„Треба себе дресирати...“

Антон Павлович је пример благородног, васпитаног и танкоћутног човека.

Основно образовање је стекао у гимназији, али у већој мерој у очевој продавници: „Ако не будеш варао, како ће твој отац зарадити?“ Да не би искусио тежак очев гнев морао је да се довија. И да ради једнако као и дечаци-трговци. Да се смрзава седећи на сандуку у леденој продавници. Да не стиже да уради домаћи задатак због тог посла, да прво добија двојке, а затим и шибе за њих. Ово детињство је било пуно потиштености, хладно и безлично.

Затим је као фонтана избио Антоша Чехонте — сјајан младић, студент, писац-почетник... Весело друштво, смех, бесконачне шале и забаве, уображена, горда природа.

Из Чеховљевих писама: „Кајем се, превише сам нервозан с према породици. Уопште сам нервозан. Често сам груб и неправедан..“

„Морам ти рећи да по природи имам оштер карактер, експлозиван сам и тако даље и томе слично, али сам навикао да се обуздавам, јер васпитаном човеку не доликује распојасаност. Пре сам радио све и свашта...“

Тешко је замислити духовни пут којим је прошао Антон Павлович да би се преобразио. Увек је био немилосрдан према себи, према својим слабостима, поштен и директан, достојно је проживео свој живот прошавши неповређен кроз сва искушења. Кад му је слава дошла непозвана, Чехов је оставио све, отпутовао је на острво кажњеника Сахалин и рекао: „Треба себе дресирати...“

О Антону Павловичу је најбоље написао Корнеј Чуковски у својој књизи „О Чехову“: „‘Дресирати’, васпитавати себе, постављати себи скоро неиздрживе моралне захтеве и строго пратити да буду испуњени, — био је главни садржај његовог живота и ову улогу је највише волео — улогу сопственог васпитача. Само на овај начин је стекао своју моралну лепоту — путем упорног рада на себи.

Чеховљева биографија је поучна управо због тога што је овај јак човек снажне воље успео да угуши своју експлозивност, да избаци из душе све ситно и вулгарно и да створи у себи такву деликатност и благост, коју није поседовао ниједан писац из његове генерације.

Васпитавао је себе целог живота, али посебно строго — осамдесетих година. И занимљиво је да управо у овом периоду у његовој преписци све чешће почињу да се појављују речи: „неваспитаност“, „васпитање“, „васпитани људи“, „васпитавати“.

У Чеховљевим устима ове речи су у то време имале посебан смисао. Васпитаним је називао онога ко је попут њега дугим напорима воље сам стекао своју племенитост. У овом васпитавању себе, у овој победи човека над својим инстинктима нипошто није видео психичку гимнастику која је сама себи циљ, већ дужност сваког човека према свим другим људима, јер заједничка добробит, по његовом убеђењу, у знатној мери зависи од племенитости људи.“

Веома су познати Чеховљеви цитати о томе како људи треба да се понашају, а о томе говоре и многи јунаци које је писац створио:

„Зашто људи уопште сметају једни другима да живе? Какви губитке то изазива! Какве страшне губитке! Кад не би било мржње и злобе људи би имали огромну корист једни од других.“

„Лепо васпитање се не састоји у томе што нећеш пролити сос на столњак, већ у томе што нећеш приметити ако то учини неко други.“

Своју методу васпитавања себе Антон Чехов је најдетаљније описао у писму брату који је пропадао, делећи с њим једноставна правила која могу да преобразе читав живот. Потребни су само жеља и воља...

Из Чеховљевог писма брату, 1886. година:

„Ти имаш само једну ману — то је твоја крајња неваспитаност...

Васпитани људи по мом мишљењу, треба да испуњавају следеће услове:

1) Они поштују људску личност и зато су увек снисходљиви, благи, љубазни и спремни на уступке... Не буне се због чекића или нестале гумице; живећи с неким не понашају се као да му чине услугу, и одлазећи не говоре: ‘С вама се не може живети!’ Опраштају и буку и хладноћу, и препечено месо, и оштрину, и присуство других људи у свом стану...

2) Нису самилосни само према сиромашнима и мачкама. Душа их боли и због онога што се не може видети голим оком. Тако ће, на пример, Петар, ако зна да његовог оца и мајку разједа туга и да ноћима не спавају зато што ретко виде Петра (а кад га виде, пијан је), похитати код њих и пљунуће на вотку...

3) Поштују туђу својину и зато плаћају дугове.

4) Искрени су и плаше се лажи као ватре. Не лажу чак ни кад су у питању ситнице. Лаж је увредљива за слушаоца и чини онога ко говори вулгарним у његовим очима. Не праве се важни, напољу се понашају као код куће, не бацају прашину у очи мањима... Нису брбљиви и нису превише отворени кад их нико не пита... Због поштовања према туђим ушима чешће ћуте.

5) Не понижавају се како би у другима изазвали саосећање. Не дирају у струне туђих туша како би људи заузврат уздисали и неговали их. Не говоре: ‘Нико ме не разуме!’ или ‘Могао сам много више!...’, зато што све то изазива јефтин ефекат, вулгарно је, старо и фалш...

6) Нису сујетни. Не занимају их лажни брилијанти као што је познанство са славним личностима...

7) Ако поседују таленат, поштују га. Жртвују за њега мир, жене, вино, испразност...

8) Васпитавају у себи естетику. Не може им се десити да заспу обучени, да виде н зиду пукотине са стеницама, да удишу загушљив ваздух, да корачају по испљуваном поду... Њима су, посебно уметницима, потребни свежина, префињеност, човечност...

И тако даље. Такви су васпитани људи...

Потребан је непрекидан даноноћни труд, стално читање, студирање, воља... Драгоцен је сваки тренутак...“

Извор:  Манастир Свете Jелисавете - Минск