петак, 11. новембар 2016.

«Његова молитва спасавала је од земљотреса»

Митрополит Алматински и Казахстански Николај (Могиљевски) се родио на Светли празник Васкрсења, 1877. године, у селу Комисаровка, Јекатеринославске губерније, у породици скромног псалмопојца који је до краја живота достигао чин протојереја.

Будући владика је ишао путем правим и строгим: од искушеника у манастиру, до настојатеља неколико обитељи, од семинаристе и студента Московске духовне академије до ректора семинарије, инспектора духовне академије и управника мисионарске школе.

«Слава Ти Господе што сам остао у својој Домовини!»

Владика се присећао: „Благодарио сам Господу за то што се моја хиротонија одржала, пре него што су многи архијереји који су се спремали за Сабор 1918.г., већ 1919. године, емигрирали из земље. Мене је рукополагало не двадесет, а два архијереја, који су остали, без обзира на смртну опасност у својим епархијама. Слава Ти Господе да нисам завршио у расколу. Што нисам, заједно са осталима, отишао, већ сам остао у својој Домовини“.

Искушења и туга

Чувари су избацили владику зими на празну станицу, без одеће, новца и докумената
Владика је током свог живота претрпео много искушења и туге. Хапшење 1924.г., следеће хапшење 1925.г., затвор у трајању од две године, ново хапшење 1932.г., пет година у логору, још једно хапшење 1941.г. Владику су, као опасног по совјетску власт, послали у глуву пустињу на железничкој станици Челкар, са њеним живим песком, врелим ветром лети и леденим снежним олујама зими. Чувари су избацили седог владику ноћу, зими, на перон празне станице, у доњој мантији и поцепаном капуту, без пртљага, новца, докумената. Само са потврдом, са којом је требало да се пријави локалном сектору НКВД. Од глади и мраза тело му је било покривено чиревима, а од прљавштине су се накупиле ваши.


После много година питали су владику да ли је тада у његовом срцу било љутње или роптања. Одговорио је: „Све је по вољи Божјој. Било је неопходно да издржим то тешко искушење, које се завршило великом духовном радошћу. Господ никоме не шаље више од онога колико може да издржи. Тако је и мени Он увек слао искушења, а одмах затим и духовну радост.“

Служење Богу и ближњима

1945.г. наредбом Патријарха, владика Николај је био послат у Алма Ату са титулом архиепископа Алматинског и Казахстанског. Пристигао је у престоницу Казахстана на дан празновања Иверске иконе Мајке Божје.

Дечја простодушност, незлобивост, молитвеност, верност монашким заветима, па и сам изглед старца отварали су срца верника према њему. Примао је све, без обзира на пол, године или националност. К њему су ишли сви, јер су знали да ће владика увек дати добар и делотворни савет. Када је неопходно, помагао је и материјално и својом благом речју. Љубављу је тешио забринуте и оне који страдају. Када су му говорили да се превише даје, негодовао је и говорио да само молитва, проповед и служење Богу и пастви му дају снагу да живи.

Својим подвижничким животом владика је стекао многе дарове: духовно расуђивање, прозорљивости, силу исцељивања људских душа и тела.

«Вратио ми се вид»

Олга Фјодоровна Орлова из Караганде се присећа: „1946.г. била сам студенткиња треће године Алматинског медицинског факултета...Оболела сам од тифуса. Болест се закомпликовала: стакласто тело у оку се замутило. Нисам могла да читам. Ослободили су ме рада над микроскопом. Испите сам полагала без самосталног читања – читале су ми пријатељице, а ја сам све памтила напамет. Претило ми је избацивање са факултета. Тога сам се много плашила, јер сам жарко желела да постанем доктор.

