«Када научимо да волимо и благодаримо Царску породицу, питање остатака ће се само решити»

Mитрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије (Морар), стални члан Светог Синода Руске Православне Цркве, рођен је 4. октобра 1953. године. у селу Скуљани Унгенског округа Молдавске ССР у породици свештеника. По завршетку средње школе, од 1971-1973. године служио је војни рок. 1974.године, уписао је Московску духовну семинарију, а 1982.године Московску духовну академију коју је завршио са звањем кандидат за доктора наука из области богословља, са темом „Учење светитеља Игњатија (Брјанчанинова) о молитви“. 1981.године замонашен је и рукоположен у јерођакона. Јануара 1982.године у јеромонаха. 28.августа 1990.године возведен је у чин архимандрита. 2. септембра 1990.године хиротонисан је за епископа Бендерског, викарија Кишиневске митрополије. 18. јула 1995.године именован је за Епископа абаканског и кизилског. 19. фебруара 1999.године возведен у чин архиепископа. Од јула 1999.године био је Архиепископ јекатеринбуршки и верхотурски. 27.јула 2011.године постао је поглавар новоосноване Средњеазијске митрополије, а 4. августа произведен у чин митрополита. Почетком октобра именован је за сталног члана Светог Синода Руске Православне Цркве и за ректора Ташкенске духовне семинарије. Председник је Фонда за очување спомена на митрополита Московског и Коломенског Макарија.

—Ваше Високопреосвештенство, сада је пажња православне јавности усмерена на нову истрагу о „јекатеринбуршким остацима“. Ви сте дуго времена служили у Јекатеринбургу, започели традицију редовних ноћних Царских литија, на којима се данас окупља више десетина хиљада (неки говоре и о стотинама хиљада ове године) верника. Какав је Ваш однос према остацима пронађеним у селу Поросјонков лог?

—Од самог почетка према остацима се нису много озбиљно односили. Како су се према Цару за живота односили са презиром, тако се и према његовим, како се сматра, остацима односе како било. Као резултат у свести народа се појавило неповерење у то да су мошти читаве. Можда их нема, можда су спаљене и уништене у потпуности? Данас је таква ситуација у нашој свести.

Данас се Свјатјејши Патријарх Кирил врло мудро, озбиљно и одговорно заузео за то да се потврди истинитост онога што се презентује. Да се открије чији су остаци пронађени у Коптјаковској шуми. Оформљене су врло озбиљне стручне комисије. Тренутно ради око петнаест различитих стручних комисија, од којих свака спрема своје закључке. Очекујемо тачне закључке ових комисија и онда ћемо, наравно, донети одлуку шта чинити и како се према свему томе односити.

Свјатјејши Патријарх се, како сам већ рекао, врло озби           љно односи према утврђивању истине. Шта је јако важно, никога не убрзава и никоме не ограничава слободу говора. Свако може да изнесе своје мишљење, свој став према овој теми, да изнесе своје предлоге. Постоје, наравно, компететнтне групе научника, који треба да нам дају професионалне одговоре на питања, које свако може поставити. И мирјанин,и јереј, монах, и архијереј — сви могу рећи своју реч, и на све треба да добијемо одговор. На све наше недоумице.

И ја имам питање: зашто овако, зашто не онако? Ја сам служио у Јекатеринбургу 12 година, налазио се у епицентру свих догађања, познајем ситуацију изнутра. Више пута сам био у Ганиној јами, знам како се људи према томе односе, каква питања постављају. Мени је такође много тога нејасно. За све нас ће бити врло важно да се добију одговори на ова питања. 

—Пре свега, наука треба да да одговоре на сва постојећа питања?

—Да, историјска наука, генетика, антропологија... Сада постоји много научника који се баве овом темом. То је исправно, тако и треба да буде. Јер говоримо о Цару, о предводнику наше државе, о Помазанику Божијем, на крају крајева. Зато не смемо пренебрегавати ово питање, као што се то пре чинило. Током разматрања оног што је учинила предходна комисија, нова група научника, истраживача и криминалистичара више пута је понављала да је приликом предходних истрага допуштено много грешака. Сада се то исправља, мења и чини све онако како треба да буде.

