230. Због чега се монашки образ назива ангелским?
Неко ће, можда, рећи: зашто се образ покајања назива
ангелским када ангели не падају, јер падови нису у њиховој природи? Тај не зна
да је непроменљивост и немогућност падања својствена једино Богу, који одувек
постоји и остаје непроменљив; а свима који су постојање добили као створена
бића својствена је променљивост. Познато је да су неки ангели пали; уосталом,
бити ангел и значи пазити на себе, бити смирен и послушан Богу, као чисти
служитељ Његов, и испуњавати вољу Његову, као што је написано. Јер Ангел јесте
весник Божји.
231. Због чега данас они које производе у епископе прво
постају монаси?
Зато Црква Христова већи део оних које хиротонише у епископе
претходно украшава тим божанским образом, а тек их потом поставља за епископе,
штитећи тако оно велико и светињу над светињама тим свесветим и свештеним
образом. Али погледајмо како се врши у Христу божанствено свештенодејство
монашкога образа.
232. О монашком посвећењу
Онај ко жели да буде монах долази добровољно, и пошто обећа
да ће живети по Богу, искушава се током одређеног времена, па када докаже веру
својим животом и сам заиште да буде посвећен у монашки образ, да не би
изгледало да то чини под принудом и на силу – доводи се у храм, зато што се,
сам себе удаљујући од свега, такав приноси попут дара; и зауставља се пред
дверима јер још не припада ангелима и људима равноангелним, него као покајник
стоји пред рајем и небом молећи да тамо уђе. И чим почне Света Литургија, после
првога уласка у светињу, који указује на довођење наше природе пред вишњи свет,
доводи се и он – као нађена погинула овца, примљена и донета на раменима
Господа, који ју је стекао.
233. Шта значи то што је пострижник бос, наг и гологлав?
А зато је и обнажен од световне одеће, бос и гологлав. Прво
– зато што је са себе збацио све што је сувишно и световно; а друго – зато што
је сиромашан и убог, као онај кога су разбојници лишили богатства, сав избијен
и израњављен, остављен да лежи наг и полумртав, и притом лишен имања од злих
људи, сав сасушен од глади и рошчића које свиње јеђаху (Лк 15, 13–16).
234. Шта значи такво довођење нагога кога држе у наручју,
припадање и остало?
Док онога који се постригава нагога доводе добре слуге Божје
налик ангелима јер воде живот равноангелан, громогласно се поје: Похитај да ми
отвориш очинско наручје, и пале се свеће, које представљају даровану благодат и
просветљење, и радост небеску. Онај што има да се постриже три пута припада, у
част Свете Тројице, сведочећи тако о својој одлучности да буде доведен; и исто
тако, три пута устаје у знак устајања после пада. Пришавши светим дверима као
небу, он пада ничице пред настојатељем као пред Оцем небеским, и радосно се
прима као блудни син. Затим устаје и поклања се братији молећи за опроштај и да
се, као старији син, не гневе на њега (Лк 15, 12) што их је увредио својим
бесловесним животом, па се скупа с њима обраћа Оцу небеском.
235. Зашто се завети нуде у облику питања и одговора када су
они – ствар добре воље?
Затим му се наређује да отвори уши и уста, те да нелицемерно
и без притворства, искрено исповеди истинско покајање. На питање: „зашто си
дошао”, он одговара: зато што жели житије подвижничко и да буде прибројан
монахујућима, те да приступа по својој доброј вољи, а не по принуди; обећава да
ће чувати себе у девствености, целомудрености и уздржању, да ће до смрти чувати
послушност настојатељу, трпети сваку невољу и тескобу Царства ради небескога, и
да ће у манастиру и подвижништву остати до последњег даха. Када изговори такве
завете пред Богом и људима, оглашава се као онај који је Творцу принео
добровољну жртву, живу и словесну. Јереј му тумачи образ савршеног живота и –
да мора да трпи глад, жеђ и наготу ради Христа, који је то за нас претрпео, да
трпи увреде, подсмехе, гоњења и све Њега ради, а притом да се радује што је све
Христа ради претрпео (јер је то највећи дар). Тада он прима друго крштење,
очишћује се од грехова и постаје син светлости, и Господ наш му се радује скупа
са својим Ангелима, жртвујући за њега теле угојено, које јесте тело и крв
Његова. Јереј му саветује да се клони противљења, опирања, непослушности,
преузношења и свих других порочних склоности, да напредује у смирењу,
покорности, братољубљу, дужној ревности, поштовању речи Божје, чувању срца од
ружних помисли; уз то још и у спољашњем труду према снази, и у исповедању
скривених покрета срца, као што саветују свети и божански завети. Одавде се
види како је добро речено да се свети образ састоји у покајању.
