Нерасејана молитва је дар Божији, који се даје упорним искатељима. Тако тражите и наћи ћете. Ви, можда знате правило светог Макарија Великога, да ако хоћеш да стекнеш неку врлину, то принуди себе на њу, или се вежбај упорно у њој; и Господ видећи твој труд и са каквом ти усрдношћу иштеш ту врлину, даће је теби да је привијеш к срцу тојем, тако да ће она бити код тебе као природно осећање и расположење. Исти закон важи и за стицање нерасејане молитве. Упражњавајте, не лењећи се, сваки могући за вас труд молитени, - и Господ ће вам на крају дати нерасејану молитву. Посећујте црквене службе; оне боље од свега развијају молитвени дух; кући се молите по молитвенику или напамет, читајте готове молитве или своје споствене, произносите према стању вашег духа - и стојећи, и седећи, и идући, и радећи - све понављајте било какву молитву или стих и псалма, али све ово усрдно, жељни молитве, са страхом Божијим и скрушеноћу срца, без икаквог попуштања расејавању мисли, - и при томе се непрекидно тако испуњавајте да већ и сами тежите не попуштајући и не одступајући, док не дође истинска из срца исходећа молитва - дар Божији.
Учење
молитви је један од начина молитвеног труда. А ви сте омислили да само ако их
брже боље научите и почнете их читати на памет, то ће се молитва прелити из
срца. Сада видите да се такво очекивање не оправдава делом. Но, томе није криво
учење молитви и њихово читање напамет, већ начини који се у овоме
употребљавају, начини, који зависе од онога ко их је научио и чита их на памет.
Молтве
не треба учити толико памћењем, колико умом и срцем. Потребно је ући у дух
молитве, црпети мисли које она даје, усвојити их и проосећати: тако да каа
почнете читати молитву научену на памет - мисао и осећање иду напред, а за њима
речи молитве. Као што видите, и овде је потребна напрегнута пажња и неки
притисак на срце, ради изазивања потребних осећања. И тада ће такво
молитвословље бити силним средством за васпитавање молитвеног духа. Научена
молитва је већ на неки начин унутрања и од ње је бржи прелаз на молитву у срцу
и из срца. Пробајте да читајући молитве напамет, управите њихово мислено читање
унутар срца. Ако вам то успе, то ће и навика нерасејане молитве поћи код вас
успешније.
Но,
све ово је начин за стицање стварне молитве, а не сама молитва, која је
узношење ума и срца ка Богу. Приступајући моливословљу, увек је потребно
претходно настројавати ум и срце ка молитви, покрећући их на страх Божији и
скрушеност срца. Св. Василији Велики саветује да се свака молитва започиње сећањем
на велика доброчинства (благодејаније) Божија и благодарењем за њих, а овме присајединити сећање на грехе,
које вређају Доброчинитеља, и срдачним скрушавањем због њих, а затим тек
узносити Богу своја прошења о својим унутрашњим или спољашњим потребама, и то
са мишљу да се све обраћа на славу Божију. Мислим, да ако се тако припрема за
свако молитвословље, да ће се оно одвијати са мањим бежањем мисли.
Но,
опет је и ово труд молитвени, а не сама молитва, која из срца иде. А такву
молитву тражите, њој стремите и узревнујте да је стекнете. Но, памтите, да без дугог руда, непрекиднога и упорног,ништа нећете
добити. У ''Добротољубљу'' пише за једног старца, да се он две године
борио, иштући овакву молитву и она се на силу запалила. И запаливши се, наставила
је да непрестано гори. Тада је дошао и крај бежању мисли. Идите и ви овим путем
и доћи ћете до истог.
''Писма вечног спасења''
Свети Теофан Затворник
Нема коментара:
Постави коментар