Али, није само то важно. Важно нам је да вратимо добро име Николаја II. С обзиром на то да је било много клевете и прљавштине на имену Царске породице и Цара, сада најпре треба да се трудимо над тим да рехабилитујемо, појаснимо и праведно осветлимо живот и делатност Царске породице. Када сам служио у Јекатеринбургу, свих 12 година смо покушавала да то чинимо. Оджавали смо конференције, организовали изложбе, дијалоге са научницима историчарима. Видео сам како се мењао однос народа према Царској породици. Јер сви су нам усађивали да је Цар овакав, онакав: био слабић, уништио земљу, и тд. А он је био Главнокомандујући војском и флотом, и када је он руководио војском, одмах се побеђивало, он је довео рат до победничког краја. Мало је фалило за победу. Да није била револуција... Како се то уклапа? Како је он могао бити слаб? Насупрот, он је био врло јак.

—Владико, Ви сте били организатор сада већ традиционалне Царске литије после ноћне литургије 17. јула, која се одржава сваке године. Да ли сте сваке године присутни на литији?

—Да. Сваке године већ 17 година учествујем у литији од места где је убијена Царска породица, до места уништења или изругивања над светим остацима, у манастир Светих Царских Страстотерпаца на Ганиној јами. Почињали смо са свега неколико стотина људи. Потом је постало боље организовано. Кренуло је 5 000, и 10 000, и 15 000, и 20 000. Радовали смо се: слава Богу, напокон се према Цару, према Императору односе озбиљније. Народ иде, поштује, спомиње. Људи су почели да схватају да се са тим државником, са тим Помазаником Божијим догодило нешто невероватно, нешто страшно, ужасно, такво да не можемо ни схватити.

Сматрам да, што се више будемо трудили да очистимо име Цара од прљавштине, да обновимо истину о светој Царској породици, проблем са остацима ће се брже решавати, много брже. Можда за сада сам Император, а и Сам Господ удржава решавање овог питања, јер немамо правилан однос према Царској породици. Када смо организовали литије, мислио сам: зашто се не окупља цела Русија? То је Император. Глава државе. Али ове године је литија бројала 100 хиљада учесника. Радује што број присутних расте, али шта је 100 000 за целу Русију?! 

—Чак за цео Јекатеринбург...

—Чак за Јекатеринбург. Дешава се, идеш у литији путем којим су возили убијену Царску породицу, и гледаш: у кућама гори светло, неки људи чак излазе на балкон да погледају, радознали су шта се догађа. Али, да прођу тим путем, показавши љубав, поштовање, благодарност Императору за све што је он учинио за Русију, тога нема. За сада не примећујемо да се то показује. Пре свега Јекатеринбург то треба да чини. Ипак, наравно, и сва Русија треба да има према томе однос.

—То подсећа на ситуацију стогодишње прошлости, када су Императора склонили са престола?

—Да. Тада је народ био припремљен за то неким средствима масовне информације. Водио се прави информациони рат. Рат је био јак и људи су некако попустили. Објавили су да се одрекао, — и сви су поверовали. Да су другачије учинили, да нису поверовали?! Отишли би код Императора и рекли: „Императоре, желимо да живимо са тобом до краја, не остављај нас“.

—Или би макар питали: „Реци истину — да ли си се добровољно одрекао? Како је заправо било?“

—Да, реци како је било. И крај. Не би било братоубилачког рата. Не би било белих и црвених и свега осталог. Народ није имао ту снагу да каже, да пита. Цара су ухватили и ухапсили у његовом дому. То је чак апсурд: Цара су ухапсили. Због чега? Зашто? Ништа није јасно.

—Народ је ослабио. Интересантна мисао...

