Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо.
Овим речима Божанска Литургија изражава срж православног
сагледавања и схватања нашег односа према твари и Творцу. Творевина – у коју и
сами спадамо – саздана је Богом. Ми не поседујемо твар, него смо само посленици
преко којих се твар приноси њеном Творцу.
Сврха стварања састоји се, укратко речено, у њеном величању
Творца. Ово је најлепше изражено у божићној стихири: „Шта да Ти принесемо,
Христе, који си се ради нас јавио на земљи као човек? Јер све Тобом створено
приноси Ти благодарност: анђели – песму, небеса – звезду, мудраци – дарове,
пастири – дивљење, земља – пећину, пустиња – јасле, а ми Ти приносимо Матер
Дјеву; превечни Боже, помилуј нас!“ (стихира на Великој вечерњи).
Сва васељена велича и приноси дарове своме Творцу. У самом
спољном изгледу цркава и у распореду икона, мозаика и фресака у њима, запажамо
васељену у малом, што објашњава улогу и људског рода и остале творевине у
односу према Богу. Наиме, то изражава не само оно што је данас на земљи, него и
оно што постоји на небу и што ће доћи – есхатолошко обећање и искупитељни
преображај свеукупне твари спасењем које је савршио Господ Христос. Ово лепо
изражава св. апостол Павле у посланици Римљанима гл. 8, као што су и грчки
свети Оци учили да је „Бог постао човек да би човек постао бог, при чему се
твар може преобразити дејством нестворених енергија Божјих“ (св. Григорије
Палама).
На богослужењима Православна црква пројављује дубинско
схватање твари, а посебно јасно долази до израза улога људског рода и човека
као свештеника природе. На пример, молитве и псалми изражавају освећивање
твари; тако, на свакој вечерњи у Пс 104 читамо: „Благословите Господа, сва дела
Његова! На сваком месту владавине Његове благослови, душе моја, Господа!“
Ово са садржи у нашем освећењу свих елемената твари у тзв.
чину освећења сваке твари. Освећење воде показује нам освећујућу и искупитељну
силу која се придаје елементима природе призивањем Светога Духа Црквом.
Освећење сваке твари, као што су виноград, њива, први плодови, пшеница и друго,
показује до које мере Црква признаје преображавање свих видова твари путем
спасења и прослављења људског рода и тиме све творевине.
„Стога, Ти сам човекољубиви Царе, дођи и сада силаском
Светога Духа Твог, и освети воду ову. И дај јој благодат искупљења, благослов
Јорданов; учини је извором бесмртности, даром освећења, разрешењем грехова,
исцељењем недуга, пропашћу ђавола, неприступачном противничким силама,
испуњеном анђелске моћи, да би свима који од ње захватају и пију била на
очишћење душе и тела, на исцељење страсти, на освећење домова, и на сваку
благовремену корист.
Јер си Ти Бог наш који си водом и Духом обновио оветшалу
грехом природу нашу; Ти си Бог наш који си преко Мојсија морем ослободио народ
јеврејски од робовања фараону; ти си Бог наш који си расекао камен у пустињи,
те потече вода, и набујаше потоци, и Ти напоји жедне људе Твоје; Ти си Бог наш
који си преко пророка Илије водом и огњем одвратио Израиљ од обмане Валове.
Ти сâм и сада, Господе, освети воду ову Духом Твојим Светим.
И свима који је додирују, и који пију од ње, и који се помазују њоме, подај
освећење, здравље, очишћење и благослов.“ (Молитва на Великом водоосвећењу на
Богојављење).
Прослављање свих чула
Православно богослужење је чин светковања и отуда се оно
тиче свих чула: вида, слуха, укуса, мириса и додира – било да је у питању дрво
и слика, средство за писање, хлеб и вино или паљење тамјана.
„Ја нећу престати да обожавам матерују, јер њоме је савршено
моје спасење...“ (св. Јован Дамаскин). Иконографија користи материју која се
освећује. Употреба материје при изображењу ликова на иконама или фрескама и присуство елемената из
света природе на већини икона – животиња, биљака, пејсажа, гора, река – све то
напомиње високи значај Богом саздане природе и твари, њен преображај и њено
место с нама у делу спасења. Антигностичка учења Цркве значе да се материјални
свет сматра Божјим и да је, у суштини, добар.
Исто тако, византијске цркве су грађене у хармонији, складу,
човек би чак рекао у саодносу са својом природном средином. Уметност и
архитектура нису биле аутономне, него заједно са иконографијом и химнографијом,
појањем доприносе етосу богослужења, дајући му свој физички, материјални израз.
Отуда је било природно што је углавном избегавана апсолутна симетричност; свака
архитектонска црта задржавала је свој сопствени карактер и при томе је
пројављивала потпуну хармонију са свеукупним схватањем храма као таквог.
