11111111111111

Претражи овај блог

понедељак, 20. фебруар 2017.

Елза Бибић: Процес ожалошћености

,,Бијаше човјек у земљи Узу по имену Јов; и тај човјек бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклаљаше се ода зла. И роди му се седам синова и три кћери…“

                                                                                      (Јов 1-2)

     Како се суочавамо са губитком блиских особа? И како, када су ови губици вишеструки?

Шта о томе говори званична психологија и психијатрија? И има ли, уопште, шта да каже таквом човеку? Има ли лека за човека који је претрпео такве губитке? Да ли су јој уста блокирана, када је суочена са човеком који је „све“ изгубио, па немоћно „седи“ преко пута њега, окружена гомилом књига и изведеним истраживањима? Где су тада њене психотерапије, лекови, биљни препарати и умиритељи? Где су њени мудраци и творци?

Даље, можемо се упитати, да ли патимо читавог живота због смрти неких нама блиских особа? И је ли таква патња искључиво израз љубави према дотичној особи, или она у једном трену прераста у одређени вид патолошке везаности за другога, неспособности да се помиримо са чињеницама и променама које новонастала ситуација доноси? Да ли одлазак блиских људи из овог света провоцира и буди у нама неке мањкавости, које се у нормалним, редовним околностима, иначе, не би уопште активирале?

Потребно је рећи да нам преминула особа уопште не мора бити блиска у родбинском, рођачком смислу да би осетили велики губитак и патњу услед њене смрти; ми је само можемо доживљавати као такву, као неког ко нам је био врло близак; што значи да непосредност и сталност контакта нужно не морају водити духовној и душевној блискости, уопште и квалитету односа који је постојао.

Процес ожалошћености кроз који пролазимо праћен је низом симптома, како то каже званична психологија. Тај се процес разликује по свом току код млађих и код старијих људи. Код одраслих он подсећа на велики депресивни поремећај, док се код млађих симптоми могу јако разликовати, од особе до особе.

И од нашег узраста, емотивне и духовне зрелости, зависи у великој мери како ћемо реаговати на смрт. Предшколска деца замишљају смрт као привремени сан, из кога ће се неко пробудити, преминула особа се вратити. Нешто старија деца прихватају смрт као стање које је трајно, па се распитују о њеним физичким аспектима, док старија школска деца доживљавају смрт као нешто што се свима мора догодити, па једном и њима самима.

Често, ожалошћеност почиње од момента када сазнамо да неко нама близак (нпр. родитељи, рођена браћа, сестре) болују од неке теже болести, посебно када наслутимо да ће се она завршити смрћу. Примећено је да у тренуцима њихове смрти не показујемо видљиве аспекте ожалошћености. Разлог томе може бити то што смо их раније, већ, иживели.

У данашње време, баке и деке, често због презапослености своје деце, преузимају њихову улогу родитеља, тако да унуци постају за њих прилично везани; самим тим и патња услед њихове смрти – када до ње дође – бива интензивна. Иако се, на срећу, не дешава тако често, смрт деце, рођене браће и сестара, може изазвати тежа патолошка душевна стања.

Тада је неопходно детету, и уопште млађим особама, објаснити шта је то смрт (колико је то у нашој моћи), шта се то десило и шта се дешава са покојником после смрти. На тај начин можемо отклонити разне загонетке и  недоумице које се код млађих касније могу јавити.

Ожалошћене особе су често престрашене и потиштене, некада конфузне, деконцентрисане, а понекада пате од несанице. У тренутку смрти нпр. Родитеља, или блиске особе, млађу особу, или дете, не треба удаљавати од куће, код пријатеља или родбине, све у жељи не би ли га поштедели од тешких ситуација, већ га треба оставити кући, поред осталих чланова породице.

Сматра се да је смрт детета емоција која је у највећој мери стресогена, чинилац који може бити окидач латентних (скривених) менталних обољења за особу која јој је изложена. Уколико су такви губици вишеструки, колики и какав је тај бол, тешко да можемо и замислити. И у Светом писму описано је туговање родитеља услед вишеструких губитака детета – када су деца у Витлејему и околини од две године и ниже побијена по Иродовој заповести: ,,Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује дјецу своју, и неће да се утјеши, јер их нема“. (Мт 2, 18)

Особе које су доживеле неке трауматске догађаје (самоубиства ближњих, убиства, вишебројне губитке у несрећама итд.), ваљало би упутити и на помоћ неких стручних лица (свештеника/духовника, психолога, или психијатра) како би се суочили са животом који, вероватно, изискује друкчије организовање.

Битан моменат у целом процесу је тај да трауматизована особа, дакле она која је доживела губитак, буде довољно способна и јака како би прихватила чињеницу да блиске особе више нема у земаљском животу – треба да је ‘пусти да оде’ и да настави да живи живот такав какав је. Жаљење за преминулим родитељем никада не престаје, али то је проблем с којим се, ипак, може живети.

Сваки губитак јесте тежак. То не значи да о њему не треба да говоримо, или да избегавамо те теме. Ми понекад то занемарујемо – и онда потискујемо емоције. И ту може настати проблем.

Постоје случајеви туговања који прерастају у патологију, у којој особа не жели да се помири са чињеницом како преминуле особе више нема, те наставља да живи живот у сасвим измењеним околностима које одступају у мањој или већој мери од реалности и обавеза према себи и другима. Упада у стање беса, очајања, посеже за медикаментима, њиховој злоупотреби, алкохолу, а некада изврши, или покуша да изврши суицид…

Сматра се да нормалан процес туговања траје од једне до две године. У почетку се јавља стање шока, неверице у догађаје који су се одиграли, те су реакције ожалошћене особе на неки начин блокиране, замрзнуте. Овај период је прилично ограниченог временског трајања; нешто касније наступа фаза освешћености, очајања, бола услед губитка које су праћене интензивним емоцијама, на послетку и прихватања насталих околности.

Људи који скоро читав свој радни век проводе у активном контакту  помажући другим људима (свештеници, психолози, психијатри), мишљења су да човек током живота, у свом искуству, пролази кроз два велика губитка. Први је одлазак родитеља (телесног). Други је губитак духовног родитеља. Када изгубимо духовног оца, постајемо свесни чињенице и по први пут постајемо способни да је прихватимо, да смо заправо на овом свету – сами, и да нам  преостаје ‘само’ Бог.

Већини је то довољно.

***

      „Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време када ћемо видети своје драге покојнике и када ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична љубав. Он неће раздвојити оне који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски, да осетимо њихово присуство. Током молитве једно срце обраћа се другом…

…Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према нашим драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо.

А колико о свему томе зна тек сами Господ!…“

                               (Одломак из књиге „Унутарње ћутање“, стр 172-174)

Елза Бибић,
 дипломирани психолог

Фото: pixabay.com
Извор: Митрополија црногрско-приморска

Нема коментара:

Постави коментар