Људи које је овај живот згазио, ужасавајуће су јадни, милијарде гладне деце која вапију ка небу у маларичној грозници, љутим ратовима, који односе милионе људи, у оскудици, болестима и душевном јаду. На први поглед мали број људи је заиста срећан: они се задовољавају конформистичким крпама јефтиних задовољстава, секнд-хендом, а други једноставно не поседују инструменте за доживљај патње овог света.
С тим у вези се сећам мучног крика цара Давида, љубимца
судбине, како плаче и пита Бога пред затвореним вратима: «Докоље, Господи,
забудеши мја до конца? Докоље отврашчајеши лице Твоје от мене? Докоље положу
совјети в души мојеј, болезни в сердце мојем ден и ношч? Докоље вознесетсја
враг мој на мја?» (Пс. 12: 1-3) (У српском преводу: Докле ћеш ме, Господе,
сасвим заборављати? Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? Докле ћу се
домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? Докле ће се
непријатељ мој подизати нада мном? – Пс. 13: 1-2).
У овим речима је генијално и промислитељно наведена сва
патња овог света, страховити крик света у смрти и смрти у свету. Одговор на ова
фундаментална питања пале природе се није могао дати од почетка света до
Христовог доласка. Само човечанство је представљало питање без одговора, наду,
убијену у зачетку, празно обећање бесмртности, знак питања стављен на васељену.
И све то – у ћутању које притиска човека.
Христос доноси избављење од смрти, исцељење и оживљење. Он
помазује уљем ране човечанства, носи их на Свом крсту, ставља на њих Своје
руке, пуне вечне светлости, удахњује благодат у леш света и враћа га у живот из
небића. Он даје човеку рецепте за вечну срећу, освећује Божанском Крвљу наше
ћелије пуне мрака, радује светлошћу ослепеле очи човека који је заборавио своје
предназначење на земљи. Христос усељава рај у душе доброчинствима и жртвом,
напаја Духом Светим камене бразде срца, усађује добро семе Речи у разум и душу.
Међутим, све ово не укида зло које као да господари у
васељени. Христос не искорењује бол, већ га преображава у Крст природе ради
људског рода. Христос није нуклеарна бомба која доводи до небића зла, премда је
зло небиће, које нас уништава кад Га напустимо. Болести остају у свету, али
постају степенице ка непролазном здрављу. Ратови још увек косе милионе тела,
али гомиле покојника у историји су ћутљиво поверене милосрђу Бога, Којег су зли
људи убили због наших грехова. Патња због неиспуњености још увек односи животе,
али и не знајући за то носи трагове рана које је Бог примио због нас.
Непријатељи су упорни у својој злоби према нама, али сваки ударац који
добијемо, заправо нас мази прободеним рукама Божијим. Још увек нас неправедно
ломе, али се наша скрушеност жедно погружава у Крв Сакрушеног, разапетог за
наше грехове, «Који се дроби и не дели, увек се окуша и никад не нестаје».
На први поглед, зло је још увек господар света. Насиље,
пљачке, преваре, нечистота, греховна задовољства, убиства, самовоља, мрак и
бол. Међутим, сав бол света овог је ухваћен, он се копрца пре него што оде у
небиће, живи своје последње предсмртне тренутке пред безданом који га чека.
Само је мера наше слободе, наш темељ зрелости, као живих бића која имају
слободу, која могу да одлучују о својој вечној судбини. Патња овог света је
само Крст, који тајанствено објављује о васкрсењу из мртвих људског рода. Само
они који то не желе неће наследити вечни живот.
Једном
сам био погребен у бол као у утробу смрти. Гледао сам
очима изможденим од суза у празнину плафона и
размишљао сам о очекивању бола за који ми се чинило
да никад неће проћи. И само ме је једва чујно дисање
подсећало на то да сам жив. У том стању потиштености
срца поглед ми је пао на икону светог Јована Руса
коју држим у близини својих очију и душе. И упитао
сам га реторички, не очекујући одговор: «Свече,
колико си поднео, колико си подлости претрпео у овом
животу, колико си рана носио у срцу?» И одговор
је дошао. Свети Јован Рус је целог живота био турски
роб, муке и суровост је трпео целог живота, живео је
у штали, али је водио живот светог човека.
Свеци су уопште били људи које је зло сакрушавало целог живота. Убијали су их пагани и постајали су делићи Христовог Тела у мученичком сјају векова. Други су трпели љуту хладноћу и глад у пећинама и земаљским брлозима. Једни су плакали целог живота, други – скоро сви – били су стално искушавани, тучени, рањавани, пробадани стрелама поквареног ђавола. Свеци су деца коју је свет побацио, која су до темеља потресла пакао у њему. Ништавни људи, којима се свет смејао и ругао. Докле? У току свег њиховог овдашњег живота.
Свеци су људи којима се нечисти целог живота изругивао, које је читвог живот притискао и убијао. Али сад се сами смеју злу, боре се с њим и убијају га читаву вечност. За живот који су провели у патњи – вечност у радости и милиони људи испуњених благодаћу. За тело разбијено у прашини пута – бесконачне војске верујућих, хиљаде храмова, милиони утешених душа, милијарде молитава које у узнели Богу. Дакле, овдашњи бол и скрушеност јесу обећање. Јер нико више никад не може да убије Христа, бесконачни Живот света.
Свештеник Јован Валентин Истрати
С румунског је превела Зинаида Пејкова
Са руског Марина Тодић
Lumina Rastignita
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар