„Кад већ планираш да будеш свештеник, спреми се за затвор“

Протојереј Валеријан Кречетов- један од најстаријих клирика Московске епархије, духовник са ауторитетом, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у селу Акулово Одинцовске области-о томе шта је помогло да се сачува вера у доба совјетских гоњења на Цркву, о подвижницима тих времена и о томе какве су особине неопходне нама, савременим хришћанима како бисмо очували неповређену веру у данашњем, подједнако тешком времену.

– Оче Валеријане, добар дан. Благодарни смо за могућност да се сусретнемо са Вама. Данас бисмо желели да говоримо о Цркви у XX веку. Али, прво питање за Вас је о томе како сте пронашли Бога.

-Тема разговора је врло озбиљна. Говорити о Цркви у XX веку је питање које је изван мојих могућности. Када Пророк Илија говори: „И ја остадох једини и траже живот мој”, Господ вели: „Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом“ (Рим. 11: 3–4) Једино Бог зна стање у ком је Црква и једино Он зна о душама човечијим.

Како сам пришао Цркви? Нисам пришао-мене су носили. Мајка и отац су били велики верници. Отац је био духовно чедо оца Владимира Воробјова из храма Светог Николе на Арбату. Мајка је такође посећивала тај храм. Одрасли су у вери, тако су и нас учили. Од малих ногу смо се васпитавали у породици која је представљала малу Цркву.Као што сте ви напоменули, Цркву која је на земљи. Породица је мала Црква. Док Црква која се код нас назива Руска Православна Црква, Црква Христова, је она која има благодат Духа Светога, у којој се обављају Тајне. Прва Тајна је Крштење. Управо наш живот сведочи да човек који живи у православној Цркви и у православној породици, може живети у било каквим условима.

-Испричајте нам какво је било Ваше детињство.

Родио сам се уочи рата, 1937.године. Тада, наравно, нисам схватао какво је било време. Тек много после рата, и последњих година, почео сам да се срећем са људима који су свесни сведоци тих времена и минулих година. Још више су ојачали у вери. Мој отац који је преживео и Соловецки логор,касније и рат, у 49. Години је дошао у семинарију са тврдим убеђењем. После је још 30 година служио. Говорио је: „Мора се учвршћивати вера“. Ја, који сам од детињства одрастао у вери, мислио сам: „Ваљда се то подразумева“...Али схватио сам да вера тражи константно утврђивање. Као и сваки дар, тако и дар вере.

Постоји шала, када се срећу два тек одшколована лекара. Она је лекар опште праксе, а он има докторат. Угледао је на њој ланче: „Шта ти је то? Није ли то Крст?“- „Да“. „Ето, на пример, то не разумем“. „Шта да радим Петја, мени је дато, а теби не.“ Ту страну живота свакодневно заборављамо. Како нам често о томе напомињу наши духовни учитељи, посебно старија покољења! Они су увек живели са Богом.

Како сам од детињства одрастао при Цркви, понешто сам знао и о историји. Преци деде са мајчине линије били су велики верници. То су чврсти темељи. Монах Арсеније Иванович Морозов био ми је прадеда. Имамо чврсте корене. О делатности предака чуо сам само лепе речи. Чврсти темељи и моралне вредности. Зато је за мене увек било природно да верујем. Ко не разуме...вероватно му није дато.

-Оче Валеријане, рекли сте да сте рођени 1937.године. Те године су почела страшна гоњења на Цркву...

-Нису тада почела.

-Врхунац је био 1937. године

-Да, врхунац. Али врхунац болести-то је криза, преломни тренутак после кога висока температура постепено опада. Искрено, упоредио бих 1937.годину са врхунцем болести гоњења, јер је тада превише пострадало. Сада имамо процес канонизације. Оци прикупљају сведочанства, али веровати тим сведочанствима, као и сведочанствима гоњења првих векова, врло је тешко. Било је и лажних сведочења, и превара као и извртање чињеница. Стиче се утисак да се од 1937. кренуло у правцу смањења гоњења. Прво је требало склонити извшиоце. Почели су са затварањем оних који су затварали. Недавно сам чуо од једног човека (родбински повезаног са тим системом) да када је Јагода доспео на Лубјанку, рекао је: „Бог постоји, иначе не бих овде завршио“.

Сем тога, како је истраживање одмицало, наилазило се на трагове који су одмах уништавани. Кренуло се са масовном чистком, јер је скоро све било лажно.