236. Шта символизује пострижење косе?
Дакле, када он све то исповеди полажући наду у силу
Христову, и одлучи да у томе пребива до краја свога живота – јер добровољно
посвећује себе Христу – на његовој глави се крстолико постригава коса, у име
Свете Тројице. Светом Тројицом он се освештава, а посредством крста постаје
мртав за свет и обележава се за нас распетим Господом. Кроз уклањање пак и
пострижњу косе он приноси Господу, као жртву, све земне жеље свога тела: јер
целога себе приноси и посвећује Христу, одбацујући све сувишно и световно.
237. У чему је снага молитава које се читају пре пострижења
косе?
Пре пострижења косе, после изговорених завета, пострижник
прима од јереја свете молитве. И као прво, јереј се моли да га Свештедри Бог
прими и загрли као блудног сина, и заштити од стално војујућег врага, те да
буде са њим свагда, веселећи и услађујући срце његово утехом Божанскога Духа,
удостојавајући га и удела Преподобних, у чији се образ облачи, да скупа с њима
наследи и Царство небеско у самом Христу, кога он (јереј) и благосиља скупа са
Оцем и Духом: зато што такво призивање даје све божанске дарове и освештава
онога који се посвећује. Затим, осенивши га крстолико и окренувши се ка истоку,
јереј изговара најсавршенију молитву док посвећеник лежи на земљи: Ти који
јеси, Владико (Владару) Господе, са Живом и Ипостасном Речи Твојом и од Тебе
исходећим Духом истине (јереј га назива и Богом Ангела), и пред којим и
Серафими, узносећи песмопој, предстоје, сведочећи да је Он истинита Светлост
која просвећује и освештава све и сва, да се Њему моли сва небесна Црква
првородних на небесима. Он се моли да Господ призре на смирење посвећеника,
који пред народом исповеда свечане завете; да га преко тога ангеловидног образа
присаједини датом у светом крштењу дару синовства; да се постриженик сачува у
њему и укрепи за борбу против невидљивог непријатеља, да силом Духа надвлада
покрете тела, те да се, скинувши старога човека, обуче у новог; моли да се он,
утврдивши се у свему и путем молитве стекавши силу за живот у преподобију и
истини, и поставши оруђе Божје, удостоји Царства небескога. Затим,
узглашавајући, узноси славослов Светој Тројици, од које добијамо сваки савршени
дар. И када свештеник свечано узгласи: Мир свима, као и: Главе своје Господу
приклоните – сви их приклањају у знак потчињавања скупа с постригаваним
монахом, на коме у време читања светих молитава јерарх не држи положену руку,
јер он не прима хиротонију, те на његовој глави лежи само молитвеник. Даље
јереј додаје другу молитву: Свети Господе сила, Оче Господа нашега Исуса
Христа, прими слугу твога (име), и три пута га осењује крсним знаком у знак
посвећења и у славу Свете Тројице. Освештавајући га тим знамењем и изговоривши
и преостали део молитве, јереј узглашава и узноси славослов, па обративши се
постриженику који лежи, подиже га, показујући тиме да је он устао од греха и
добио опроштај, да га је Отац примио и поново га усиновљује, враћајући му
пређашње рухо чистоте и присаједињујући га Ангелима. Стога, узевши га за десну
руку и указујући на Јеванђеље као на Спаситеља, јереј му заповеда да га целива,
чиме се символизује да је дошао у Очев загрљај и да целива Оца. Затим јереј
говори: Гле, овде Христос невидљиво присуствује, и заветује га да се чува од
падова, јер га нико не приморава да иде против своје воље, него он долази сам,
по сопственој вољи. Пострижник то исповеда – да долази по слободној вољи. Потом
јереј опет говори: Гле, овде Христос невидљиво присуствује, пази, коме
приступаш, тј. Христу, с ким се сједињујеш, тј. са самим Христом, и кога се
одричеш, тј. света и онога што је у свету. И давши му ножице†, јереј говори:
Узми ножице и подај ми их, како би постриженик показао своју вољу. И ако је
јереј који врши постриг уједно и крсни кум, он сам узима ножице од
постриженика, који их претходно целива. Ако их пак узима крсни кум, он их сам даје
у руке јереју. И јереј их поново даје пострижнику, који их опет целива и даје
куму, а овај опет јереју. И то се понавља три пута, у част Свете Тројице, и да
би се сви уверили у оно што се одиграло. Пружајући их трећи пут, јереј говори:
Ето, из руке Христове их примаш! Реч страшна, која оне који слушају доводи до
трепета. Затим, узевши ножице, додаје: Нека је благословен Бог, који хоће да се
сви људи спасу и дођу у познање истине и др.: јер треба заблагодарити Бога за
сва спасоносна дела. Затим га јереј постригава, у име Свете Тројице, крстолико,
одозго, и ставља косу на жртвеник, изражавајући тиме да је она дар Богу и знак
одречења од свих земних жеља телесних, као што је посвећени целога себе принео
и представља жртву живу и богоугодну. Потом јереј надева постриженику и рухо
монашкога образа, осењујући сваки део крсним знаком и изговарајући: Брат наш
облачи се, или: опасује бедра своја, или: покрива главу своју, или нешто друго
– у име Оца и Сина и Светога Духа: рецимо сви за њега: Господе, помилуј, што
свако и говори сваки пут по три пута, у знак тога да посвећени стиче и заштиту
у Светој Тројици и да је на њему милост Божја, као и да та молитва највише
приличи монаху, јер измољава милости од Исуса Христа.
