11111111111111

Претражи овај блог

петак, 9. септембар 2016.

Духовник Олимпијског тима о дечијем спорту


Да ли је бављење спортом корисно за децу? Наравно да јесте. Међутим, ако је то бављење праћено дуготрајним и тешким тренинзима, ако дете од малих ногу наступа на великим такмичењима, онда се појављује опасност по здравље детета-и физичко, и психичко, и духовно. Шта треба чинити, ако је уложено много напора, а резултати младог спортисте су далеко од скромних? Како се супротставити развоју сујете и гордости код малог шампиона?

Како научити оне који се баве борилачким спортовима да имају правилан односе према својим снагама? Какви су најоптималнији односи између родитеља и тренера, тренера и детета? Да ли оцрковљеност спортисте помаже у спорту? О свему овоме расуђује протојереј Николај Соколов, духовник Олимпијског тима Русије, настојатељ храма светитеља Николаја у Толмачках.

О дечијем спорту и послушању родитељима

Као правило, деца не бирају овај или онај облик спорта. Родитељи бирају уместо њих. Догађа се да се су се родитељи некада бавили датим спортом у овом или оном облику, и зато би желели да се деца баве истим. Деци се у том случају препоручује само једно-послушање...
Ако се детету не допада спорт, оно ће пре или касније отићи са тренинга. Јер ни једно дете није програмирано на то да дневно троши пет-шест сати на бављење нечим, била то музика или спорт. Ја сам похађао музичку школу. У детињству сам морао минимум четири сата дневно да вежбам-свирам виолину. Плакао сам, нисам желео, правио скандале, међутим, упорност родитеља, баке, таленат педагога довели су до тога да сам у своје време завршио Московски конзерваторијум. Тако да су родитељи, у сваком случају, основа. Ако су правилно васпитани и васпитавају дете у љубави свог срца, дете разуме. Пролази време, оно спознаје шта му је
потребно. Јер, родитељи му не желе зло.

Када је постављен добар темељ, онда, ако дете и не жели да се бави баш тим спортом, њему ће остати неко искуство у животу. Добро, отићи ће из спорта и са стране ће пратити како се други клизају. Шта је у томе толико страшно! Није потребно од тога правити животну трагедију. Имам пуно пријатеља, професионалних спортиста чија деца то нису. Ево, на пример, породица Катјуши Гордејевој. Једна девојчица се бави спортом, друга не. Породица Романа Костомарова. Он и супруга су спортисти, али старије дете се, за сада, не бави спортом. Не треба доживљавати као трагедију ако детету не полази за руком.

Детету треба пружити могућност да у одређеном периоду живота сам изабере свој пут. Када му се испуни 12-13 година. Тада већ нека деца учествују на великим такмичењима.

Не може свако да постане велики спортиста

Ствар је у другом: дете може бити неспособно за један или други облик спорта, или за било који други хоби. Неко због здравља, неко из других разлога. Тада се развија комплекс инфериорности. Како су други достигли добре резултате, а ја не?! Ова ситуација је врло опасна по дете. Може се затворити у себе, имати промене расположења,настати униније, а може, напротив, и агресија. Чине се непредвидљиви поступци...У тим случајевима се по правилу обраћају доктору-психијатру, како би се опоравила психа детета. Познати су ми овакви случајеви.

Али уколико је дете црквено, и долази у цркву, онда као свештеник, као духовник, са њим разговарам. Трудим се да га утешим, кажем, да не може свако бити велики спортиста. Ако има неки физички недостатак, постоји ваљда и параолимпијски спорт, у којем се такође могу достићи велики резултати.

У сваком случају постоји могућност бити индиректно у спорту, на пример, постати спортски коментатор или бавити се неком другом делатношћу која је везана за спорт. Ако се детету правилно приступи и ако се не дово
ди у очајање, оно ће разумети.

Како не хранити сујету

Али постоји и друга крајност, када се код успешних спортиста развија сујета. Сви родитељи се радују успесима своје деце и наградама које добијају. Често се превише поносе децом. Иако је превелики понос гордост, а „гордост“ није добра реч, тако је: родитељи се горде што њихова деца освајају једна или друга спортска достигнућа. Како зауставити тај раст гордости или задовољства самим собом које се може родити у души детета? Постоји пословица: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“. Ако се човек високо узноси, може врло лако и пасти. Ако нема смирења, одређене благодарности Богу и родитељима, ова уздизања постају негативна.