А 1939.године је, како сам после сазнао, Јосиф Висарионович повукао наредбу за шпијунирање свештенства. Постојала је таква наредба. Почели са ослобађањем оних који су били затварени. Већ тада су почели. Од кога знам? Од оца Ефросина. Код нас је сахрањен. 10 година Колиме је преживео: од 1931. до 1941. Пред крај затворске казне, позвали су га и наредили: „Подпиши још 10 година“. Потребно им је било да неког пусте за новац. Ненадано долази комисија из Магадана. Гледа на њега. „Завршен је ваш рок. Вас треба ослободити“. Причао је потом: „Ћутим. Већ сам потписао на 10 година“. Али су га ослободили. Скупио је оно мало ствари што је имао. Када пароброд на коме је пловио приспео у место Находку, објавили су рат. „Схватам“, говорио је он, „да ме нису тада ослободили, остао бих тамо“. Ево конкретне чињенице из тог доба.

-Шта су Вам родитељи говорили о том времену?

-Најзанимљивије је што отац није ништа причао, иако је био у логору од 1927. све до 1931. Потом сам код Солжењицина прочитао приче других о тим годинама. Отац никада није причао. Тада нисам размишљао због чега. Касније сам схватио да отац није говорио како се код нас не би појавио страх. Људи чине глупост мучећи себе оним што је било, или оним што се није десило. Отац није причао да не би мучио оним што још није наступило, а можда никада и неће.

-Занимљиво је да је Ваш батјушка, отац Михаил Кречетов преживео логор, али како сам читао, никада Вас није васпитивао у мржњи према власти. Због чега, шта Ви мислите?

-Једноставно, био је православни човек. По апостолу Павлу: „Сва власт је од Бога“. Тако су се апостоли васпитавали и васпитавали друге. Нису васпитавали своје ученике у мржњи према власти. Мржња према човеку у хришћанству одсуствује-постоји мржња према греху.

-Како су родитељи реаговали на вашу одлуку да постанете свештеник?
-Отац је знао за моје намере. По завршетку школе дао ми је савет: „С обзиром да планираш да будеш свештеник, спреми се за затвор“. У његово доба је тако било. 1954. године сам завршио школу, а брат, сада отац Николај, 1953. Ишли смо један за другим, и обојица се уписали на Московски шумарски факултет, пошто су одатле слали у Сибир, на Далеки Исток- у пустош.

-Оче Валеријане, познавали сте врло поштоване протојереје, духоносне људе. Какве сте утиске сачували од дружења са њима?

– Прво, људи који су прошли ту сурову животну школу, не само да су ценили, већ су се односили са страхопоштовањем према богослужењу. Схватали су да је богослужење, које је дато човеку, дар који нема цену. „Стојећи у храму славе Твоје, Господе, имамо осећање да стојимо на небесима“, тако се каже. Зато у Цркви човек духовно оживљава ако он овде доживи „чуј глас мој, Сине Божији, чуј...“ Уколико га живот умртвљује, може се рећи да се у храму напоји снагом. Класични пример је Александар Васиљевич Суворов. Пред бојем је увек служио рану Литургију. Непријатељ се припрема, а Литургија тече. Њега извештавају. „Да-да.“ Литургија се завршава-напред! Разбија! Живи пример земаљске борбе. А духовна борба-води се свугде.

-Оче Валеријане, у каквом Вам је сећању остао отац Николај Гурјанов?

-Отац Николај, старци...сви имају печат љубави и мира, посебне тишине. Сећам се оца Сергија, свог старца. Када сам се као млад свештеник успавао и улећем у храм, служба само што није почела, сви стоје, а батјушка смирено седи: „Не жури, без нас неће почети“...Потпуно смирено.

Отац Николај-таква љубав, такво смирени однос према свему. Као што је говорио: „Према свему“. Једном сам се задесио у Барију и заитересовало ме је како живи Западна црква. Објаснили су ми да постоје ревносни свештеници који износе преносни Престол и на плажи служе мису. Страхота права. На европској плажи и још миса! Испричао сам то батјушки, он се замислио па рече: „Можда не би требало тако да раде“-мирним, мирним тоном, без осуђивања, вели: „Можда не би требало...“

-Имао је реакцију на причу о Престолу?

-Реакција је била, да. „Не би требало...“ –таква реакција. Реакције могу бити различите.

-Батјушка, желели бисмо да се вратимо на почетак Вашег разговора. У Христовој Цркви није било тако великих гоњења као она која је претрпела Руска Православна Црква. На Ваш поглед, који су највећи изазови дати људима те епохе, тог времена?

-Управо то- сачувати веру и њену чистоћу. Зато је било и тајних свештеника.

-Као из катакомби?

–Као из катакомби. То су били прави свештеници из катакомби. Никада, ни у једном одељењу Цркве нису били официјално. О њима је знала официјална Црква, али управо тајно. Званична црквена власт их је скривала како би народ могао да се исповеда, причешћује, учествује у Литургијском животу и животу Цркве. Како би се народу пружила могућност. Зато што се све контролисало. Знате ли за књигу „Отац Арсеније“? Написао ју је теча моје матушке. У њој није све описано...Приповедао је случај када је налетео на тајног свештеника са високе државне позиције. Како је могуће? Није га прозвао ни по имену, ни по презимену.

