11111111111111

Претражи овај блог

четвртак, 10. август 2017.

СЛОВО О БЛАЖЕНОМ УПОКОЈЕЊУ 1

Наш преподобни отац Павле Ксиропотамски био је чудотворац. У Константинопољу је остарелог цара Романа исцелио од смртоносне болести, а овај му је у знак благодарности поклонио делић Часног Крста и платио све трошкове изградње манастира Ксиропотама.
Кад се светитељ приближио свом концу, његово лице заблистало је као сунце а присутни су од тог блеска попадали на земљу.

Преподобни Павле је уистину био звезда врлине, пожртвовања и странствовања. Осим тога, био је ктитор два царска манастира.

У светом манастиру Ватопеду живео је и његов преподобни гостопримац (просмонариос). Он је чуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и рекао му да ће живети још само годину дана, те да се припреми за одлазак из овог привременог живота. Годину дана касније поново је чуо тај исти глас, који му је рекао: „Сад је час да пођеш Господу.”

***

Постојале су многобројне исихастичке поуке старца Дамаскина из скита Свете Ане. На жалост, ништа од тога није сачувано јер се није нашао човек који би их записао. Старац је свој овоземаљски живот окончао на следећи начин:

Био је Велики Пост, шести дан месеца марта. Старац, према древном обичају, није излазио из своје каливије. Будући од Бога поучен да је дошао последњи дан његовог земног живота, старац Дамаскин је послао једног свог посетиоца, оца Онуфрија, да позове његовог послушника, оца Мину. Док је то говорио, старац Онуфрије је приметио да плаче и упитао га:

„Шта се догодило, старче Дамаскине? Зашто плачеш?”

„Старче Онуфрије, молим те да узмеш ову књигу преподобног Јефрема и да је чуваш, јер ћу умрети непокајан.”

Старац Онуфрије му је зачуђено рекао: „Старче Дамаскине, толико си времена провео у безмолвију, толико си људи спасао својим учењем да су чак и светост достигли, па опет кажеш да се ниси покајао!”

Он је одговорио, док су му сузе текле низ лице: „Да, старче Онуфрије, нисам се покајао јер је требало да умрем као послушник старца Мине, да останем скривен у својој каливији и да будем непознат људима, јер похвале шкоде спасењу истинског монаха.”

Старац Онуфрије је отишао код старца Мине и обавестио га о ономе што се догодило. Истог часа су се вратили у каливију, где су затекли старца Дамаскина који се већ беше упокојио блаженом смрћу. Сахранили су га и одмах се вратили у своју каливију.

Чим су ушли, старац Мина је рекао: „Имам дрхтавицу и грозницу.”

Деветога марта, на празник Четрдесет мученика, и старац Мина је напустио привремено да би се преселио у вечно. И он се упокојио блаженом смрћу.

***

Животописац Светог Никодима Агиоритског, монах Јефтимије, о блаженом упокојењу овог светитеља пише следеће:

„Тих дана извршио је све припреме за одлазак, односно, искрено се исповедио, био миропомазан и свакодневно се причешћивао Пречистим Тајнама. Тринаестог дана, његово стање се погоршало. Било му је веома лоше и више није био у стању да, према свом обичају, умно изговара молитву, због чега ју је изговарао наглас. 'Опростите ми, оци моји', рекао је браћи. 'Мој ум је уморан и не може више да се задржи на молитви, па је зато изговарам наглас. Мој живот се приближио крају, али ће вам Свети Бог платити за труд ваше љубави око мене, грешника. Сад вас молим да ми донесете мошти мојих Светих Отаца, Светог Макарија Коринтског и Партенија, нашег светог духовног оца.' Обгрливши и целивајући свете мошти, плачући је говорио: 'Зашто сте ме, Свети Оци, оставили да будем сироче? Ви сте мирно отпочинули због врлина које сте задобили овде на земљи и сад се наслађујете славом Господњом, док ја страдам због својих грехова. Преклињем вас, Свети Оци, да умолите Господа да ме помилује и да ме удостоји да будем тамо где сте и ви.' Јадиковао је читавог дана, а током вечери му је позлило. Очекујући његово упокојење, браћа су читаву ту ноћ провела у бдењу. Често су му прилазили и питали: 'Како ти је, учитељу', а затим мало разговарали с њим. У осмом часу ноћи, кад су га поново то упитали, он им је одговорио: 'Умирем, умирем, умирем. Молим вас да ме причестите.' Пошто се припремио, примио је Пречисте Тајне. Убрзо потом затекли су га скрштених руку и испружених ногу. Кад су га упитали: 'Учитељу, како ти је', он им је одговорио: 'Примио сам Христа у себе и како да не будем спокојан? Након што су мало пробеседили, он је заћутао.”

Нешто мало пре свог упокојења, велики пустињак, затворник, учитељ умне молитве и саветодавац многих душа, Калиник Исихаста из Катунакије имао је виђење у којем су му се јавили атонски светитељи носећи свеће у рукама. Његово лице заблистало је од радости. Позвао је своје послушнике и рекао:
„Молим вас да одете и да припремите цркву, јер ће атонски светитељи доћи да ме одведу. Читавог живота сам их преклињао за такав дар и ишчекивао га.”

О блаженом упокојењу овог блаженог човека казивао нам је, поред многих других, и његов послушник, простодушни Христодул. Овај монах је и животом и речима био незлобив као јагње Божије. Сада се и он преселио из овог живота.

***

Један монах се упокојио тако што је до последњег тренутка призивао Светог Духа говорећи: „Душе Свети, Душе Свети, Душе Свети”, рекао је три пута и издахнуо.

Извор: Старечник

Нема коментара:

Постави коментар