Ваша последња књига, Агапе Антологија 3 – Религија у
светској књижевности, управо има за циљ да пробуди читалачку публику и да
покаже читаоцима везу између религије и књижевности. Да ли сматрате културу
једним од основних елемената сваке религије, пре свега хришћанства?
Jесте, ја стално понављам тај цитат Владете Јеротића који је културу дефинисао као религију, културу и уметност, да без тога не можемо напредовати, ни као личности, али ни као народ. Чврсто сам убеђен да култура, тај фундамент који нас тера да учинимо више у свом животу, да не будемо, као што кажу, приземни људи већ да се издигнемо горе. А шта нас издиже, издиже нас Дух. То је та нека сила, тај Бог који попут магнета жели да нас привуче да оплеменимо наше душе кроз религију, филозофију и културу.
Пошто је академик Владета Јеротић више пута напомињао колико
је важан континуитет у култури, да ли сматрате да је комунизам прекинуо
континуитет православне – српске духовности?
Наравно, Владета Јеротић када говори о тој теми, он често
цитира митрополита Амфилохија Радовића, који је изрекао велику истину у само
једној реченици: „ Српски народ нема идентитет јер није имао континуитет“.
Владета Јеротић ми је увек говорио како словенски народи имају дивну машту,
веома су креативни, препуни су идеја, али их тешко остварују, па чак и ако их
остваре оне тешко опстају. Дакле, тај континуитет који краси западни свет,
требало би да краси и наш менталитет, да не клонемо духом, да се не свађамо,
ако је нешто добро да покушамо да та идеја опстане, да траје.
Како посматрате на развој српске духовности од 90их до
данас?
Ја сам ту мало био и збуњен, како је могуће да један народ
који је до 90те био под комунистичким режимом, и већина су се изјашњавали као
атеисти, нису одлазили у цркву, да од тренутка када је то било слободно и
могуће да од 90те 90 посто људи се изјаснило као православно. Али ако бацимо
поглед на Европу, ја мислим да у Србији влада изузетан духован живот, да можемо видети да су цркве пуне, без обзира
шта раде свештеници, или епископи. Народ је та река стално што тече и која ће
очистити то корито. Мислим да Србија још има душу, да је задржала доста тог
позитивног оријенталног у чему се огледа једна духовност. То гледам кроз институцију
комшије, колико су нам комшије важне у животима. Ја бих желео да то остане
очувано, да се то што сам доживео у младости колико су се чувале, поштовале
комшије. Није било недеље а да се не размене колачи између породица. То се зна,
ако добијеш тањир са колачима, он се празан не враћа, него ти узвратиш. То је
исто духовност једног народа.
Како посматрате чињеницу да велики број таблоидних медија
често извлаче из контекста улогу Цркве, и то најчешће из незнања, и да ли
сматрате да такве врсте лажних и неутемељених изјава могу код верујућих људи
(номиналних хришћана) веома лако
изазвати неповерење у епископа, свештенике, а самим тим и у Цркву?
Сигурно да ствара грозан ефекат, али када сам питао Цанета
како гледа на ове скандале што се дешава код епископа и свештеника, он каже:
„Ма мене боле моји скандали“. Ту није могао да да хришћанскији одговор. Скупа
је цена коју ћемо платити због тих таблоида, и то нису само новине, вел и
телевизије, радио станице. То је такво ментално тровање зарад проклетог новца. Једино
решење би било да држава преузме ствар у своје руке и да та агенција РРА испуни
захтеве читаве нације да неке садржаје забрани, али и не мора да забрани,
довољно је да се наплаћује порез за шунд и кич. Нема забране, али ти ћеш
плаћати порез на то што радиш. Да ли се они плаше да ће бити проглашени као
велики цензори, или не знам шта, али хоћу да верујем да ће телевизија поново
изгледати као некад кад сам ја био клинац. Да ли ће то бити регулисано од неког
политичког ауторитета, или ће можда то људима да се смучи и да престану да
гледају све те ријалити шоуове. Желим да гледам позитивно да ће се променити
све то.