Било је важно, у складу са могућностима, сачувати хијерархијску структуру Цркве. Патријарх Сергије је направио одређене кораке који су проузроковали увреде-отишао је да би сачувао Цркву. Патријарх Тихон се трудио. Постоји пример када му долази архијереј. „Зашто сте са живоцерковницима?“-„Желим да вама олакшам“. Овај је са хумором смирено одговорио: „Такви архијереји само за затвор и ваљају“.

-Оче Валеријане, ваш отац протојереј Михаил Кречетов је прошао врло компликован и нимало лак пут: био је заточеник у логору, такође и изузетан спортиста...

-Шампион Москве у веслању, осмерац.

-Како се неко може научити толикој вери? Одакле та чврстина?
-Прво, ради се о личном подвигу јер је човеку дата слободна воља, а остало чини Благодат, понављајући речи апостола Павла. Имао је одлучност. Прво је кидисао шилама, варајући се искрено, али када се обратио у веру, још ватреније ју је бранио као што је написано: „Но благодаћу Божијом јесам што јесам....него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном“ (1 Кор. 15: 10) Управо је то главно. Отац Сергије, мој старац, када сам му рекао: „Слаћу народ код Вас“, одговорио ми је: „Можеш и сам“. „Батјушка, зар могу?“ – „Наравно, али под једним условом: да не буде ни трунке уверености да ти нешто чиниш. Чини благодат Божија“.

Поверење у Бога?

-Да, поверење у Бога.

-Батјушка, једном сте нагласили фразу: „Најважније је бити свој“. Како бисте сада могли да прокоментаришете ове речи?

-Како „бити свој“? Бити свој не лично, већ имајући у виду оно унутрашње уређење које по милости Божијој имаш, које ти је усађено. То уређење треба сачувати. Не подпадати под утицај тренда и времена.

-Пронаћи неки унутрашњи ослонац и неговати га?

-Да! И са тим ослонцем живети. Специфичност духовних људи је у томе.

-Оче Валеријане, по Вама, који су највећи изазови за савремене хришћане?

-Пред савременим хришћанима стоји највећи изазов-свет ђаволске плоти.Свет преко плоти, а ђаво помоћу плоти, преко света покушава да окрене човека од пута вере. Господ упозорава апостоле и све нас, када подсећајући на последња времена,а посматрајући човечанство времена свакако иду ка томе, почиње и завршава једним истим: „Да вас не преваре“.

Питали су ме: „Ко нам је ближи: Запад или Исток?“ И подсетили: кнез Александар Невски је ратовао са Западом, а са Истоком имао дипломатске односе. Чини ми се да је Достојевски рекао: „Страшно је не одрицање од Христа, већ подметање Христа“. „Да вас не преваре“.

У време светог Александра Невског били су други услови. Било је потребно преговарати са Истоком, другачије се никако није могло...

-Договорити се са било ким је могуће и неопходно. Уколико постоји могућност договора, зашто да не?

Оче Валеријане, желели бисмо да се обратите нашим читаоцима и гледаоцима са жељама и речима поуке.

-Шта се може посаветовати узимајући у обзир шта је Господ на животном путу јавио, у чему уразумио? Постоји таква изрека: „Истина сама себе брани“. Речи пророка: „Гле, истину љубиш и јављаш ми незнано и тајно премудрости своје“, су у свим временима насушне. Старац, отац Николај Гурјанов често је понављао: „Колико сте срећни кад сте у истини!“ Одржати се у истини! Одржати се у истинској вери. „Није ли свеједно?“...Не, итекако није свеједно! Није нам свеједно шта о нама говоре, није нам свеједно шта једемо, нити у шта се облачимо-није нам свеједно. Зашто се онда, када се ради о вери, са лакоћом говори: „Није ли свеједно?“?!

Да, многе ствари премашују наше снаге. Прво-не одмах,а друго-за једне премашују силе ,а за друге не. Те ствари се не смеју негирати, нити замењивати. Шта нам је најважније? Глава, тело, органи, све. Глава без тела, нити тело без главе не могу постојати. Може се живети без руке, без ноге, да-али у екстремним случајевима. У неким случајевима се може преживети без нечега, добровољно одсећи...Чак иако је рука болесна, не секу је, већ је лече. Исто се односи и на веру у свој њеној пуноћи. Како је то изводљиво? Одједном је тежко, зато постепено. Мислим да је важно трудити се, према сопственим снагама. Они који су узрасли, нека испуњавају како им је задато.

Оче Валеријане, у име редакције портала „Православие.ру“, гледаоца и читаоца благодаримо за овај диван сусрет. Такође смо захвални на драгоценим саветима и одговорима. Велика благодарност!

Са протојерејем Валерианом Кречетовим
беседио Никита Филатов
Са руског Ива Бендеља

Извор: Православие.ру