Решење може бити само овакво: да родитељи и тренер од самог почетка заузму правилан став према спорту (духовника не узимам у обзир!)-као залог тога да ће се дете правилно развијати. Неопходно је да тренер схвата: независно от исплатљивости његовог труда, он треба у потпуности да тражи онај резултат који дете може дати. У том случају гордост нестаје.

Избор тренера

Избор тренера је безмало најважније питање. Постоји негативно искуство када се родитељи, доводећи децу у клубове, нису запитали ко ће се бавити децом. Нажалост, свет лежи у злу, како нам говори Јеванђеље. И зло продире у све поре нашег живота. Постојали су случајеви када је дете било под утицајем не тако врлинских људи, међу њима и из спорта: из одређених разлога су их уклонили из великог спорта, те су ови почели да раде са децом. Нема уверења којим би се потврдило ко су и шта су. Да, они имају титуле: заслужни тренер, стручњак за тај и тај спорт...Али у моралном животу све може бити не тако лепо и добро. Може имати врло негативан утицај на дете. Зато родитељи, и родбина, обавезно морају да се упознају са особом која ће се бавити њиховим дететом. Морају да се потруде да сазнају које то квалитете има тренер, да би спорт био на корист, а не на штету.

Треба напоменути да спортиста, поред родитеља највише дугује свом тренеру. Када су се одржавале Олимпијске игре у Пекингу, дочекало нас је хиљаде малих кинеза, који су већ показивали изузетне спортске резултате, иако још увек нису учествовали ни на каквим такмичењима. Са њима раде озбиљни људи. Приметио сам: сви имају духовне наставнике. Кина је компликована земља. То је исток. Нема ни речи о хришћанству. Али, скоро сви спортисти, међу њима и деца, имају такве учитеље који се са њима не баве само спортом, већ и мењају нешто и некако у души.

Правилан однос према снази

Посебно питање-однос према боксу, борби, дуелима. Доктори имају предивну заповест: „Немој оштетити“. Доктор треба тако да лечи да пацијенту не причини штету. Исто је и овде. Ако се дете бави агресивним облицима спорта, тј. где се озбиљно употребљава снага, оно мора да зна да је човек подобије Божије, да испред себе има Божије створење. У такмичењу, у борби, дете, наравно, мора показати одређену снагу, али никако злобу, агресивност, коју избацује на противника. Или, не дај Боже, на људе у окружењу. Ако избацује, онда спортиста није онакав какав би требало да буде. Увек своју снагу, сналажљивост и умеће треба користити за помоћ немоћнима. Али, ако бисмо се бавили боксом и агресију демонстрирали на пријатељима, били бисмо дисквалификовани. Постоје такви случајеви. Познавао сам дечака који се бавио кик-боксом и почео је да „вежба“ на својим другарима из разреда. Завршило се тиме што је једном дечаку повредио јетру, другом нанео неку другу повреду и био избачен из секције. Имао је 12-13 година. Тако се завршила његова спортска каријера.

Ако дете жели да веже за спорт сав свој живот

Ако дете, или његови родитељи желе да изграде спортску каријеру, добро би било да се још неко у породици бави спортом. Да породици не буде спорт стран, јер ивер не пада далеко од кладе. Човек који се и сам бави спортом, могао би да помогне свом детету. Врло је важно пажљиво преконтролисати здравље детета. Прикупити све анализе, уверења, како потом не би било разочарења. Дете се заинтересује за одређени спорт, а због здравствених проблема не може да се њиме бави-то је озбиљна душевна траума, која се тешко превазилази.

А ако говоримо о духовном аспекту....Људи који живе духовним животом, Православљем, у важним случајевима иду код духовника по благослов. На пример, нормално развијеном детету, са добрим односима у породици, дајем благослов на бављење спортом. И молим да ми испричају какве успехе осваја млади спортиста.

Спорт то је увек начин постојања који помаже детету у сазревању, где оно учи да уме да побеђује, да осваја своје место. Данас се ништа лако не задобија, ни један комад хлеба. Сећате се: „Са знојем лица својега јешћеш хљеба“? Тако је. Посебно код спортиста.


Протојереј Николај Соколов
Са руског Ива Бендељa
Православие.ру
а

Нема коментара:

Постави коментар