Расправно веће је тај предлог одбило.
Ратни командант Војске Републике Српске, генерал Младић (74)
оптужен је за геноцид у Сребреници прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је
у шест општина имао размере геноцида терорисање становништва Сарајева
дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање припадника Унпрофора за
таоце, 1992-95.
Бранилац Дејан Иветић рекао је да одбрана не оповргава да је
"одређен број" муслиманских мушкараца из Сребренице био убијен пошто
је ВРС, у јулу 1995, заузела тај град.
"Одбрана не негира да је одређен број мушкараца и
дечака на трагичан начин убијен у актима личне освете у Сребреници, али та
убиства немају ништа ни са било којим наређењем, ни са намерама генерала
Младића", рекао је Иветић.
Како је казао, "никада се неће тачно пуна истина"
о томе шта се догодило у Сребреници, "нити истински број жртава злочина,
за разлику од смрти у легитмној борби".
Теза одбране је, међутим, да "та убиства није наредио
генерал Младић" и да он "није био присутан када су почињена".
Починиоци тих злочина, по одбрани, били су
"осветници" међу локалним српским становништвом, припадници полиције
РС и безбедносни официри ВРС који су се "одметнули".
Одбрана је тврдила да је Сребреница, будући да није била
демилитаризована и да су из ње снаге Насера Орића нападале ВРС и српска села,
била легитимна војна мета."Ништа у акцијама ВРС предузетим уочи офанзиве
на Сребреницу не може се разумети као доказ злочиначке намере да се почини
геноцид", подвукао је Иветић.
Као на доказ да генерал Младић није наредио масовна убиства
муслиманских заробљеника, одбрана је указала и на сведочење кључног сведока
оптужбе, официра ВРС Момира Николића, који је, по браниоцима, потврдио да такво
наређење није добио "пре него што је организовао убијање".
Николић је 2003. признао кривицу за злочине у Сребреници и
сведочио је против других оптужених српских официра. Трибунал га је осудио на
20 година затвора, а ослободио га је пошто је издржао две трећине казне од 20
година затвора.
Николићев исказ да му је Младић гестом руке најавио да ће
сви заробљени Муслимани бити побијени, одбрана је побијала тврдњом да је
Николић то измислио како би пребацио своју кривицу на Младића, у настојању да
заслужи превремено ослобађање.
Будући "није био нигде близу" места злочина,
генерал Младић, по одбрани, "не може бити сматран одговорним за злочине
Николића и осталих".
Непостојање Младићевог писаног наређења да сви војно
способни мушкарци из Сребренице буду убијени, његови браниоци означили су као доказ
да Младић није ни имао ту "геноцидну намеру".
Бранилац Иветић је тврдио и да изјава генерала Младића да је
"дошао тренутак да се Турцима осветимо на овом простору" не може бити
доказ удруженог злочиначког подухвата за убијање заробљеника, будући да је дата
11. јула 1995. пре састанка на којем је, по тужиоцима, одлучено да се Муслимани
стрељају.
Према одбрани, нема доказа ни да је тај састанак одржан у
ноћи између 11. и 12. јула.
"Речи и дела генерала Младића снажно указују да он није
имао злочиначку намеру према заробљеним Муслиманима пре него што је отишао у
Београд", 14. јула, нити да је имао сазнања о злочинима, рекао је Иветић,
додајући да су доказ за то Младићева наређења.
Младићева намера, умето стога, јасна је, по одбрани, из
његових речи у сусрету са заробљеницима да "немају чега да се плаше"
и да ће "ићи у размену".
Заступници одбране тврдили су, супротно тужиоцима, и да
генерал Младић није командовао ВРС док је, од 14, до 17. јула, када су, по
оптужници, почињена најмасовнија убиства сребреничких Муслимана у околини
Зворника.
Одбрана није прецизирала колико је заробљеника незаконито
убијено после пада Сребренице, али је тврдила да је "преувеличан"
број од 7.000 жртава који наводи Тужилаштво.
Многи од ескхумираних из масовних гробница убијени су у
борбама, чак и много пре сребреничке кризе, а "5.000 до 6.000"
страдало је у окршајима приликом пробоја колоне АБиХ и цивила из обруча ВРС око
Сребренице, тврдили су заступници одбране.
Одбрана је тврдила и да доказала да је 70 одсто ексумираних из
масовних гробница било у саставу АБиХ.
Осврћући се на убиство око 1.000 Муслимана у селу Кравица,
Иветић је рекао да је то била "освета МУП чувара" након што је један
од заробљеника убио једног полицајца.
"То не може бити ништа него злочин, али га нико није
наредио", оценио је Младићев бранилац.
По одбрани, десетине хиљада жена, деце и стараца из
Сребренице није протерала ВРС, како тврде тужиоци, већ су они сами одлучили да
напусте енклаву.
"Докази самог тужиоца показују да генерал Младић не
може сносити кривицу за присилно премештање", рекао је бранилац Иветић.
Као доказ за то, цитирао је речи команданта холандског
Унпрофора Тона Кареманса са састанка са генералом Младићем, дан после пада
Сребренице.
Кареманс је од Младића затражио да муслиманском
становништву, по његовој жељи, дозволи да напусти енклаву и позвао га да за то
пружи помоћ Унпрофору.
По браниоцу, генерал Младић је, претходно, у сусрету са
цивилима у Поточарима, становништву оставио избор да "остане или оде"
по свом нахођењу.
"Докази показују да је то било потпуно доброћудно
пребацивање избеглица, а не присилно премештање, ни депортација...Органи УН су
одлучили да је хуманитарна евакуација била неопходна", нагласио је адвокат
Иветић.
По његовим речима, тужиоци су понављањем да је то била
депортација покушали да нађачају доказе изведене током суђења.
Да генерал Младић није имао "геноцидну намеру" да
сребреничке Муслимане уништи као етничку групу, по одбрани, доказ је управо то
што су, изузев војно способних мушкараца, сви цивили евакуисани на територију
под контролом АБиХ.
Одбрана и оптужба ће додатне аргументе разменити у четвртак,
15. децембра, чиме ће суђење генералу Младићу, које је почело у мају 2012, бити
окончано.
Према оквирним плановима Трибунала, првостепена пресуда
генералу Младићу требало би да буде изречена до новембра 2017.
Извор: Вечерње новости
Нема коментара:
Постави коментар