—Ослабио. Духовно ослабио. Треба сада да обновимо поштовање Царске породице, Цара, јер су они заиста свети људи. Крајем ХХ века још нисмо говорили да је свет. Само човек праведног живота који је живео црквено, био верник. Много доброг је учинио за наш народ и државу, подигао ниво живота. Треба говорити народу истину. Треба сви то да схватимо. То је врло важно за наш развој, за процват руске државе. Треба да се покајемо: нисмо те добро оценили, Царе, нисмо те разумели. Оставили смо те, издали те. Опрости нам, Царе.

Требало би чешће да се сећамо последњих речи из царског дневника. То су врло озбиљне речи: „Около издаја, кукавичлук и превара“. Па зар тога нема данас? Данас су такође присутне све те негативне стране живота, о којима је он тада говорио. Пре 100 година. Треба да чујемо глас Императора. Шта је то издаја? Шта је то кукавичлук? Шта је то превара? Где смо издали? Где смо испали кукавице? Где смо сагрешили? И да се потрудимо да променимо свој живот. Онда би, наравно, многи проблеми били решени.

—Владико, да ли се сећате, говорили сте о томе да су у манастиру на Ганиниј јами, недалеко од тог рова, били пронађени трагови креча. Да ли можете нешто детаљније рећи о томе?

—2001. године, када се постављао темељ храма преподобног Серафима Саровског, откривена је читава јама креча. Тада нисмо придали томе пуно значаја, нису спроведене никакве експертизе. 

—Креч је био пореклом из тог краја, или донесен?

—Не знам. Али била је цела јама креча. Касније, када је 2010.године изгорео дрвени храм посвећен Државној икони Мајке Божије, решили смо на том месту да саградимо нешто већи камени. Када смо копали ископ, са стране храма преподобног Серафима Саровског смо открили канал са кречом. Тада сам замолио наше локалне генетичаре да ураде експертизу креча. Рекли су да у њему постоје органске супстанце. Нису могли да кажу какве: да ли су тамо људски остаци и неки други, али нешто органско је постојало. Познато је да креч има такво својство да све уништава. Зато се родила мисао да су тела спаљивали, поливали киселином, а све што је остало, утопили у креч који све уништава.

Није случајно да је у манастиру, на месту где се силази у јаму, постављена спомен-плоча са речима из књиге пророка Амоса: „Нећу му опростити, јер сажеже кости цара Едомскога у креч“. (Ам. 2:1)

На заседању комисије јуна 2017. рекао сам о томе. То је исто мистерија. Шта је то? Треба дати одговор. Приликом последње посете Ганиној јами, видео сам се са новим истражитељем и она је рекла: „Хајде да погледамо тај креч, да га проучимо“. Показао сам јој место, где је одприлике била јама са кречом. Надам се да ће узети узорке и почети да истражују.

—Пуно је загонетки. Не схватамо до краја, како се све одиграло...

—Да. Ево сада се мучимо: прави остаци или не? Сада се, наравно, много озбиљније односе према остацима, пошто се сам Патријарх јако озбиљно заузео за то. Али, нама је потребно време како би нам постала јасна ова ситуација око остатака. Треба добро да размислимо. Када будемо са свих страна разумели и схватили, када научимо да славимо, поштујемо, волимо и благодаримо Царску породицу, питање остатака ће се само од себе решити.

—Колико је познато, данас Црква контролише процес експертизе, тесно сарађује са истражитељима. Свештеноначелници добијају одговоре на сва неопходна питања...

—Шта је посебно важно, и вредно — а за то смо врло благодарни Свјатјејшем Патријарху Кирилу, је то да он никога не убрзава. Не каже: „Све је решено, све урађено, сада доносимо одлуку“. Напротив, он говори: „ Нека свако каже своју реч. Нека научници дају одговор нашем народу, због чега они сумњају, шта не разумеју, а шта разумеју. Нека одговоре на основу докумената, на основу архивских података и експертиза. Све треба да буде отворено, не треба да буде никаквих тајни“.

—Владико, данас смо у прилици да од неких људи чујемо, да су они убеђени како је верзија истраживача Н.А. Соколова о спаљивању остатака без сумње исправна: веле, ма какве закључке сада експерти да донесу, нећемо одступити од тога, ништа ново нећемо костатовати. То прети црквеним нередима.

