субота, 05. новембар 2016.

Други годишњи састанак затворских свештенослужитеља

Закон о извршењу кривичних санкција, који лицима лишеним слободе омогућује остваривање верских права, истовремено даје Цркви могућност да се стара о својим верницима који су прекршили законе друштва

У Казнено-поправном заводу Пожаревац - Забела, другом по традицији затвору који је изграђен у Србији након доношења савременог кривичног законика шездесетих година 19. века, 1. новембра 2016. годие одржан је Други редовни скуп затворских свештенослужитеља, на којем су, поред свештеника Српске Православне Цркве који посећују затворе, учествовали  и управници установа система за извршење кривичних  санкција, као и представници Управе.

Иначе, први редовни састанак је одржан у новембру прошле године у Окружном затвору у Београду (ЦЗ). Овај скуп је одржан по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, а у организацији Управе за извршење кривичних санкција Републике Србије.

Закон о извршењу кривичних санкција, који лицима лишеним слободе омогућује остваривање верских права, истовремено даје Цркви могућност да се стара о својим верницима који су прекршили законе друштва, због чега им је прописана казна лишавања слободе. Уз то, затвори представљају сасвим другачије место, специфичну средину која захтева посебне вештине, као и додатна знања свештенослужитеља који посећују ове установе.

Поздрављајући учеснике скупа, заменик директора Управе за извршење кривичних санкција г. Видић је истакао да Цркву и систем за извршење кривичних санкција првенствено усмерио и обавезао Закон, али да ова  сарадња никако не треба да представља само законску обавезу, већ мора да покаже и жељу за суштинском потребом да се кроз спој двају специфичних система остваре што бољи резултати.

На скупу су представници Управе истакли да корак ка успешнијем раду предсатвља прошлогодишње именовање за координатора, од стране Патријарха и Светог Архијерејског Синода, свештеника Глигорија Марковића, сталног свештеника у Окружном затвору у Београду и Специјалној затворској болници.

Следећи корак је прецизно дефинисање потребе, с једне стране, и реалних могућности с друге, обају система. Зато је потребно што активније учешће и истицање потреба и текућих проблема и управника завода и затворских свештенослужитеља.

Што се тиче кадрова, односно свештеника, на скупу је истакнуто да рад у затвору свакако не треба да представља нежељену обавезу, него га треба посматрати као неку врсту награде, имајући у виду специфичности ове врсте службе. Наглашено је да је знање и искуство свештеника који имају вишегодишњи „стаж“ од великог значаја за млађе колеге, и може послужити као база за надградњу и  јединствено организован систем у свим установама.

Такође је истакнуто да затворски свештенослужитењи нису „обични“ парохијски свештеници и да је немогуће адекватно одговорити на изазове ако свештеник није свестан да у затвору владају посебне законитости, другачије од оних на парохији. Због тога постоји потреба за дефинисањем „профила“ таквог свештеника. Затворски свештенослужитељ мора да буде стабилна личност од ауторитета и поверења, са развијеним социјалним вештинама. Добар затворски свештенослужитељ мора стално да има на уму различитост окружења у коме служи, пошто се богослужења могу користити за недозвољене активности. Самим тим није пожељно често мењати свештенике који служе у затворима, јер се осуђена лица навикавају на човека и нестанак направљеног контакта захтева поновну изградњу односа и поверења, као и додатно време које је потребно и службеним лицима за успостављање потребне комуникације. Ипак, сувишна блискост и нарушавање дистанце може довести до молби које је тешко одбити. Оно чега такође треба бити свестан јесте да молитвени простори могу бити коришћени за скривање забрањених предмета, па о томе треба добро водити рачуна.

Да би се ово достигло потребно је да свештеник у затвору проводи одређено време, а посета једном недељно или само служење свете Литургије ово не могу да обезбеде. Такође, свештеник који служи у затвору, није свештеник само затворенима, већ и запосленима, који такође значајни део свог живота проведу у затвору.

На скупу је истакнута потреба за снажном подршком архијереја у чијим епархијама се налазе установе за извршење кривичних санкција, свештеницима који служе у затворима, као и при повезивању заједнице изван затвора са лицима која издржавају казну на начин који показује да никакви зидови не могу прекинути Цркву као Тело Христово и да је спасење намењено свима који га желе.

На скупу су имали излагања вишедеценијски затворски свештенослужитељи који су присуствовали овом скупу као званични представници затворских система и Цркава Енглеске и Велса и Украјине.

Високопречасни каноник Роберт Пејн, вишегодишњи помоћник главног капелана Енглеске и Велса, у свом излагању је представио успостављање систематске бриге о лицима лишеним слободе на свим просторима бивших комунистичких земаља, у чему је лично учествовао као представник своје Цркве задужен за међународну сарадњу. Навео је проблеме заједничке свима и истакао да су кључни елементи посвећеност овој посебној служби и стрпљиво грађење система.

Главни капелан Синодског одељења Украјинске Православне Цркве протојереј Виктор Јашченко је приказао развој службе у украјинском пенетрационом систему и нагласио да је трудом, пре свих, свештеника уз подршку локалних архијереја и спремност државних власти за сарадњу, у Украјини од 1999. године до данас у затворима подигнуто 70 храмова и 40 капела за 68 затвора, и да данас сви затвори имају богослужбене просторе и редовно присуство свештеника који су уједно и парохијски свештеници.

Каноник Бил Кејв, свештеник Цркве Енглеске и Велса, подпредседник Међународног удружења затворских свештеника, представио је дух и посвећеност капелана свих Цркава, хришћанских заједница и вера признатих данас у земљама чланицама Савета Европе. Заједничка посвећеност је утемељена на вери да сваки човек као носилац Божје слике има право на спасење ако га затражи.

Скупу су такође присуствовали професори и доценти Правословног богословског факултета Универзитета у Београду.

На крају састанка је наглашено да лица која су лишена слободе свакако представљају болне и гнојне ране на нашем телу и њихово обмотавање завојима без терапије и лечења њих не уклања, само их склања од нашег погледа. Црква остаје место и простор јединственог препорода човека и његове поновне изградње на начин који је немогућ изван Цркве. На овај начин Црква доприноси препороду друштва у ширем контексту.

У закључцима састанка усвојен је предлог о оснивању стручне радне групе сачињене од лица из праксе обеју институција у оквиру Управе за извршење кривичних санкција, а која би понудила функционална решења оперативних проблема који сада постоје.





Нема коментара:

Постави коментар