60 година свештеничке службе проте Боре Радојичића

Сигурним, крепким кораком осамдесетогодишњака идући ка зајечарском Саборном храму, оца Бору Радојичића поздрављају пролазници, понекад га заустављају, а он застаје да упита за здравље, за децу и унуке.

Како и не би, многе је крстио и венчао, молитвама увео у храм, поучио вери православној и светоотачкој. У добром здрављу, весео и увек спреман за разговор, обележио је на празник Светог Николе, 19. децембра 2015. године, шездесет година свештеничке службе. Деценије служења Богу учиниле су да прође Епархијом уздуж и попреко, упозна вернике и све то сачува у свом сећању и оне лепе и оне мање лепе тренутке у свештеничкој служби.

Рођен 1936. године у Бањанима код Ваљева, у времену пред Други светски рат, сведок је више од пола века живота и рада православних свештеника у нашој Епархији и шире. Иако је рођен у Краљевини Југославији, времена која су долазила потискивала су у заборав све оно што је обичном Србину, православцу, било честито и свето, а најпре његова вера и отаџбина. Управо та љубав према Цркви и свештеничком позиву, одвела га је давне 1949. године, након завршетка основне школе и ниже гимназије у средњу богословску школу у Београду. Тих тешких година Другог светског рата, отац Бора се сећа са нескривеном сетом, мало је оних који су из тог периода понели лепе младалачке успомене. Са оцем Бором смо разговарали 25. децембра 2015. године у просторијама ЦО Зајечар.

Рођени сте у време Краљевине Југославије, у ваљевском крају, у коме је био јак Богомољачки покрет Св. владике Николаја Велимировића, колико је то утицало на ваше опредељење за свештенички позив?

– Потичем из једне веома побожне породице. Наш отац је био члан Богомољачког покрета. Увече би читао молитве и кадио кућу, а потом смо ми деца имали обавезу да читамо Оче наш и Богородице Дјево. Покрет је био толико јак да су све породице живеле у једном побожном духу, а када је за време рата требало уписати богословију, у коју сам и ја отишао, 70% деце је било из наше Епархије. Уписао сам богословију у Београду 1949. године, где је уместо у згради богословије, настава одржавана у манастиру Раковици. У нашој генерацији било је нас шездесет. Међу њима су биле и потоње владике: тимочки Милутин (Стојадиновић), шумадијски Сава (Вуковић) и шабачки Лаврентије (Трифуновић), кога и данас повремено сретнем, а недавно ми је рекао да у његовој Епархији 94% деце похађа веронауку.

Како је након Другог светског рата у новој држави било ђацима богословије?

– Мој одлазак у богословију био је у тешком времену. То је било у доба ОЗН-е, када је људски живот мало вредео, ко год је био против новог режима, брзо је био уклоњен. У време мог школовања богословију је похађало шездесет богослова што показује да се вера у народу још увек одржала, али је све више преовладавао страх за сигурност и живот. Сећам се да је са нама био и Цуне Гојковић, али је он касније напустио школовање. Тада је ОЗН-а вршила велики притисак на ученике, родитеље и професоре. Мојим родитељима одузет је део имовине само због тога што сам уписао богословију.

Да ли сте ви лично доживели неку претњу?

– Како да не. У близини је била школа војних питомаца, који су нас редовно вређали и гађали каменицама. Једном ми пођемо у град, наравно у школским униформама, које су важиле за све школе и капама на којима су били иницијали школе и број разреда. Уђемо у трамвај, а онда крену добацивања и ругања са нама, од стране ученика осталих школа, који су узимали цитате из књиге Васе Пелагића „Умовање здравог разума“, па су нас питали да кажемо шта је старије, кокошка или јаје? И да ли је Бог могао направити камен који није могао подићи, и сл. Један наш професор, јерођакон Марко Видицин, написао нам је апологетске одговоре на сва та провокативна питања. Ми смо их научили и често смо реаговали на провокације одговарајући на њихова питања. Али је ОЗН-а многе убедила да напусте богословију, и дозвољено им је да прелазе у исти разред било које друге школе и наставе школовање само да не би били свештеници. Од нас шездесет у генерацији богословију је завршило 34-оро. Jа сам био одличан ђак, ништа ми није било тешко, јер сам веру понео од куће.