238. Шта означава рухо свештенога образа монашког?
Брат наш, говори јереј пре свега, облачи се у ризу правде и
радовања, наместо оне наготе и стида и трулежности, смрти и јада, који су
уследили за непослушношћу и грехом, и које кроз покајање удаљује свети образ
монашки. Затим – у мандију великога образа, у одећу, наставља јереј,
непропадивости и чистоте, као знак покровитељства Божјег, које се дарује за
светост живота ономе који прима Његов живот вечни, и у знак божанскога руха,
које благодат Духа даје у замену за кожне ризе. Потом – у кукуљ незлобивости,
шлем спасења и непосрамљивог поуздања – ради осењења благодаћу Божјом и победе
владалачке силе (тј. ума), посредством смиреномудрија и незлобивости својствене
невиној деци, у знак заштите Божје и осењења главе са свим чувствима
(чувствилищами?). Тај се кукуљ веша и спреда, на грудима – ради силе мислене и
срдачне, и одастраг, и опшивен је уоколо црвеним крстовима, да бисмо тим
царским и страшним знамењем одгонили непријатеље, који на нас нападају и спреда
и страга. Затим – параман, сашивен од животињске коже, у знак смрти за свет,
који и спреда и страга од рамена образује крстолико знак крста, или, боље рећи,
који представља сам крст. Јереј говори: Узми крст свој на рамена и иди за
Владиком, како је исповедио сам посвећеник. Затим ће преко тих одора примити
кожни појас – опасује, вели јереј, бедра своја на умртвљење тела и обновљење
духа, ради целомудрија и чистоте, и на умртвљење, колико је могуће, покрета
телесних, и на укрепљење против страсти, и на утврђење у испуњењу заповести.
Затим – сандале, у приправност (говори јереј) благовешћења мира, да не би
повредио мислене ноге душе и мисленим змијама био уједен за пету помисли, него
да би наступао на њих и газио лава и змију, невидљиве и погубне звери злобне –
да би без освртања хитао путем јеванђелским, непрестано стремећи горе, где нам
је приправљен живот небески. Најзад, облачи се у мандију, која га целога
обујима, при чему јереј громким гласом говори: Брат наш (име) прима велики и
ангелки образ у име Оца и Сина и Светога Духа – јер је мандија одора савршена,
која заодева целог човека, и изражава и означава заштитничку силу промисла
Божијег, као и строгост, смирење живота монашког и пребивање у страхопоштовању,
те да код монаха ни руке ни други удови нису живи нити слободни за световну
делатност, него су сви мртви: слободна је само глава, која гледа у Бога – Главу
свега, и која мисли о божанском и стреми ка Богу; али је она покривена кукуљем
ради смиреномудрија и нема откривене органе чувстава (?) који се на њој налазе.