Скоро да сам остала без вида када је наступио празник Богојављења. Упутила сам се у храм. Када сам стигла, освећење воде је било завршено и владика Николај је све кропио водом. Било је пуно народа. Мене су изгурали далеко од владике. „ Господе, – помислила сам, – ако би макар једна кап пала на моје око, вратио би ми се вид!“ У том тренутку се владика окренуо према мени и окропио ми лице тако да ми је света вода обилно пала у очи. Од тада је стање почело да се поправља, вратио ми се вид и опет сам видела добро као пре.“

«Владика је прорекао да ћу постати преписивач и књиговезац»

Валентина Павловна Хитајлова из града Јелец прича: „Било је то 1946.године. Тада сам била млада и тек што сам почела да идем у храм. Владика ми је показивао црквене књиге, објашњавао богослужбени устав, говорио о гласовима у црквеном појању. Мислила сам: „Зашто ми он то говори? Зар ми је то потребно?“ Потом је показао акатист преписан лепим. Упитала сам: „Није ваљда да је руком написан?“ А он: „И ти ћеш тако.“ Тако је владика предсказао да ћу постати преписивач и књиговезац – да ћу преписивати и повезивати црквене књиге.“

«Владико, добио сам посао!»


Јеромонах Јован (Хорунжиј) се присећа: „Ето, владика је завршио проповед, све је благословио, и излази из храма, а у Никољском сабору је осамнаест степеника и на сваком ,са обе стране стоји по један сиромах. Владика иде и дели новац – некоме једну рубљу даје, некоме три. А некоме прилази, ставља руку на чело и говори: „Иди, ради. Теби ће Бог послати посао, иди ради.“ После, исти тај човек долази: „Владико, добио сам посао!“

«Нека дође, ја ћу се молити за њу!»

За левом певницом је била Марија. Живела је у доњој просторији храма и била је тешко болесна. Владика је много волео њен лепи глас. Дешавало се да дође на службу, види да Марије нема и говори: „ Идите по Марију, нека дође да пева!“ Оду по њу, а Марија лежи непокретна, не може да устане. Преносе то владици, а он говори: „Идите по Марију, ја ћу се молити за њу!“ Доводе Марију, придржавајући је, владика је благослови и она одпева целу службу као да никада није ни била болесна. Како се служба заврши, опет је напушта снага и опет је носе до постеље. Живела је Марија само захваљујући молитвама владике. Он јој је говорио: „ Када ја умрем, тада ћеш и ти умрети.“ 30 дана након упокојења владике, Марија се упокојила.  

«Без крстића нигде немој ићи!»

Једном после акатиста, док је све помазивао јелејем, владика је неочекивано рекао једној од девојака за певницом: „ Ти, Александра, никада немој да заборавиш да ставиш крстић, без крста нигде немој излазити. Када се умиваш, крст немој скидати, јер га можеш заборавити и изаћи без њега“. Александра испрва није схватала због чега јој је владика то говорио. Тек пошто је дошла кући, угледала је крстић који је лежао на столу. Док се умивала, скинула га је и заборавила.

Док је владика жив и моли се за свој народ

Као што је познато, Алма Ата, бивши град Верни, налази се у подножју Северног Тјен Шана. Те живописне и очаравајуће по својој лепоти планине крију у себи опасност од одрона стена и земљотреса. Више пута су се овде дешавали земљотреси такве јачине, да су рушили град из темеља и односили многобројне животе. Моћни потоци, када су избијали из стена, уништавали су и односили све што им се налазило на путу. У то време, када се владика Николај налазио на Алматинској катедри, у народу је постојало веровање: „Док је владика жив и док се моли за свој народ, ни земљотрес, ни нека друга беда, коју смо гресима заслужили, неће нам наудити захваљујући његовим молитвама“. Тако је и било: за његовог живота, ниједан земљотрес се није десио.

«Хајдемо да се помолимо! Ни једна душа неће погинути!»

Јула 1947.г. владика је требало да дође у Москву на заседење Светог Синода. Током укрцавања, старац је стајао на вратима и благосиљао све путнике који су улазили у авион. Владика је увек летео и путовао у мантији без обзира што је због тога често био изложен исмевању. И овог пута су путници почели да се подсмевају, зачули су се отровни узвици: „Не плашимо се да летимо, са нама је светитељ!“ Путници су се сместили, авион је узлетео. Прошло је одређено време и пилоти су се забринули: час је један, час други излазио из кабине и нешто осматрао. На крају је пилот прогласио ванредно стање: један мотор је отказао.

На изненађење свих, авион није падао, већ тихо слетао

Стање је било алармантно, спремала се катастрофа. Међу путницима је почињала паника. Али, владика је рекао: „Хајде да се помолимо! Ни једна душа неће погинути! – а онда је додао: – Само ћемо се мало испрљати.“ Владика је устао и почео да се моли... Након неколико минута сви су се умирили, устали са својих седишта и пажљиво слушали речи молитве. У том тренутку авион је почео да пада. Али на изненађење пилота, који су знали колико је опасно, авион није падао, већ је тихо, као по плану, слетао. Упао је у омање, блатњавом језеро. Било је немогуће отворити врата.

У близини, на пољима, радили су радници. Када су угледали авион који се срушио, организовали су помоћ. Трактором су извукли авион из блата. Врата су се са тешкоћом отварала. Путници су кренули да излазе. На владику су скоро и заборавили, али када се народ смирио од од преживљене ситуације, почели су да прилазе и благодаре светог старца. Пришао је и главни пилот. „Догодило се чудо оче, – рекао је. – Опростите наше подсмевање!“ „Бог да прости, – одговорио је владика. – Благодарите Бога и Његову Пречисту Мајку и полажите све своје наде на светог Николаја Чудотворца“.

„Радуј се, Блага Вратарница што врата рајска вернима отвараш!“

Октобра 1955.године владика је доживео тежак срчани напад. Своју болест је дочекао уз молитву. Посебно усрдно и молитвено се владика молио у ноћи између 23. и 24. октобра. Чуле су се речи: „Господе не осуди ме за моја дела, него поступи са мном по милости Твојој!“ Много пута је владика понављао са дубоким осећањем: „Господе, Милости просим, а не суд!“ Око пет сати, 25.октобра, присутни су приметили да се приближава крај. Почели су да читају молитве за одлазак душе, ставили владици у руке запаљену свећу и уз последње речи канона за одлазак душе, светитељ је тихо и мирно испустио свој последњи уздах.


То је било у 16:45, када су у храму светог Николе зазвонила звона за почетак бденија уочи празника Иверске иконе Мајке Божје, Којој је владика толико волео да поје: „ Радуј се, Блага Вратарница, што двери рајске вернима отвараш!“ Достојна је пажње и чињеница да је пре тачно десет година владика стигао у Алма Ату и почео да управља Казахстанском епархијом.

На Јубиларном Архијерејском Сабору августа 2000.године, митрополит Николај (Могилевски) је као исповедник прибројан лику новомученика и исповедника Руских. Мошти светитеља су биле обретене 8.септембра 2000.године. Данас се налазе у Свето Никољском сабору у Алма Ати.

Поуке и савети свештеноисповедника Николаја (Могилевског)

Делатељна љубав према Ближњем угоднија је Богу него најтежи аскетски подвизи

„Најпотребније је у људима грејати љубав према Богу и ближњима.“

„Најважније у очима Божјим је љубав према Њему,а пројављује се она у љубави према ближњима“

„Фарисеји су видели прву заповест или у поштовању суботе, или у омовењу, или у жртви. А ко смо ми? Једна бака говори: „Најважније је држати пост!“ „Та и та у храм Божји не иде, нема јој спаса“, – додаје друга. Браћо моја! Потребно је и једно и друго, али није то најважније. То су само средства, а не циљ. Најважније у Божјим очима је љубав према Њему, а пројављује се она у љубави према ближњем.“