Јесте ли били у војсци ЈНА?

– Јесам, и много сам лоше прошао јер сам био богослов, регрутован сам у чету пролетерске пешадије, што је можда било и најгоре у то време, и тамо провео две године. Добио сам скраћење годину дана као хранитељ породице. Војску сам служио у Охриду и Тетову.

Када и где сте рукоположени у чин ђакона и свештеника?

– Прича о мом рукоположењу је мало дужа. Сви богослови су тада распоређивани по потреби службе широм Србије, поготово ми из Шабачко – ваљевске епархије, јер нас је било највише у богословији, више од пола ученика је било из наше Епархије, док је из неких Епархија био један или два кандидата. Тако сам добио Тимочку епархију и одмах упутио молбу владики Емилијану са захтевом за рукоположење.

Међутим, владика је био болестан и налазио се у болници у Београду, али је одмах позвао тадашњег Патријарха српског Викентија (Проданова) и замолио да се моје рукоположење обави у Београду. То је било уочи Никољдана и пошто је Патријарх славио, он благослови његовом викарном Епископу Доситеју (Стојковићу) да ме он рукоположи. И тако ме је владика Доситеј рукоположио у чин ђакона сутрадан на светог Николу 19. децембра 1955. године у Николајевској цркви у Земуну. Другог дана, 20. децембра, рукоположио ме је за свештеника у Капели светог Симеона Мироточивог у Патријаршији СПЦ. Тако сам рукоположен у Београду, а на службу сам дошао овде у Епархију тимочку. За мене је то била велика радост и част, да примим чин свештенства у Београду, и хвала Богу што ми је од самог почетка дао тиме велику вољу и снагу да му служим.

 Где сте почели свештеничку службу, и како је изгледао тада живот свештеника?

– Прва парохија ми је била село Речка у неготинском намесништву. Тешко је било за живот, народ је живео у страху, и многи нису смели да приме свештеника, често нисмо имали прихода, па смо ишли, моја супруга и ја, у радну надницу, која нам је исплаћивана у натури, тј. намирницама за живот. На пример за цео дан рада добијали смо по два килограма брашна. Венчања није било, о томе није било ни говора, а крштења врло ретка. Једино је било више сахрана, али и тада нису позивали свештеника, уколико је унук члан партије, онда кажу, зваћемо вас на 40 дана, за тадашњих 20 динара. Оно што се морало на крају календарске године, да се оде код шефа Месне канцеларије, и да поднесем извештај о финансијском приходу у току године, на основу кога ми је одређиван порез, који је често био половина онога што зарадим. Уручено би ми било решење, и ми свештеници смо тај порез плаћали, мислим све негде до 80-их година.

Шта вам је било најтеже?

– Тешко је било. Људи су слабо долазили у цркву, није да народ није хтео него највише из страха да их не би пријавили властима. Нисам могао из села у друго село да одем, нпр. на сахрану, а да се прво не одјавим у Месној канцеларији, па кад стигнем у друго село, да се тамо пријавим. Уколико се не вратим пре мрака, могао сам и кажњен да будем. Замислите зимско време, ја имам сахрану у суседном селу, и уредно се одјавим, а ако не стигнем да се вратим до краја дана казна је била 7 дана затвора, или 1000 динара да се плати. Нећете веровати, углавном су сви ишли у затвор. Ставе вас у неку просторију, дају вам „Капитал“ од Маркса и Енгелса да читате, од куће вам донесу храну и после седам дана сте слободни. Људи нису смели да покажу своју веру. Имали сте осећај да вас прате, чак и оне људе који понекад долазе у цркву. Морао сам за сваки обред да добијем писмено одобрење, то је било малтретирање и веома понижавајуће, јер у противном би опет уследила казна. Нисте се осећали слободно, ето, народ је волео цркву али није смео то да покаже. Људи су ме волели, и кришом ми помагали, сећам се једног деда Чеде, који ме је више пута избављао и са мном се увече касно враћао из суседног села, по мраку, уз светлост фењера да нас не би напали вукови којих је тада било по шумама, и да стигнем на време да ме не би допао затвор.

Јесте ли доживели у парохији да су људи кришом славили, у замраченом простору, о чему смо сви много слушали?