Какав одговор би данас хришћани требало да дају на све
изазове данашњег друштва које се осликава и код нас, од десакрализације
религије, раста морталитета, све већег броја ванбрачних заједница, ширење
идеологије хомосексуализма, до одузимања деце у случају телесног кажњавања?
Одговор је у љубави. Шта хришћани могу да дају до љубави. Ми
хришћани само то треба да сведочимо, љубав,али не у неком сентименталном смислу
него љубав као жртва, као самоодрицање. И кроз то, ако сте на правом путу,
долази то осећање живота. Али опет проналазим одговор у јеванђељу: „Будите
мудри као змије, а безазлени као голубови“.
Да ли сматрате да имамо све више номиналних, а све мање
литургијских хришћана? Који је узрок томе?
Ту је јако важан доживљај, поменули смо те 90те где је народ
јурнуо у цркву, али из разних разлога то се поново расуло и почело да опада.
Без везе ми је аргумент да је народ разочаран у свештенство, како ти можеш због
неког другог човека да погазиш своје идеале и своја уверења? То што он чини
нешто нечасно, какве то везе има са суштином у којој ти верујеш, него то је
само један од изговора. А други веома битан разлог за мене је што људи траже
одмах да доживе нешто. То је тај доживљај једног духовног џубокса где се уплати
новац и очекује нешто назад, али не само кроз новац већ и кроз пост. Увек
тражимо неку корист, зато је потребана истрајност. Толико губимо што нисмо
духовно истрајни, а на прво место смо духовно лењи да кренемо. Сад ми пада на
памет мисао која је уклесана у споменик оца Јована Биговића, „Када даш нешто, а
очекујеш нешто заузврат, не добијаш ништа, а када даш нешто и не очекујеш
ништа, добијаш све“.
Пошто је сада период поста, интересује ме како Ви гледате на
пост, и какав приступ имате?
Пост је једно изванредно средство да дођемо мало к себи, да
покажемо да страсти нису те које владају нама већ да ми можемо да руководимо
њима. Још је Свети Јован Лествичник рекао како је стомак рђав господар кога
ипак сви воле, али ако ми загосподаримо стомаком, онда се отварају чула, неки
потпуно другачији животни увиди. Аскеза мислим да је погрешно схваћена у
јавности као да је неко одлучио самог себе да мучи, и да ту има као неке
патологије. Сви знамо колико је корисно одрећи се хране, али мислим да
православни свештеници и духовници треба мало више да се образују око правилне
исхране и да сугеришу људима. Знам много њих који се упропасте људи у посту,
пошто доста једу тестенине и слаткише, и онда изађу дупло дебљи него када је
кренуо пост. Дакле, пост је драгоцен и мислим да је он спреман за једну
корекцију, не да се угаси већ да се коригује. О томе је и патријарх Павле
припремао један прилог Свеправославном сабору, што није доживео за његова
живота. Чини ми се да је по том његовом предлогу то како важи за данас вежило
за манастире, а да би за цивиле то било далеко опуштеније и разрешеније.
Да ли сматрате да парохијским црквама недостаје
ранохришћанска социјална функција поста, где су управо хришћани одвајали храну
коју би они јели и давали гладнима?
Ту има разних варијанти поста како би све могли да постимо,
од тога да делимо другима, да се одричемо, али и најбоље би било да оно што
сматрамо да је наша највећа страст да то покушамо да угасимо, и та то буде наша
борба са том тамном страном личности. Био сам скоро у Земљи живих код Лазаревца
што је организовао тада еписком, а сада митрополит Порфирије. Ту сам упознао
фантастичне људе који покушавају да победе тај проблем, неки с алкохолом, али
више са дрогом. У једном разговору од сат и по, они су се нама најискреније
могуће представили и објаснили нам како изгледа њихов живот од ујутру до увече.
Једна од њигових обавеза је да покуша да каже, да исповеда шта је помислио,
урадио нешто лоше некоме другоме, али онда и околина да каже искрено шта мисли
о њему. Онда када чује ту горку истину он је обавезан да сутрадан уради три
дела којим демантује ту околину. Све су
то могући варијатети поста који је веома драгоцен.
Разговор водио: Јагош Ристић
Извор: ТВ. Храм
Нема коментара:
Постави коментар