МОЛИТВЕ ЗА УПОКОЈЕНЕ

На сребрном тањиру се налази кољиво прекривено шећером у праху и украшено чоколадираним бадемима, а у средини је танка упаљена свећа. Да ли је то нечији рођендан? Не, то је годишњи парастос нечијег упокојења. Скоро сваке недеље ми бивамо подсећани на нашу неизбежну смрт и трулење у земљи.

За Протестанта који је тек прешао у Православље веома је чудно зашто се ми молимо за упокојене. На њиховим службама за упокојене све што можете чути је нека почива у миру. Молитве за упокојене не постоје у Протестантској пракси. Они верују да када се неко упокоји онда је прекасно да се добије Божија милост. Зашто се онда Православна Црква моли за упокојене?

 Православна Црква верује да ништа није готово до Судњег Дана, па чак и када се неко упокоји. Свето Писмо даје доказе да су упокојени у стању између њиховог упокојења и Судњег Дана потпуно свесни свега шта се дешава. Мојсије и Илија су се појавили за време Преображења и разговарали са Господом. У разговору два упокојена човека, по Библији, богаташ и Лазар потпуно свесно разговарају. Христос је рекао Марти да је Он васкрсење и живот и да они који верују у Њега иако умру живеће. Додатно је рекао да онај који живи и верује у Њега никада неће умрети. Све ово доказује да душа живи и након изласка из тела. Свети Павле такође потврђује да су упокојени живи у Христу. Коначно, Свето Писму у Откровењу даје примере упокојених који славе Бога и моле се Богу након упокојења.

А Протестанти користе део Библије у коме пише да човек једном умире и онда суд. Ипак, ове речи не говоре о суду који се дешава одмах након упокојења. На пример, може се рећи да човек након детињства почиње да ради. Али он не почне одмах да ради, већ учи, жени се, удаје се, па тек онда почиње да ради. Такође се може схватити на други начин, да Бог одређује након упокојења у каквом ће стању човек чекати Судњи Дан.

Други инославни западни хришћани верују да упокојени нису свесни, већ да спавају. Ипак, спавање може да се искористи као метафора за физичку смрт, односно тело које чека васкрсење, док је душа потпуно свесна. Чак и у овом животу, иако спавате имате снове. Они који су доживели клиничку смрт потврђују ван-телесне доживљаје. Ум човек функционише чак и када је човек у коми. Све то потвр]ује да је душа активна и када срце престане да куца (Књига Оца Серафима Роуза о Души након Смрти садржи многе фасцинантне примере).

Пошто је душа свесна након смрти, а Бог је свудаприсутан, то значи да постоји веза између Бога и човека и након смрти, а пре Судњег Дана. Због тога се Православни Хришћани моле да светитељи помогну својим молитвама. А ако комуникација постоји у смеру од упокојеног ка Богу, зашто и супротна комуникација од Бога ка човеку не би постојала. Баш то се догодило када је Христос сишао у Пакао.

Свети Петар каже да је Христос проповедао душама у паклу. Верује се да су многи били извучени из пакла тада. Неки верују да су тада били спасени само Јеврејски Правредници, а Православна Црква верује да су тада били спасени сви они који су прихватили Христову проповед у паклу. Шта више, многи химнографи поју да је Христос испразнио затворе пакла. Свети Јефрем Сирин каже да је Јагње испунило затвор пакла, односно да је испразнио оно што је било пуно и додаје да је Христос донео живот мртвима на Славу Божију!

Свети Августин, као и неки људи,  су се питали да ли су само праведници из Старог Завета били спасени када је Христос сишао у пакао. Наша Православна Отачка Традиција каже да свако ко је чинио добра дела и ко је угодио Господу док је био у паклу је био спасен (Детаље о овоме можете прочитати у делу Христос Победитељ Пакла, Архиепископа Илариона Алфејева).

 Ми размишљамо о Христовој проповеди у Паклу као о неком догађају који се догодио у историји. Али Христова проповед важи и јуче и данас и сутра. Када се причешћујемо, ми тада не радимо то симболички да би се сетили Христове жртве од пре две хиљаде година, већ тајанствено учествујемо у жртви која је вечно присутна. Ипак, Бог нам није открио да ли упокојени након проповеди Христове у паклу имају духовне користи.