– Јесам, и то много пута, код људи који су били чланови комуниста и хтели су да славе славу или крсте децу. Ишао сам до те куће без мантије, у цивилу. Мантију ставим у торбу, па у кући обучем. Људи замраче прозоре, и тако завршим обред. Исто је било и за водице.

Које су теме ваших проповеди биле у то време?

– Владика је тада од сваког свештеника захтевао да проповед мора да припреми, напише и да је прочита пред верницима у цркви. Свештеник усмено није смео да проповеда. На том папиру је морао да стоји датум и потпис свештеника. Ако вас неко шпијунира у цркви, и тужи у ОЗН-у, па кажу да је поп Бора нешто лоше проповедао, ви имате лепо све написано, као доказ шта сте говорили. Углавном сам користио теме на прочитано свето Јеванђеље. Омладине није било у цркви, ни у теоријском смислу. Ишли су људи средњих година, и они старији.

Кажу да у свештеничкој служби има пуно незаборавних догађаја, чега се ви најрадије сећате?

– Како да не. Она вера и идеали са којима смо завршили богословију, заувек остаје у човеку, желите да је пренесете другима. Идеали у смислу рада са људима, да их поучите и призовете у Цркву. Ништа ми није било лепше, него када своју веру и своје знање могу да пренесем другима, а то је било мени најдраже време када се освећују славске водице. Е тада вас ти добри домаћини приме љубазно са искреним уважавањем, онаквим како доликује свештенику. И тада проповедате и разговарате с њима, а они вас пажљиво слушају и постављају питања. То су ми били најлепши тренуци у служби, као и у светом богослужењу, када видим да људи долазе у цркву.

Често помињете владику Емилијана. Када почиње ваша блиска сарадња са владиком Емилијаном?

– На мој захтев, владика ме је пребацио на другу парохију 1959. године, у Велики Извор. Тамо сам имао проблема  јер су комунисти забранили људима да ми издају стан. Срећом била је једна породица, баба и деда др Данета Мирковића, који се нису плашили и понудили ми да станујемо код њих. Владика Емилијан је тада веома тешко живео, био је исељен из Епархијског двора и дат му је био један мали стан у граду у коме је живео веома скромно. Једнога дана ме је позвао и замолио да свако јутро долазим из Великог Ивора и да га одведем у цркву и допратим поново у стан. У почетку ми није било јасно о чему се ту ради. Али сутрадан сам схватио. Пролазећи ујутру улицама Зајечара, радници који су радили на стамбеним зградама добацивали су и вређали свакаквим погрдним речима владику, чак су бацали цигле и каменице на нас. И тако сваког дана, све до 1965. године. Јер у то време дође у Београд Патријарх васељенски Атинагора и пошто је познавао из школских дана владику Емилијана  изразио је жељу да га посети.

Међутим владика ме је замолио, да напишем писмо Патријарху, које је диктирао, у коме га је обавестио да нема где да га прими, јер врло скромно живи. Све сам морао да куцам у 4 примерка, и за ОЗН-у и Удбу, плус за Синод и један примерак за архиву. Међутим, сазнавши за то, из Београдске ОЗН-е позову у Зајечар да провере, да ли је то истина. Једног дана, позову мене у ОЗН-у и затраже да нацртам стан и објасним у каквим условима живи владика Емилијан. Наравно да су они то добро знали, али ја то урадим и потпишем се. Након два до три месеца, владика је враћен у зграду Епархије. Владика Емилијан се упокојио 1970. године, а ја сам био секретар епархије и обављао сам и друге одговорне дужности. За њега сам био везан, и од њега сам највише научио. У то време донет је закон о забрани употребе ђириличних машина, које су по разним фирмама биле расходоване и продаване. Једну такву сам купио и сада је имам, тешка је 15 кг и још увек ради. Тада смо само ми у цркви писали ћирилицом.

Познато је да су неки свештеници напустили службу доласком нове власти, знате ли нешто о томе?

– Најтеже је било у периоду од 50. до 60. године. У то време свештеничку службу напустило је 15 свештеника, понуђена им је цивилна служба и сви су добијали веома добро плаћене послове на којима су остајали до пензије, уз мање дошколовавање постајали су професори, судије, директори и сл. Плате су им биле десет пута веће него свештеничке па им је живот био материјално обезбеђен.

Да ли су и од Вас тражили исто?

– И мени су долазили скоро свако вече, и тражили да им преносим шта владика ради и са ким комуницира, нудили су ми успешан посао, али ја сам све то одбио рекавши да сам положио свештеничку заклетву на оданост Богу и Цркви. Да их заварам, по савету владике Емилијана уписао сам Правни факултет у Нишу, јер су мислили да ћу након завршетка оставити свештеничку службу. Кад сам завршио први степен права понуђено ми је место судије за прекршаје у Зајечару али сам ја то одбио и они су ме оставили на миру. Многи су тада, да би избегли проблеме бежали у Америку, и тамо настављали да обављају свештенички позив. Један мој пријатељ, Александар Ивановић, тада ђакон зајечарски пребегао је за Америку и ми смо се видели пре неколико година, када је дошао да ме посети. То је био дирљив и срдачан сусрет, цео дан смо шетали градом и разговарали о прошлим временима.

Како сте сарађивали са осталим тимочким владикама?

– После владике Емилијана, кратко време је био владика Методије (Муждека), кога су због болести замењивали други Епископи. Једно време администратор је био и владика Павле (Стојчевић), потоњи Патријарх српски и са њим сам изузетно сарађивао. Мењали су се на годину дана, па је следећи администратор био владика будимски Данило (Крстић), потом и владика Иринеј (Гавриловић), садашњи Патријарх. Као секретар Епархије највећи део посла падао је на мене, неравно и брига о владици Методију. То је био још један тежак период у мом животу. Потом је стигао владика Милутин (Стојадиновић). После њега дошао је владика Јустин (Стефановић), са којима сам дуго радио и након одласка у пензију 1. јануара 1997. године. Приметићете да сам био највише везан за владику Емилијана, од њега сам за успомену добио икону Пресвете Богородице и сат који је он добио на Свеправославној конференцији на Родосу 1964. године од тадашњег грчког архиепископа.

Својим радом сте оставили неизбрисив печат у једном времену у зајечарској цркви, генерације сте крстили и венчали, живели у више режима, шта бисте данас саветовали вернике?

– Данас је слободно време, штета што то људи не цене довољно, опет бих исто проповедао. Трудио сам се све ове године, колико сам могао и умео уз помоћ Божију. Опет бих проповедао Јеванђеље и борио се за Цркву. Саветовао бих им да чувају своју веру и да у време када им нико не брани редовно посећују цркву и слушају своје свештенике.

Кажу да је данас лакше бити верник, али ако јесте, зашто народа нема у већем броју у цркви, шта ви мислите?

– Лакше је данас, али су се људи некако отуђили, тешко се враћају у цркву. Сада има других искушења које људе одвајају од верског живота, то је неко савремено време. Млади данас нису под притиском, и свештеник може много да уради, ако има веру и послушан је владики.

Да ли је то уједнмо и ваш савет млађим колегама?

– Свакако да јесте, ми смо имали дивне професоре у богословији, који су нас саветовали да не припадамо ни једној политичкој странци, већ да припадамо српском народу. За нас је сваки верник исти, и свештеници треба да се труде да проповедају и својим примером враћају народ нашој правој традиционалној вери.

Шта вас данас радује, и чиме се бавите у слободно време?

– Радује ме што још увек могу да служим Свету Литургију, то је моја највећа радост, причешће је за мене нешто најважније. Мени је најлепше у цркви, где могу Богу да се молим и служим. Када негде путујем носим одежде са собом. Увек сам волео да радим, чак и тешке физичке послове. У слободно време бавим се одржавањем куће и дворишта. То ме је некако и одржавало све ове године. Слободно вероисповедање је истинска радост, људи слободу морају да науче да цене.

Уз осмех и питање да ли треба још да нам прича о прошлим временима, опростили смо се од оца Боре на кратко, јер сутра ћемо га већ видети на светом богослужењу, пожелели смо му још дуго молитвених година и добро здравље. Подсетио нас је да никако не заборавимо да је доста података о послератним годинама забележио и предао за писање Споменице наше Епархије. Замолио нас је да га слободно позовемо рекавши да је увек спреман да помогне, јер се раду и дисциплини, каже, код куће и у Цркви научио.


Извор: Епархија тимочка