— Наравно.

—Како поступити?

—Већ сам рекао, како треба поступити. Ако сада подигнемо ниво схватања подвига Царске породице, ниво прослављања и поштовања Царске породице, Господ ће нам све открити. Сам цар ће открити. Хајде да се присетимо овог примера. Данас прослављамо спомен преподобног Сергија Радоњешког, дан обретења његових моштију ( интервју је вођен у Тројице-Сергијевој Лаври, 18.јула 2017. године — прим. аут.). Мошти су на чудесан начин откривене. Преподобни се сам јавио и питао: „Колико дуго ћете ме држати у води?“ Како?! Преподобни Сергије, којег волимо и поштујемо, лежи у води?! Отишли, погледали, истина: он је у води. Извадили смо из воде његове свете мошти заједно са гробом, прославили његов спомен.

Исто треба да буде и када је у питању Царска породица. Треба да буде добро откровење Божије. Данас, кад један део народа говори да је он овакав и онакав, а други део да није овакав и онакав, како би могло нешто такво да се деси? У друштву треба да буде јединствено прослављање и поштовање. 

—Другим речима, проблем идентификације „јекатеринбуршких остатака“ биће решен ако се промени однос друштва према личности Императора? Интересантна мисао. Код нас је присутно много људи, чак и међу православнима, који признају да не поштују Цара јер се одрекао престола, показао слабост. Деси се да то чујемо, и то управо до црквених људи. Шта да причамо о нецрквеним људима! Међу њима, а посебно међу левичарима, који при томе себе сматрају за руске патриоте, распростањено је мишљење да се 1917.године Русија распала законодавно, јер је Цар био слаб. Како поступати? Црква треба већ сада да донесе одлуку.

—Црква не само да ће узимати у обзир сва научна истраживања у свим правцима, него ће, наравно, слушати и глас црквеног народа. На пример, на питање да ли се Цар одрекао престола или не, треба да да јасан одговор историјска експертиза. Да ли се одрекао, или је то била лажна информација? Постоје нека истраживања историчара, који долазе до закључка да се није одрекао. Да је такозвани „манифест о одрицању“ био фиктиван, подметнут. Јавност су обавестили да се Цар одрекао. Лично сматрам да се није одрекао, јер је био дубоко верујући човек, схватао је да је он Помазаник Божији. Цар је схватао да ако се одрекао од власти, значило би да се одрекао Бога, јер му је Господ дао ту власт. Како може један верник то да учини?!

—Очекујете да ће историјска експертиза дати одговоре не само на то како су убијени Царски мученици и шта су убице учиниле са остацима на Ганиној јами или у Поросјонковом логу, него и одговор на питање како је дошло до одрицања?

—Да. Постављамо историчарима и представницима других наука много питања и очекујемо да добијемо јасан одговор. Не очекујемо само одговор шта и како се догодило, већон треба да буде потврђен доказима.

—Али коначну одлуку ће донети Сабор? Да претпоставимо, научници излажу Светом Синоду и Архијерејском Сабору своје закључке, резултате истраге и шта даље? Како Ви замишљате даљи ток догађаја? Шта даље треба да се догоди?

—Наравно, Сабор ће доносити одлуку. Свети Синод треба да разматра, а Архијерејски Сабор да решава. То је врло озбиљно питање.

—То треба да се деси на Архијерејском Сабору у новембру наредне године, или док још није коначно решено питање?

—Свјатјејши Патријарх Кирил је таквог мишљења да не треба да везујемо питање упућено Архијерејском Сабору за неки датум, или неки догађај. Док не добијемо одговоре на сва питања, док не решимо сва питања у потпуности, не можемо рећи: „Нека Архијерејски Сабор донесе коначну одлуку“. Први Архијерејски Сабор може бити неспреман за доношење одлуке. Треба добити потпуну информацију о резултатима истраге, коју спроводе разне групе научника из различитих области. 

