уторак, 08. март 2016.

«Наш задатак је да учинимо историју актуелном»

О занимљивим часовима историје и небаналном патриотизму, о свом односу према бучним дискусијама из новијег времена и новим обавезама архипастира у интервјуу за портал «Православље и данашњица» говори Јегорјевски епископ Тихон – управник Западног викаријата града Москве, намесник Сретењског ставропигијалног мушког манастира, одговорни секретар Патријарашког савеза за културу, аутор и руководилац пројекта изложбе «Русија – моја историја».

— Већ три пута су се у Мањежу одржавале интерактивне изложбе пројекта «Моја историја». Доживеле су огроман успех, али има и критике. Око изложбе «Од великих потреса до Велике Победе», која је одржана у новембру 2015. године, дигла се прашина у друштвеним мрежама. У једном од делова налазио се цитат светитеља Луке који му заправо не припада, и не само то – људи су у томе видели покушај рехабилитације стаљинизма. Стиче се осећај да данас тема односа према совјетској прошлости буквално изазива поделу друштва на два дела. Како се по Вашем мишљењу може превладати овај раскол?

— Да, као што сте се изразили «дигла се прашина», заиста је тако. Што се тиче «оправдавања» стаљинизма, на овој изложби су га видели они који су желели да га виде. Притом нису приметили највећу тематску експозицију на изложби посвећену подвигу новомученика, експозицију посвећену ГУЛАГ-у – ништа од тога критичари због нечега нису видели.

Али заиста, било је и наших грешака за које смо се већ извињавали. У једној од сала је приказан цитат светитеља Луке (Војно-Јасенецког), који се односи на Стаљина и који је веома познат. Он је много пута навођен у различитим публикацијама, али се ипак испоставило да није потврђен документима. Скренули су нам пажњу на то, проверили смо, уверили смо се да је заиста тако и одмах смо склонили тај цитат. Све остало је просто етикетирање, другим речима се не може назвати.

У погледу односа друштва према Стаљину данас често преовладавају крајње опречни ставови. Сећамо се ко је био победник на интернет- гласању «Име Русије», које је одржано пре неколико година – Јосиф Стаљин. Али ми нипошто нисмо његове апологете. Можемо му указати поштовање као државном посленику и притом говорити о насиљу и злочинима који су се чинили у земљи. Зар у томе има нечег што заслужује прекор? То је историјска истина. Ускоро ће овај део експозиције бити отворен у Историјском парку на ВДНХ и гледаоци без предрасуда ће сами моћи да се увере: приказана је објективна прича о том трагичном времену.

Што се тиче «раскола у друштву» - не треба претеривати и истицати мишљење мањег броја људи као општенародно. 


— Историјски парк на ВДНХ «Русија – моја историја» отворен је сасвим недавно, 29. децембра 2015. године. Како ће он радити и по чему је специфичан? У току Божићних предавања овде су одржане конференције «Мисија историје» и «Мисија културе: руски језик и књижевност у савременој руској школи», које су организоване уз учествовање Патријарашког савета за културу. Да ли сте желели да парк представља простор за комуникацију са заједницом просветних радника?

— Да, у раду наших конференција су учествовали професори факултета и школа, аутори уџбеника и водећи радници академских института. Они су необично добронамерно, чак бих рекао и високо оценили оно што је учињено. То је за нас и радост и велика част. Историјски парк је специфичан, очигледан и занимљив уџбеник историје наше отаџбине. Наставићемо да радимо на експозицији заједно с научним радницима историјског факултета МДУ, Института историје РАН, Сретењске семинарије и Московске Духовне академије.

Наш задатак је да помогнемо посетиоцима, пре свега младим људима да виде историју као актуелну, насушну и тражену. Наше изложбе су одржане у Москви, у Санкт-Петербургу, у Сибиру и на Криму. За сто дана изложбу је посетило преко милион људи. У Министарству културе које је било координатор ових експозиција рекли су нам да је то случај без преседана. Одавде, у Москви, ред се протезао од Мањежа до Лобног места и седамдест, па и осамдесет одсто људи који су стајали у њему чинила је омладина. Успели смо да на неки начин допремо до ње, и мислим да се не ради само о томе што овде има много интерактивних експоната и електронских уређаја. Пре свега је важно то што је младим људима занимљив и близак овакав приступ историји.