 Али оно што знамо је да је Господ показао огромну љубав тиме што је избавио упокојене, јер Господ не жели да ико од нас пропадне већ да се покајемо. Бог не гледа ко је ко и не даје своју милост само на мали број изабраних људи. Бог даје своју милост свим људима, чак и онима који нису чули Јеванђеље или се нису адекватно одазвали Јеванђељу. Све ово нам даје наду да наши мили и драги упокојени могу да добију духовну корист од наших молитава за њих.

 Многи Протестанти би рекли да ако је тако онда зашто се трудити ревносно за време овоземаљског живота. Ипак, то би исто било као кад ми не би учили нашу децу да не крше закон. Она би завршила у затвору и пропатила би, а ми не желимо да наша деца пате. Ни један родитељ то не би урадио својој деци. Ми мисионаримо због љубави према целом човечанству.

 Такође, упокојени више не могу за себе да чине добра дела. Али ми можемо за њих. На пример, ако је неко у затвору ми можемо да утичемо споља на судије или на председника државе да да помиловање. Ако ми као обични људи имамо такво саосећање за наше ближње, колико ли тек Бог има.

 У Старом Завету има примера где су се људи молили за своје упокојене. На пример, Јуда је предводио своју војску и тражио од њих да се моле за своје пале саборце да би им се сви грехови опростили. Такође су приносили и жртву за упокојене јер су се надали васкрсењу. А да нема васкрсења молитве за упокојене би биле узалуд. До данашњег дана Јевреји су наставили да се моле за своје упокојене.

 У Новом Завету, Свети Павле се моли да упокојени члан породице нађе милост пред Господом. Свети Илија се молио за мртво дете једне удовице и оно је оживело. Исус Христос се молио за упокојеног Лазара свом Оцу и Лазар је оживео. Господ је заповедио ученицима да се моле за мртве и да их оживљавају. Тако је Свети Петар оживео Тавиту. Ово су јасни примери у Библији који доказују ефикасност молитве за упокојене.

 Освећење се не дешава одмах, већ је то процес. Нема разлога сматрати да се тај процес завршава смрћу. Тако да треба да наставимо да се молимо за упокојене као и за живу браћу и сестре. Са земаљске тачке гледишта ми правимо разлику између живих и упокојених, док су за Бога сви живи.

 Има пуно примера у којима се доказује да се Црква молила за упокојене. Римски историчари су писали да су се Православни Свештеници молили за упокојеног Светог Цара Константина.

 Прва Света Литургија је била она коју је написао Свети Јаков, Брат Господњи. У њој постоје молитве за упокојене. Свештеник се за време тих молитви моли за све упокојене праведнике од Авеља до данашњег дана, да би се настали у вечном Царству Божијем, у блаженом Рају наших Отаца, где нема бола ни туге, а где Светлост Божија непрестано обасјава све који су у Рају.      

 Молитве ране Цркве анатемишу оне који олако помињу у молитвама Свете Мученике. Те молитве такође садрже тражење милости Божије за упокојене да им се опрости сваки грех вољни и невољни. 

 Коначно, има много доказа светитеља који су видели упокојене. Они су им рекли да су добили духовне користи од њихових молитава. Постоји пример у коме је светитељ успео да својим молитвама помогне свом брату. Након упокојења брат се нашао у паклу, а након молитава светитеља брат се нашао у Рају.

Тако да се може закључити да је молитва за упокојене одувек била пракса Православне Цркве. Ипак, постоје примери и у другим конфесијама у којима се они моле за своје упокојене. 

 Постоје додатни практични разлози зашто се молимо за упокојене. Прво, ожалошћени добијају утеху од молитава за упокојене, али такође сви верници бивају подсећани да ће се и они једног дана упокојити, тако да сви урадимо све што можемо да би се спасили док смо још живи. Уз страх и трепет ми још у овом животу градимо своје спасење да би се у оном животу показали што чистији од грехова, али пре свега да би били у миру. Треба да се молимо за упокојене онако како би хтели да се они моле за нас. Јер нико не зна шта нас чека. Тако да молитве за упокојене могу да буду од велике духовне користи.  

Превод са Енглеског: чтец Владимир (Србљак)

03.02.2017.

Извор: http://pemptousia.com/2016/12/prayers-for-the-dead/, Мастир Лепавина