тиме што не служи апстрактном
"човечанству", не друштвима и класама, него конкретним људима, служи
им својим рукама, душом и умом, без социјалне и етничке разлике, и то не може
да је не чини драгом људима.
Али било би великом грешком поистовећивати то служење са
хришћанством, а поготову са - монаштвом.
Архимандрит Рафаил Карелин
#мајкатереза, #majkatereza,
Нема коментара:
Постави коментар