239. О томе како монах и изгледом подражава смрт Христову
Како се монах назива мртвим за живот световни, и као да већ
пребива у гробу, мандија и јесте као какав гроб, а погребна унутрашња опрема
јесу доња риза и остале одежде. Параман и остале одежде представљају крсно
страдање, зато што се монах распео за свет и дао завет за то. Кукуљ је господар
главе, и уопште, сав се монах уподобљује Распетом за нас, да би, сараспевши се
с Њим за живот световни, и мртав за тај живот, скупа с Њим и устао, вазнео се и
постао сунаследник Царства Оца Његова, те поседник оних блага која су нам
приправљена пре постања света. За то се над њим и моли јереј, након примања
светога обрза. Јер тада он поново допуњује молитву и моли се да Добри Бог,
веран у својим обећањима и нераскајан у даровањима, пода новопостриженом живот
примеран, живљење добродетељно и благочастиво, како би, поживевши свето,
сачувао неоскврњен образ у који се обукао. И јереј набраја силу и значај сваке
одоре. Са хитоном се обукао у божанску правду уместо преступа, скупа с појасом
обложио је себе умртвљењем тела и целомудреношћу: јер се опасао око бедара да
би био мртав за жеље телесне и мужаствен у добродетељи. Са кукуљем је на себе
ставио смиреномудрије на спасење, да би владалачком силом, тј. умом, пребивао у
смиреноумљу и добро управљао осећањима: стога онај ко врши постриг и назива
кукуљ шлемом спасења. Са параманом се, говори јереј, украсио крстом и вером:
јер параман има облик крста, којим се сведочи вера у Христа и умртвљеност. Са
одевањем омофора и мандије обукао се, разуме се, у одећу непропадивости као у
какав тврди оклоп, и наместо кожних риза, украшен је и освештан божанском
благодаћу. Са сандалама је добио силу да иде путем који води ка спасењу и миру,
будући да је, по Јеванђељу, дужан да иде и тежи стазама мира, да благовести
мир, зато што је постао ученик Христов, који је све оставио и кренуо за Њим; а
мир наш, пут ка Оцу и истина, живот и светлост јесте Христос, и онај који иде
Његовим стопама добиће светлост живота, и достићи ће живот вечни. Осим тога,
монах се у молитви назива и подражатељем Илије и Крститеља, као начелника
пустињачког живота; говори се да ће се он обући у ангелску непропадивост и
удостојити да стане с десне стране Христа и зачује блажени глас Његов: Ходите,
благословени Оца мојега (Мт 25, 34), за кога се јереј моли да га се сви
удостоје. Узгласивши и изговоривши уобичајени славослов Светој Тројици рекавши:
мир свима, и наредивши да приклоне главе Господу, као слуге Његове, да би
задобили благодат одозго, он се опет моли Богу да уведе пострижника у свој
божански и духовни двор, тј. да га учини причасником својим, приброји
пријатељима својим и своме збору, да учини чистима и узвишенијима од свега
житејског помисли његове, да би се непрестано сећао будућих добара приправљених
за оне који су распели себе за овај свет Христа ради. И опет возгласно
прославља Бога у Тројици као Пастира и Посетиоца душа наших: зато што нас Он и
управља на добро, и својим промислом руководи нама. Затим јереј узима од ђакона
свето Јеванђеље и говори: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и
узме крст свој и за мном иде (Лк 9, 23). И предлаже му да узме крст ако је
освештан, а ако није, пружа му га. А овај, примајући га, поклања се и целива
га, показујући тиме да следи Христа и да прима на себе дужност да Га следи.
Затим му јереј пружа свећу, као символ светлости коју је посвећеник добио, и у
знак да је дужан да води чист живот. Зато му јереј говори речи Спаситеља: Тако
да се свијетли свјетлост ваша пред људима, и др. (Мт 5, 16). Затим га ставља
пред свете двери као онога ко се приближава дверима небеским и ко се измирио са
Господом; а посвећеник држи Јеванђеље и упаљену свећу, јер је дужан да живи по
Јеванђељу и чисто, у славу Бога, који га је призвао у чудесну светлост Своју.
Тада, целивајући новопостриженог, ради љубави и јединства у Христу, и у знак
целивања Оца небеског, Који се силно обрадовао нашавши свога заблуделог сина, –
јереј стаје покрај њега, јер је постао близак Богу. А сва братија скупа са оцем
(настојатељем), држећи у рукама свеће у знак весеља и благодати Божје и радости
Ангела, одлазе, један по један, целивајући Јеванђеље и јереја, који носи икону
Христову и крст Његов, као и онога који је примио образ (монашки), и поју с
весељем у срцу: Познајмо, браћо, силу тајне. У чему је та сила? У томе што
преблаги Отац, изишавши у сусрет, грли блудног сина, који од греха хита очевом
дому, и вративши му пређашње достојанство, радује се и ликује са вишњим силама,
жртвујући теле угојено.
С руског: Александра Павловић
Нема коментара:
Постави коментар