—Сада, иако је истрага још увек у току, незванично се сазнаје да је већина експертиза завршена или скоро завршена. Било је обавештење да је у јуну одржан састанак чланова Светог Синода на челу са Свјатјејшим Патријархом Кирилом и представника Истражног комитета на челу са руководиоцем А. И. Бастрикиним, уз учешће експерата. Веле да су се на њему износили први резултати неких експертиза, које су већ завршене. У вези са тим се појавило мишљење да ће се до јесени експертизе завршити, а тада ће се и окупити Архијерејски Сабор, који ће разматрати ово питање. Сматрате ли да се то може догодити?

—У јуну смо слушали прелиминарне извештаје разних група научника. Они су извештавали о ситуацији, њима су постављана питања, врло озбиљна питања. Они су одговарали, али ми смо желели да добијемо озбиљније одговоре.

— Научници нису одговорили на сва питања?

— Желимо да нам дају конкретне одговоре на сва питања. Не само тако около-наоколо. Потребни су озбиљни одговори на сва питања која добијамо. Свјатјејши Патријарх добија питања од људи, слуша различита мишљења, предлоге. Ми нисмо сцејалисти у области генетике, у другим наукама. Обраћамо се научницима и они као специјалисти, треба прецизно да одговоре зашто је овако, а не другачије. Питања се стално појављују. Свјатјејши Патријарх се према тој теми односи врло озбиљно, не само тако: на једно питање добио одговор, осталим питањима може да не придаје значаја. Не, ми треба да дођемо до јединства у свим питањима.

—Са једне стране, да не би било притвречности у црквеној позицији са науком, јер не можемо ставити под сумњу резултат експертизе. Али, са друге стране, постоји духовно искуство Цркве, црквено искуство.

—Управо тако. Већ сам говорио о црквеном искуству на примеру преподобног Сергија, када су по посебном откровењу Божијем обретене његове мошти. Постоји још један пример, близак Јекатеринбургу, са моштима праведног Симеона Верхотурског. У XVII веку мошти су просто саме изашле из земље. Нико није знао ко је он, какав је то човек. Помолили се, и он је сам изашао и рекао: „Зовите ме Симеон“. Потом су људи почели да се присећају, чиме се бавио, шта је радио.

Тако и треба да буде. Треба да покажемо велико поштовање према Царској породици. Да сперемо сву ту прљавштину, која се таложи на његово име. Идаље покушавају то да раде. Одзвања лош глас. Император је био изузетна фигура, необичан човек. Он је урадио много доброг, корисног. Према нашем схватању, са тачке гледишта аскезе, добро се увек куша таквим искушењима. Треба да истражујемо, гледамо, сву ту нечистоћу да очистимо и да дамо људима правилно схватање о животу и делатности Цара и Царске породице.

—Следеће године ће бити 100 година од дана стрељања светих Царских мученика и њихових слугу. Може се десити да ће тај датум послужити за уразумљивање народа и обнављање доброг имена Цара?

—Ако се током ове године будемо молили, ако будемо више објављивали доброг, позитивног о Царској породици ( не измишљајући, већ писати истину шта је добро учинио Император), може се десити чудо. Ако се то не деси, треба још да се трудимо. Знам да Свјатјејши Патријарх Кирил не везује решење питања остатака чак ни за 100.годишњицу убијања Царске породице.

—Ваша мисао је јасна, Ваше Високопреосвештенство: Цар не треба да постане „камен спотицања“. Питање остатака не треба да изазива поделу у народу. А то може постати јасно када се у друштву буде достојно поштовао Цар.

—Ето, ако следеће године дођемо на прославу Царске породице и тамо буде милион људи, који ће ићи у литији, тада ће бити могуће рећи да се нешто догодило у свести народа. И ако тај милион каже: „Свети Царски Страстотерпци реците истину о остацима. Где су они? Шта су они?“ Господ ће открити. У то не сумњајте.

—Дај Боже да се тако догоди. Благодарим Вам, владико, за разговор.

Са митрополитом Ташкентским и Узбекистанским Викентијем 
разговарао Анатолиј Степанов
Са руског Ива Бендеља
Православие.ру