Срж богослужења
У сржи богослужења налази се Евхаристија. Она је истовремено
врхунски израз и опит твари преображене
Светим Духом путем искупљења и преображења. У виду хлеба и вина материја
узета из творевине претвара се (правилан израз за ово је „преложење“) у нову
суштину људским рукама и приноси Богу уз исповедање садржано у речима наведеним
на почетку овог излагања:
„Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо“,
што значи да је сва твар Божја и да ми само узвраћамо оно
што је Његово – у смислу да ово одражава онај првобитно однос Адама са Богом и
са творевином. Она је знак да је успостављен тај однос, и још више од тога, да
је предукус есхатолошког стања творевине. Кад се причешћујемо Телом и
Крвљу Христовом, Бог нас сусреће у самој
бити нашег односа с творевином и истински улази у само биће нашег биолошког
постојања.
Из овога дознајемо да људски род заузима сасвим посебно
место од све твари. Знамо да пошто све потиче од Бога (како се види нпр. у Јов
гл. 38-39), морамо поштовати твар и исповедати да ми нисмо њени власници, него
само лица која је могу унапредити
употребом наше технологије и умешности како бисмо је поново принели њеном
Творцу. Не можемо бежати од закључка да смо пред Богом одговорни за стање у
творевини. На нама лежи одговорност да сачувамо њена изванредна богатства и да
их одржавамо као таква мудром употребом њених добара (ресурса), а никако да
похлепно њоме владамо.
Исто као што свештеник на Евхаристији приноси пунину твари и
прима је назад као благодат у виду освећеног хлеба и вина, које ћемо разделити
с другима, тако и ми треба да будемо канал којим се Божја благодат и спасење
раздељују са свом творевином.
„Онај који презриво говори о смиреном човеку и не сматра га
душевним створењем, личи на онога који је разјапио уста против Бога. Па и кад
је смирен човек у својим сопственим очима за презир, његов углед цени сва твар.
Смирени човек прилази грабљивим животињама, и кад њихов поглед застане на њему,
њихова дивљачност бива припитомљена, и оне му прилазе као своме господару,
повијају своје главе и репове и лижу његове руке и ноге, јер осећају да из њега
одише исти миомирис који се ширио од Адама пре грехопада, када су оне биле
окупљене пред њим и он им наденуо имена у Рају. Рај нам је био одузет, али га
је Исус обновио и повратио нам га својим Доласком. Ово је оно што је засладило
миомирис људског рода.“ (св. Исак Сиријац, Подвижничке проповеди, проповед 77).
Сасвим другачија слика
Међутим, ако данас погледамо у наш свет, запажамо сасвим
другачију слику. Човекова побуна, гордост и похлепа разорили су првобитни однос
природе са Адамом. Занемарено је или одбачено црквено схватање наше улоге као
свештеникā твари. Наиме, понашамо се као израбитељи и поробљивачи творевине.
Наш свет се суочава с кризом изумирања и трулежности до небивале мере. Свети
Оци, мада су били у стању да препознају грех као основни узрок, у своје време
нису уопште могли ни замислити толико свеобухватне и по живот претеће последице
првородног греха по творевину као што то можемо ми данас.
„Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити, јер
Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти;
изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља оскврни под становницима
својим, јер преступише законе, изменише уредбе, раскидоше завет вечни. Зато ће
проклетство прождрети земљу, и затрће се становници њени; зато ће изгорети
становници земаљски, и мало ће људи остати“ (Исаија 24,3-6).
Широм света пожари и сеча уништавају шуме, мочваре се
исушују за изградњу објеката, животне врсте нестају због човекове грамзивости и
незнања о њима, природна добра (ресурси) се траће брже него што се обнављају,
воде се трују и ваздух загађује. Свету као таквом прети глобална криза, а
управо од тог света ми као људска бића зависимо.
Морамо покушати да се вратимо исправном односу са Творцем И
творевином. Ово може значити и то да као што пастир може и мора у време највеће
опасности положити живот свој за стадо, тако и људи можда треба да се уздрже од
својих прохтева и потреба еда би се обезбедио опстанак света природе. Ово је
нова ситуација – нови задатак. То је позив човеку да и он подноси део бола
творевине, као и да ужива у њој и да је прославља. То на првом месту позива на
покајање – због оног њеног устројства које раније нисмо схватали.