Свест о томе да свако од нас учествује у великом путу којим је прошао сав наш народ за хиљаду година је главни задатак. После ове свести о заједништву долази и све остало, укључујући и патриотизам о којем се сад толико много прича, и не увек успешно, него често и одвећ банално. Јер патриотизам је у суштини кад се човек осећа као саставни део своје културе, историје и традиције, свега онога што се назива домовином. Али како до тога доћи? Овде не могу да помогну узвишене речи. Сматрамо да је наш задатак управо то да упознамо младе људе с нашом историјом, онаквом каква јесте, без украшавања, али наравно, и без оцрњивања. Убеђен сам да овакав приступ рађа правилан, дубок и искрен однос према историји и својој отаџбини.

С Департманом за образовање града Москве договорили смо се да ће екскурзије које се овде организују бити бесплатне за ђаке. Наставници ће моћи да одржавају часове у историјском парку. Професори књижевности ће такође овде моћи да пронађу теме за часове. При чему се садржај може допуњавати: отварамо научно-методолошки центар и наставници ће моћи да обрађују своје теме и уз помоћ наших стручњака оне ће бити унете у електронске експонате.

— Владико, учествујете у раду црквене комисије за испитивање такозваних јекатеринбуршких остатака. Обичним људима, између осталог и мени, тешко је да се разаберу у таквим стварима. Објављен је невероватан број материјала како за, тако и против признавања остатака који су нађени код Јекатеринбурга за остатке који су припадали члановима породице последњег руског цара. Какав је Ваш однос према овом предмету и шта у Вама лично изазива сумњу?

— Државна комисија је 1998. године признала да јекатеринбуршки остаци припадају члановима царске породице. Међутим, велики број истраживача – криминалистичара, историчара и антрополога – изражава сумњу у тачност овог закључка. Сад је Истражни комитет основао компетентну стручну комисију: позвани су стручњаци који поседују високе квалификације и који нису заговорници ни једног, ни другог става – «за» или «против», који су настали у току последње две деценије. Надам се да ће стручњаци проучивши све достављене, као и нове материјале, донети своју пресуду.

— После Ваше архијерејске хиротоније вероватно имате много нових обавеза. Које су за Вас најважније, које су првостепене?

— У својој поучној беседи на мојој хиротонији Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да пре свега треба да учинимо то да престоница – Москва, не само по називу, већ и по духу постане све више хришћански и православни град. Ето, то је моја првостепена обавеза.


— У Сретењском манастиру се брзим темпом гради нови храм у част Новомученика и исповедника Руске Цркве. Како видите свој будући храм?

— У ствари, изградња овог храма напредује нормалним грађевинским темпом уз поштовање свих потребнх технологија. Укупно ће се градити око четири године, што и није тако мало.
Како га видим? Као храм подигнут у име Господа Бога нашег Исуса Христа и у сећање на Његове свете новомученике и исповеднике. Као спомен-храм у част победе Господа Исуса Христа и Његових ученика, светих новомученика, над силама пакла које су се обрушиле на нашу Цркву, на нашу отаџбину у ХХ веку, који је за Русију био и трагичан, али и велик. Управо то ће бити главна тема нашег храма: светла победа духа, победа Цркве над плановима за њено уништење, за поробљавање људи.

На доњим спратовима храма градимо катихизаторски и омладински центар у којима ће учествовати студенти и професори Сретењске духовне семинарије. Претпостављамо да ће радити у координацији с историјским парком ВДНХ. Сваког дана од почетка изградње храма молимо се и у келијама, и на Литургији да нам Господ да благослов да завршимо изградњу овог храма који људи већ зову храм «Новомученика и исповедника цркве Руске на крви, на Лубјанки». Надамо се да ћемо храм освештати 2. марта 2017. године.

— Остајете намесник Сретењског манастира, а то значи и старешина највеће московске парохије, много служите и проповедате. Шта као старешина сматрате да је оно чему пре свега треба да научите парохијане?

— Вероватно ономе што већ неколико деценија сам учим – живој вери у Христа, потпуном посвећивању сведобром и милостивом Промислу Божијем и одговорности за своје хришћанско призвање. Живо општење с Богом је плод љубави према Њему и испуњења Његових заповести. И ово општење је главно што може да постоји у животу хришћанина.


Јегорјевски епископ Тихон (Шевкунов)
Разговор је водила Наталья Горенок
Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар