У Сиску почиње акција поделе хуманитарне помоћи православним Србима на подручју Митрополије загребачко-љубљанске. Шта је планирано као наставак те акције?
И сами сте видели да Срби овде не живе лако. И то не само у
мањим, сеоским или руралним подручјима где је најтеже, него и у градским
центрима, као у Сиску, Загребу, Карловцу, далматинским градовима. Криза погађа
све и Хрвате и Србе, католике, православне, друге, без разлике. Али православни
Срби, овде, живе теже него други. Последице несретног рата, окончаног пре
двадесет годиина, нећу претерати ако кажем, одређена поратна психоза, што значи
несагледавање реалности и могућности које омогућује живот у миру, спречавају
ово друштво и његове чиниоце да ефикасно решавају економске и социјалне
проблеме. Производ таквих околности је и да људима не недостају само уређаји,
веш машине, шпорети и слично, него, чак и храна. Стога смо прикупили одређену
количину намирница и кућних апарата и поделили верницима по местима која смо
данас посетили. И у претходном периоду свакодневно смо чинили колико смо могли
дајући помоћ појединцима, али сагледавши димензије праве хуманитарне кризе у
којој живи српски народ у Хрватској, одлучили смо да колико-толико, проблем
решавамо систематски. Ми овдашњи епископи и свештеници се надамо да успешне
компаније из Србије неће заборавити преостале Србе који живе у Хрватској.
Управо се у овом граду почетком јула догодио инцидент:
проваљено је у цркву, свештенички стан и канцеларије свештеника. Нажалост, то
не само да није био једини, него је био један у низу инцидената на подручју
Митрополије. Новембра прошле године камењем су нападнути ђаци гимназије
„Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу, година је почела грубим вређањем
православне Цркве на локалној телевизији З1, а почетком јуна фарбом је оштећен
Храм Преображења Господњег у строгом центру Загреба. Како Ви реагујете на ове
инциденте? Шта сте, на пример, рекли ђацима који су били нападнути или сисачком
свештенику, који је приликом Ваше посете, неспоредно после провале, рекао да се
он и чланови његове породице не осећају безбедно?
Покушавао сам да их храбрим подсећајући на чињеницу да је
реч о инцидентима и да већина не дели расположења и ставове лоших појединаца.
Подстицао да живе у духу Јевнђеља, саветовао да воде рачуна о томе да они чине
другима добро и да се надам да ће једино
тако Бог дати да такви инциденти пре или касније престану. Упркос заиста тешким
околностима, дух пријатељства, дух љубави и међусобне помоћи који је
захваљујући ученицима и професорима однегован у нашој гиманизији у Загребу
побеђује таква не мала искушења. Деца и даље са осмехом долазе у школу.
Да ли Вас је након ових немилих догађаја контактирао неко из
већинске Римокатоличке цркве у Хрватској? Да ли је било јавних осуда из њихових
редова?
Не водим сувише бригу о томе. Било је, истина приватних
позива телефоном и слично. Важније је, далеко, како се ја понашам, шта ја и
моји свештеници учимо наш верни народ. Настојимо да то увбек буде у духу
Христових речи: како хоћете да чине вама људи чините и ви њима тако исто. Али
морам да кажем да обични људи, браћа римокатолици, када се дешавао неки од
немилих догађаја, прилазе на улици, јављају се телефоном, електронском поштом,
изражавају негодовање, противе се екстремистима, показују праву хришћанску
састрадалну љубав. То је оно на чему свет почива.
Цело лето било је обележено разменом тешких речи између
српских и хрватских државника која још увек траје. Било је у једном тренутку
готово свакодневних размена дипломатских нота, а односи суседних земаља знатно
су погоршани. Колико је то политичко подизање тензија утицало на обичан свет,
онај који Ви срећете на богослужењима, у храмовима и ван њих, и Србе и Хрвате?
Задовољан сам што у Србији међунационални односи нису
политичко поље на коме се губе или добијају изборне утакмице. То говори о
политичкој елити, али још више о томе да народ у Србији нема такву врсту
оптерећења. Томе је, заједно са политичарима, допринео и став Српске
Православне Цркве, али и наш заједнички рад са Католичком Црквом у Србији и
другим црквама и верским заједницама, медијски и сваки други. Од политичких
тензија по правилу, страда српска мањина. Увећани егзистенцијални страх када се
упари са немаштином оставља тешке последице, у свакодневном животу, али и не
мање психолошке. Не мање последице духовне природе овакви односи остављају и на већински
католички народ. Намећу се осећања анксиозности, не само код појединаца, без
реалног основа. Отвара се ново врзино коло. Тога су сигурно свесни и католички
бискупи и свештеници.
Да ли су те политичке тензије и поменути инциденти утицали
на Вас и Ваш свакодневни живот у Загребу? Да подсетимо, недуго по доласку у
Загреб, састали сте се са тадашњим државним и црквеним врхом, и медијима и
хрватској јавности нови Митрополит загребачко-љубљански одмах је постао видљив
и препознатљив...
Реално нису. Радим и живим уобичајено. Можда сам, уз помоћ
браће епископа, боље и целовитије сагледао проблеме и услове живота наших
верника. Отуда и ова акција прикупљања и поделе хуманитарне помоћи.
Како гледате на судску рехабилитацију кардинала Алојзија
Степинца? И то је био један од повода за српско-хрватске дипломатске ноте...
Све што могу рећи је да то ни на који начин неће утицати на
рад мешовите комисије која на иницијативу Ватикана разговара на тему
канонизације Степинца.
У септембру треба да буде одржан други састанак Мешовите
православно-католичке комисије за дијалог о кардиналу Степинцу, овде у Загребу.
И председник Србије Томислав Николић најавио је да припрема материјал за
чланове Комисије, представнике СПЦ. Шта ће бити разматрано на том другом
састанку и каква су Ваша очекивања исхода рада те Комисије?
Сагледаваће се личност Степинца до Другог светског рата. О
исходу је рано и тешко говорити. Као и пре разговора, тако и по завршетку рада
комисије, о томе да ли ће Степинац бити канонизован, одлучује Ватикан. У сваком
случају, већ је велика ствар да о једној тако спорној теми можемо да раговарамо
у пријатељској атмосфери, без тензија и оштрих речи.
Извор: Политика, 2. септембар 2016. године, разговор водила
Јелена Чалија, фото Раде Крстинић
Нема коментара:
Постави коментар