„Воли сву Божју творевину, сву њу и свако зрно песка. Воли
сваки листић, сваки зрак Божјег светла. Воли животиње, биљке, воли све. Ако
волиш све, запазићеш божанску тајну у стварима. И чим си је запазио, почећеш да
је схваташ непрестано, све више и више сваког дана. И најзад ћеш почети да
волиш читав свет трајном васељенском љубављу. Воли животиње; Бог им је усадио
остатке размишљања и невине радости. Зато, не узнемиравај их, не злостављај их,
не лишавај их њихове радости, не иди против Божјег домостроја“ (Фјодор
Михаилович Достојевски).
Међутим, кад је реч о покајању, речи без дела су безначајне,
јер је Христос Господ рекао: „Многи ће ми говорити: Господе, Господе, али само
они који творе вољу Оца мога ући ће у Царство небеско“. А ми ћемо позивати на
покајање тиме што ћемо га лично ми проживљавати у свом свакодневном животу.
Шта научити из монашког предања
Монашка и подвижничка предања Православне цркве пружају нам
драгоцена обавештења.
1. Она развијају нежан осећај према патњи све твари. Постоје
многе приповести о великим светитељима који су живели са животињама учествујућу
у заједничком животу.
2. Она позивају на свечано коришћење твари у духу
„енкратије“, обуздавања, и на бестрасни, несебични однос према њој. Живећи
таквим предањем, многи људи су окусили продубљенију радост и трајнију
сатисфакцију него што то пружају пролазна и заводљива задовољства потрошачког
друштва.
3. Наглашавање заједнице а не појединца у општежитељним манастирима
од кључног је значаја за уравнотежено схватање наших потреба.
Управо у овом подвижничком животу многи ће доживети бол
какав има пастир када мора положити свој живот за стадо. Наиме, без суштинских
промена у начину нашег живота и схватања шта очекујемо од живота, нећемо моћи
да испунимо своју Богом дану улогу у творевини.
Израбљивање Божје творевине
Многи, сувише многи од нас дозволили смо да похлепа,
себичлук и напросто незнање мењају наш околни свет и сâм начин нашег опхођења
према њему. Наша пољопривредна земља, некад чиста и плодна, загађена је
претераном употребом хемијских ђубрива и пестицида. Спаљивањем шума, које тако
брзо нестају, бескрупулозни грађевинари уништавају овај нежни ресурс само да би
стекли незаконито власништво над земљиштем као таквим. Фабрике које изливају
сиров индустријски отпад у некад кристално чиста мора и реке и грађевинари који
подижу зграде насумце на морским плажама, војују не само против неких од нас
који смо задовољни животом у складу са природом, природом која брзо пропада,
него и против толиких многих аспеката твари у целини.
Не можемо и даље израбљивати Божју творевину а да не
пожањемо резултате њеног евентуалног уништења. Такође истичемо да не можемо ово
посматрати скрштених руку или сами одлучивати шта је од користи а шта није.
Господ Христос нас учи да нам је Господ Бог често говорио преко оних ствари
које су људи сматрали лудима. Слабе, „непотребне“, луде, скршене треба сматрати
делом творевине, јер преко њих можемо често запажати о Богу више него преко великих,
моћних и корисних.
Ружичасти, малецни шумски цвет
Ко на свету не би посматрао ружичасти, малецни шумски цветак
и ко би погодио да тај ружучасти зимзелен помаже у отклањау дечје леукемије? Да
ли потребе морских корњача да полажу своја јаја и да се репродукују на острвима
Закинту и Акали – што су у ствари њихова једина средоземна легла – треба
сматрати удовољеним ако су та места крцата туристима који долазе да на острвима
уживају? Природа изобилује хиљадама примера да постоје наизглед бескорисне или чак штетне гљивице,
гмизавци, биљке и сисари. Међутим, кад
се они боље испитају, запазиће се да оно што је штетно или бескорисно за неке
врсте, може бити од великог значаја за друге. Ми уопште нисмо у стању да
доносимо непристрасан и објективан суд. Онај који јесте, није оставио теразије
да бисмо ми вагали вредност онога што треба да опстане, а шта не треба.
Неопходно је да стално и изнова имамо пред очима као
смерницу дубокомисаоно богословско учење Цркве и да при том ослушкујемо уздах
твари. Она је оно стадо за чијег чувара смо ми постављени, али које је сада постало
жртва нашег маловерја. Наш узор у овом погледу може бити само онај који је
дошао да буде прави Пастир - Исус Христос.
са енглеског превео Предраг Ракић
*Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне
Цркве, бр. 8 (август) 2016, стр. 326-329.
*Фото1 - Предео изузетних одлика Долина Пчиње, Фото2 -
Пријепоље, Фото3 - Стари град Милешевац и Савина испосница у кањону реке
Милешевке, Фото 4 - детаљ из манастира Ковиља, Фото 5 - Манастир Милешево,
фото: Ненад Стиковић
Извор: Српска Православна Црква
Нема коментара:
Постави коментар