СЛОВО О УМИЛЕЊУ И СУЗАМА 8

Пре неколико година упознао сам простодушног монаха Козму из манастира Григоријата. Шездесет година живео је као киновит, преиспуњен вером, подвигом и умилењем. Он нам је говорио:

„Еванђеље је Сам Христос... Сила. Ђаво га се много плаши. (Овај старац је непрестано изучавао Еванђеље и стално га је носио са собом, у једној врећици која му је висила око врата). У последње време ђаво ме много обеспокојава. Говори ми да скочим са стене, да одбацим Еванђеље, прави буку, итд. Зар сатана није безуман? Према Апокалипси, наш Христос ће нам показати још више мученика докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк 6, и). У Новом Завету највише сам изучавао Еванђеље Светог Јована Богослова. Једном сам током вечерње службе накратко заспао. Нашао сам се на неком пространству које је подсећало на море. Жбунови препуни цвећа прекрасног мириса. Тај мирис ме оборио! Притрчала су нека дечица (ангели Божији) да би ме усправила. 'Пођимо сад да прославимо Бога!' Повели су ме у велелепан храм, преиспуњен страшном славом и заслепљујућом светлошћу коју нисам могао да поднесем, и пао сам доле...”

Како је ово приповедање одмицало, често је бивало прекидано радосним јецајима и умилењем...

***

Заједно са мојим незаборавним старцем и још једним братом, године 1970. посетио сам манастир Светог Павла. Болничар у том манастиру био је један старчић.

„Прочитао сам многе књиге из наше библиотеке”, рекао је он.

„Шта сад очекујеш, оче? О чему размишљаш”, упитали смо га ми.

„Размишљам о љубави Божијој. О томе како је Он сишао с Небеса и ради нашег спасења постао Човек”, простодушно је одговорио и бризнуо у плач...

***

Један старац је рекао: „Прве сузе покајања замарају. Друге сузе су сузе созерцања. Богочежњиве сузе (сузе љубави Божије) ни најмање не замарају него, напротив, радују срце.”

Извор: Старечник