„Ако идемо у цркву, постимо, али поред тога се свађамо, завидимо, осуђујемо, чак и оговарамо једни друге и наше духовне очеве, претрпећемо дуплу казну.“

„Делатељна љубав према ближњем је угоднија Богу него најтежи аскетски подвизи.“

„Шта ће нас најпре питати Господ на Страшном суду? Колико смо метанија начинили, или како смо постове држали? Не! Питаће нас да ли смо нахранили гладне, напојили жедне, посетили болесне, утешили тужне, да ли смо дали добар савет човеку у невољи.“


Шта значи бити милостив?

„Шта значи бити милостив? Милостиња се може давати и телесна и духовна. Ако напојите жедног, нахраните гладног, ако вам дође сиромах и замоли одећу, а ви му дате макар исцепане дроњке да прикрије своју наготу, свим овим ћете учинити милостињу телесну.“

„Дела милости духовне су када утешите ожалошћеног, дате добар савет, спречите неког да почини грех, помогнете грешнику да се врати на пут спасења.“

„Сваку милостињу под видом човека прима Сам Господ наш Исус Христос и ми са савршеном сигурношћу то знамо.“

„Никада не испуштајте могућност да учините нешто добро!“

Опростио си ближњему један грех – Господ ће теби опростити многе

„Размислите, браћо моја, како је просто и лако добити милост и опроштај од Господа: учинио си милост ближњему и Господ ће ти показати Своју обилну милост; опростио си ближњему један грех, једну увреду – теби ће Господ опростити за твоје велике и многе грехове.“

„Шта очекује хришћанина који по гордости, самољубљу и другим злим побудама срца не жели да опрости свом брату или сестри? Јасно је: гнев Божји и велике казне за његове велике грехове. Таквом човеку неће помоћи ни строги пост, ни то што одлази у храм Божји, ништа,

Смирење је највиша пројава сопственог достојанства

„Неки кажу да је смирење признак слабости карактера. Да је човек обавезан да има сопствено достојанство. Али, највиша пројава достојанства и јесте управо смирење.“

„Најбогатији, најмудрији, најобразованији људи немају ту моралну снагу коју Господ даје смиренима.“

Живот препуњен земаљским благом доводи до окамењености срца

„Размислите шта ће бити ако човек сав свој живот почне да проводи у угођају и задовољству, окружен пријатељима и блиским људима? Такав живот може негативно да утиче и на најблагочестивију хришћанску душу. Услед таквог живота, неминовно се развија уображеност, надменост, а затим и гордост.“

„Живот који је пренатран земаљским богатствима доводи до окамењености срца, охладнелости према Богу и ближњем. Човек од презасићености постаје жесток, не разуме туђу беду и муку.“

„Сетите се како су многи богати и благородни људи, верни хришћани, у страху од тог окамењеног срца, делили своје имање и сами постајали сиромашни, како би се уклонили од гордости и нерада и како не би отпали од Бога.“

Зашто нам се наш сопствени крст чини некада изузетно тежак?

„Ако свој крст носимо трпљиво, са надом на помоћ Божју, никада неће бити неиздржљиво тежак“


„Зашто нам се наш крст каткад чини посебно тежак? Зато што се супротстављамо Промислу Божјем, трудимо се да својим силама пронађемо себи олакшање, али га не добијамо. У таквим случајевима понестаје нам стрпљења и почињемо да се мучимо носећи свој крст.“

„Ако свој крст носимо стрпљиво, са надом на помоћ Божју, никада неће бити неиздржљиво тежак, чак и када човек издржи искушења која му се шаљу, Господ дарује духовну радост.“

„Господ ће увек помоћи у свакој беди, ако треба да се избавите од ње, а ако је потребно трпети беду – значи трпети – на све је воља Божја!“

Свештеноисповедниче оче Николаје, моли Бога за нас!

Припремила Олга Рожњева
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру
 

 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар