МУЧЕНИЦА МАРИЈА ГАЧИНСКА: Непокретна светитељка која лечи депресију

Руска монахиња и новомученица Марија Гачинска исцелитељка од депресије, празнује се 26. јануара (+ 1930). Непокретна монахиња коју су комунисти ухапсили јер се молила за друге и тешила их.

Руска ново мученица Марија Гачинска икона – непокретна светитељка која лечи депресијуМученица Марија Гачинска (рођена као Лидија Лелианова) рођена је у Санкт Петербургу 1874 године. У шеснаестој години као девојка оболела је од тешке болести – Паркинсонове болести, која је била последица прележаног енцефалитиса. На дипломском испиту у женској школи коју је похадјала и завршила, Лидија је доведена у инвалидским колицима.

Нису јој помогли многи третмани којима је била подвргнута, укључујуц́и и одласке у иностранство. Болест је наставила да неуморно узима девојци телесно здравље: почела су да јој се суше руке и ноге, а цело тело је почело да се скупља у величини. Према савременицима тог доба није било третмана који би јој помогао. Она је прво престала да осећа ноге и увек је морала да лежи, јер није могла да седи због константних и страховитих болова у свим ткивима. Постепено су јој се и руке парализовале и цело тело је почело да се суши. Само глава и лице су остали без промена. Лице јој је било благообразно и светло.

У том што је болест будуће мати Марије наставила да се развија по необичном обрасцу видимо дејство и ефекте Божанског Провиђења. Озбиљна болест није добила обрасце који су обично неизбежни и која кроз телесне повреде такође доводе и до уништења личности.

Као што је наведено од стране писаца првих житија и биографија многих мученика и исповедника руских, укључујуц́и мати Марију, тако и свештеник Михаиљ Пољски наводи: „доживевши пуну физичку инвалидност, (мати Марија) не само да није ментално деградирала, већ се прилично неуобичајено код таквих пацијената појавила чудна особина личности и карактера: она је постала веома кротка, понизна, покорна, скромна, концентрисана у себи, продубљена у сталној молитви, без најмање жалости за своје тешко стање“.

Године 1913 породица се преселила са Лидијом у место Гачин. Овде се Лидија 1922 године по благослову Свештеномученика Венијамина Петроградског замонашила са именом Марија. Због подвиг непрекидне молитве, трпљење туге и духовне помоц́и болеснима и страдалницима коју је пружала у месту Гачину, названа је Мати Марија Гачинска.

Равно десет година је служила по Божјем благослову људима мати Марија Гачинска. Прикована за кревет, она је на десетине људи примала и молила се за њих, међу којима су били сељаци, занатлије, свештеници, чак и епископи. Њена слава и светост која ју је окруживала током живота, проширила се далеко изван Гачина и Петрограда.

Мученицу Марију је Господ благословио даром љубави, увида и чуда. У истражном предмету из 1932 године комунистичке руске полиције о мати Марији, из извештаја полиције која је водила поступке против свештеника и монаха, постоји много доказа о овим даровима благодати. А они полицијски истражитељи који су скупљали фабриковане оптужбе и стварне догађаје против руских свештеника и монаха, тако и против Мати Марије Гачинске, у ствари су и не знајуц́и, писали материјал за житије светитељке…

На крају живота физичко стања мати Марије Гачински је било тако лоше да је сваки додир изазивао неподношљив бол. Упркос томе, и даље је пружала помоћ свима који су јој долазили, узносећи молитве Господу за њих и дајући им духовне савете.

19 фебруара 1930 године Мати Марија Гачински и њена сестра су ухапшене током кампање „Конфискација монаха и монахиња“, која се десила широм руске земље. Мајка Марија Гачински је оптужена стандардном оптужбом за руске вернике, укључујуц́и проповедање Јеванђеља. Руски комунисти и чекисти су били сурови према непомичној монахињи. Према изјавама савременика, њу су при хапшењу вукли са другог спрата куц́е за руке двојиаца чекиста, игноришуц́и њене крике бола а затим је убачена у камион и одведена у Петроград.

Мученица је остављена у болничким заточеничким куц́ама где је умрла 17. априла 1930 године, када је вец́ била осуђен да три године проведе у егзилу. Тело мученице је покопано по тадашњем закону без публицитета и присуства верујућих људи.

Одмах после страдања Мајке Марије, њена гробница у близини капеле Блажене Ксеније Петроградске постало је место ходочашц́а за вернике. На њеном гробу је било комеморација, молебана, узимала се земља са гроба …

Године 1981 године мати Марија Гачинска је канонизована и прослављена као светитељка и нашла се у светом дому нових руских мученика и исповедника Руске православне цркве у иностранству. Тек је 25 година касније,  17. јула , 2006 године Мати Марија Гачинска канонизована и прослављена као светитељка и у Русији, код куц́е.

Мошти Свете Марије Гачинске су 26 марта 2007 године са Смоленског гробља у Петровграду свечано пренете у Гачинско Павловску цркву, где сада почивају у лепоти кивота и доступне су за поштовање од стране верних, који од ње траже утеху у жалости и болести, и плачу са вером и љубављу призивајући њену помоћ:

„Мати Марија мученице, молите се за нас!“.

Мати Марија Гачинска о депресији

Тридесетак миља од Петрограда налази се градић Гачин, који је свим Петрограђанима познат по својим вртовима, парковима и палатама. У том граду је пре Револуције живела, надалеко позната, монахиња Марија. Матушка Марија је Револуцију 1917. године, дочекала на болесничкој постељи. Након прележаног енцефалитиса (упале мозга), оболела је од тзв. Паркинсонове болести (болест је добила име по лекару Паркинсону). Матушка Марија је била непокретна, тело јој беше као оковано, а бледолико лице више налик некој маски него живом људском лику.

Могла је да говори, али са полу-затвореним уснама, кроз зубе, споро и једноличним тоном. Матушки је зато била потребна стална помоћ, брига и нега. Морамо напоменути и то да ова болест често узрокује и велике психолошке промене (раздражљивост, замарајуће и тврдоглаво понављање уобичајених питања, претерани егоизам и егоцентризам, појаву сенилности, и сл.), те такви пацијенти најчешће завршавају у психијатријским болницама. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности открила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, кротка, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања.

Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Убрзо се за ову необичну монахињу прочуло и ван њеног града.

Матушка Марија је живела у дрвеној кућици на самом излазу из града. Посетио сам је у марту 1927. године. Док сам чекао да дође мој ред, разгледао сам бројне фотографије у примаћој соби. За око су ми нарочито запале фотографије митрополита Вењамина (новомученика петроградског) и митрополита Јосифа (који је убрзо постао вођа јосефитског покрета). Митрополит Јосиф је матушки на слици написао дирљиву посвету, наводећи велики одељак из свога дела У Очевом загрљају, док је митрополит Вењамин кратко написао: „Дубоко поштованој страдалници, матушки Марији, која од многих плачућих, утеши и мене грешног…“

Имао сам прилику да присуствујем чудотворном исцеливању напаћених душа. Неки младић, очајан због хапшења и прогона свога оца – свештеника, отишао је од матушке са осмехом, одлучивши да прими чин ђакона. Једну младу жену, опхрвану тугом, обасја радост и она одлучи да постане монахиња. Један старији човек, који је страшно патио због губитка сина, отишао је од матушке утешен и охрабрен. Нека старија жена, која дође плачући, отишла је мирна и оснажена.

Ушавши код матушке, рекох јој да ме напада страшна депресија, која понекад траје и по неколико недеља, те никако не могу да нађем начина да је се ослободим.

„Депресија је духовни крст“, рекла је. „Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе… Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… Како само напослетку наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност у ствари неприхваћен плод покајања, то јест, нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“

Имао сам утисак да је неко, овим матушкиним речима, извршио хируршки захват на мојој души и отклонио духовни тумор… Од ње сам отишао као потпуно други човек.

Године 1930, матушка Марија Гачински је ухапшена. Оптужена је за контра-револуционарну пропаганду и учествовање у контра-револуционарном покрету, у складу са 10. и 11. параграфом 58. члана совјетског закона о криминалу. Поред ње, ухапшен је и њен брат. Поменуту организацију сачињавало је само двоје људи, а пропаганда против комунизма беше њен дар утешитељства. Сведоци њеног хапшења, сећају се застрашујуће слике ругања и окрутног насиља над трпељивом мученицом, одузетој и неспособној да начини било какав физички покрет. Матушкин политичко-религиозни злочин погоршан је и њеним одбијањем да призна митрополита Сергија, после његове познате Декларације из 1927. године, која је довела до раздора у Руској цркви.

Хапшење се догодило тако што су двојица Чеха упала у њену кућу, зграбили је за руке, извијене иза леђа, и по поду је одвукли од кревета до њиховог аутомобила… Савијајући њено многонапаћено, парализовано тело, убацили су је у кола и одвезли је. Њеног брата су одвезли у другом аутомобилу, тзв. црној марици (црној лимузини намењеној транспорту ухапшених у ноћној тмини, како Солжењицин објашњава у своме делу Гулаг). Матушкиним пријатељима је било дозвољено да јој у затвор доносе скромне пакете. Међутим, након само месец дана, више нису прихватали пакете и само су кратко рекли: „Умрла је у болници“. (Такви беспомоћни пацијенти су најчешће убијани.) Њено тело није испоручено.

После деветомесечне истраге, матушкин брат, који се пожртвовано бринуо о својој сестри и примао посетиоце, осуђен је на пет година затвора у сибирском концентрационом логору.

Нека би Господ упокојио ове дивне душе.

Света новомученице Маријо, моли Бога за нас!

Извор: Башта Балкана