Незаборавни игуман манастира Дионисијата, архимандрит
Гаврило, казивао нам је о монаху Герондију, облагодаћеном великим даром
умилења. Овај монах подвизавао се у манастиру Светог Пантелејмона у којем је
служио као типикар. И дан и ноћ проводио
је у храму, а умилење је било његов стални животни сапутник. У слободно време,
седео је у храмовној припрати. Левом руком окретао је бројаницу и тако се
молио, док је десном брисао сузе које су текле у потоцима. Брисао их је једним
убрусом који је прао у мору.
Пореклом је био из Кидоније у Малој Азији. Једном је одбранио младу хришћанку од неморалног насртаја неког Турчина, којег је том приликом убио. Остало је непознато да ли је то учинио вољно или невољно, док се рвао са њим. Након овог догађаја, провео је педесет година у овом руском манастиру, ћутљив и миран као незлобиво јагње.
Следећи догађај десио се 1911. године. Био је петак, пета
седмица Великог Поста. У руском манастиру нашао се искушеник који ће касније
постати игуман манастира Дионисијата, Гаврило. Служено је јутарње последовање
Великог Канона, које је овде добило вид бдења. У срце тадашњег искушеника
неизбрисиво се утиснуло ово тајноводствено збивање. „Гледао сам, као у неком
виђењу”, говорио је он, „како старац Герондије брише сузе док поје: 'Одакле да
почнем да оплакујем дела мог несрећног живота?' Док је појао последњи
Богородичан, његово срце је у тој мери
било обузето умилењем да је руке испружио према икони Свецарице, с највећом
побожношћу посматрајући Њен пречисти лик. Старац је појао уз обиље суза и са
истинским синовским осећањем: 'Пресвета Богородице, надо оних који Те усрдно
преклињу, уклони тешки јарам мојих грехова!'”
***
Тренутак кад је незаборавни старац почео да чита житије
преподобне Марије Египћанке, „представљао је јединствен и незабораван призор.
Педесет и више старијих монаха који су говорили страним, руским језиком,
сабрало се око типикаревог налоња. Неки од њих су клечали а неки, они старији,
седели су на поду прекрштених ногу и нетремице слушали, док су им очи биле
уперене ка типикаревим уснама. Мислим да нису много тога разумели, али су били
обузети типикаревим умилењем и његовим изванредним читањем. И док је настављао
своје неисказано дирљиво читање, топлина у старчевом гласу постајала је све
изразитија а његово унутрашње, духовно расположење све више се пројављивало...
Кад је дошао до оног потресног места на којем је описан разговор старца Зосиме
и преподобне Марије, где он каже 'реци ми, светитељко Божија...' а она одговара
'мој авво Зосима...', овај слатки старац није био у стању да савлада умилење
које му је обузело срце. Није више суздржавао јецаје и сузе, и то осећање
пренело се на читаву заједницу...”
Старечник
#старечник, #starecnik,
Нема коментара:
Постави коментар