– Лети се, по традицији, одржавају далматински сабори, који почињу од празника Преноса моштију Светог Николе, крајем месеца маја, када је сабор у Брзбрадицама – Кистање, па трају све до Мале Госпојине, средином септембра у манастиру Драговићу – каже за „Дневник” његово преосвештенство епископ далматински Фотије. – Свакако, највећи и најпознатији сабор буде на Преображење у манастиру Крки, који и у наше време посети јако велики број људи. Ту спада и сабор у манастиру Крупи, на празник Успења Пресвете Богородице, крајем августа. Хвала Богу да су се ови сабори одржали и после рата 1995. године. То нам показује дубоку везаност нашег народа за своје светиње и Православље у Далмацији. Ми се надамо и молимо Богу да ће тако остати и у будућности.
Након, испоставило се привремене, релаксације односа између Хрватске и Србије, поново се чују гласови који уносе немир у редове двају народа. Утисак је да су тиме највише погођени Срби у Хрватској, па се као логично питање намеће оно коме је у интересу да се поново оживљава запаљива реторика?
– Да, нажалост, тако је. Изгледа, никада доста зла. Зло је агресивно, то је деструктивна сила и не даје мира никоме. Свети оци уче да се зло може победити – побеђивати само добром, то јесте врлином. Да би, дакле, и на простору Далмације завладао трајни мир, потребно је покајање, хришћанско покајање. Ако нема покајања, зло ће наставити своју мисију у овом или оном облику. Тужно је и трагично чути да реторика зла запљускује сада и матичну државу Србију. На то, свакако, треба адекватно одговорити, а лек смо већ поменули. То је свенародно покајање.
Утисак је да је пажња међународне заједнице и првенствено ЕУ, када је у питању заштита права српског народа у Хрватској, најблаже речено драматично ослабила након уласка најновије чланице Уније у њено пуноправно чланство?
– Баш тако. Европска унија, изгледа, има своје муке и нема времена да се бави Србима у Хрватској, али ни другима. Ми људи смо склони идеализацији, па и идеализацији Европске уније. Нити је ЕУ свемогућа, ни савршена. Само је Бог свемогућ и савршен. На жалост, ми и поред тога, више тражимо помоћ од других, а не од Бога. У томе је основна људска трагедија. Добро би било да се бар ми Срби у том смислу отрезнимо и истински се вратимо Цркви и својој вери. То нам је једини пут спасења, без обзира где живимо, на Балкану, у ЕУ или Америци. Ако се не окренемо Богу, остају земаљске силе, а то је за малена царство, како би рекао свети цар Лазар Косовски.
Као и готово током целе историје српског народа, један, а често и једини заштитник је његова Српска православна црква. Да ли са Ваше тачке гледишта политичке елите матице Србије имају довољно слуха за ставове СПЦ чији су верници, свештенство, монаштво и имовина у Хрватској евидентно све чешће на удару?
– Ми смо свакако окренути према својој матичној држави Србији. Добијамо и помоћ, највише за нашу богословију у Крки, за свештенство, као и за Србе повратнике. Међутим, то свакако није довољно, јер се код нас још увек осећају последице рата. Сада је, чини ми се, пресудно економско оживљавање наших простора. Ако се у том смислу ништа не догоди, биће нам све теже и теже. Народа ће бивати све мање и мање, а постоји могућност да ми свештеници овде останемо као „кустоси“ и чувари наших светиња, без народа. Не дао Бог да тако буде, али се заиста треба нешто конкретно и реално учинити у економском и политичком смислу, да се ови простори оживе и млад људи мотивишу да поново дођу и живе у Далмацији.
Две деценије након прогона Срба из Хрватске и разарања и девастације православних храмова током и после „Олује“, ране су се лечиле. Да ли је тренутна политичка ситуација у односима две државеуспорила и отежала обнову културног и верског неимарског наслеђа српског народа у Далмацији?
– Далматинска Епархија је једно велико градилиште. Планирамо, ако Бог да, да обновимо све наше цркве и манастире. То је битни део наше мисије. Због тога редовно сарађујемо са овдашњим Заводима за заштиту споменика из Шибеника и Задра, али и Покрајинским заводом за заштиту споменика културе из Новог Сада. Далматинска Епархија има пребогато духовно и културно наслеђе. Тренутно су нам отворене ризнице у манастиру Крупи и Црквеној општини Задар, а припремамо повратак ризница у манастир Крку и Шибеник. Ове ризнице-музеји садрже рукописне књиге из 15. века, итало-критске иконе из 15. и 16. века, старе богослужбене предмете, портрете, народну ношњу друго. Све то желимо да вратимо у наше светиње, али сматрамо да би то било мало и недовољно без повратка нашег народа, који је то благо створио и вековима чувао и сачувао.
Православље је вера дијалога
Као један од проблема који произилази из не тако давне историје односа два народа актуелизован је онај у оцени лика кардинала Степинца, чији је процес беатификације унутар Римокатоличке цркве поодмакао. Српска православна црква, чији сте однедавно члан Светог Синода, и Ватикан су оформили заједничку комисију која би требала да поради управо на овом питању?
– Дијалог је увек могућ и потребан. Православље је вера дијалога – вера која нема за циљ негацију другог човека, већ његово обожење и спасење. То спасење се и одвија у Цркви унутар светих богослужења и то је оно што Православље првенствено нуди овоме свету. Не једноме човеку и једној нацији, већ свима. Што се тиче наше комисије за дијалог о кардиналу Степинцу, сви се надамо и очекујемо да ће она посведочити најдубље искуство православне вере и православног народа, који је мученички страдаоу том периоду Другог светског рата. Можда је ово прилика да се то још једном урби ет орби посведочи пред свим људима и народима.
Извор: Дневник, Милић Миљеновић/Српска Православна Црква (СПЦ)
Нема коментара:
Постави коментар