О следећем догађају је мени, недостојном да чујем о таквим чудима, казивао незаборавни игуман манастира Светог Павла, архимандрит Андреј. Он се тиче пустињака Јефрема „Убогог”, који је живео у сиромашној пустињској каливији између Катунакије и Светог Василија. Та каливија је помоћу лименог крова била присаједињена једној пећини која се налази испод огромне стене. Живео је у неизрецивим недаћама и лишавањима.
Једне године нападао је висок снег и старац Јефрем „Убоги”
био је завејан. Залихе двопека биле су потрошене тако да је неколико дана
гладовао и постио. Једнога дана, пред вратима пећине угледао је непознатог
човека у световној одећи, који је носио велику врећу.
„С Вашим благословом, оче, хтео бих да пођем у Керасију, али
пошто је пао велики снег и већ се смркава, за мене би био благослов да врећу
оставим овде и да се вратим сутра, по дневној светлости.”
Пустињак Јефрем је изненађено упитао непознатог странца:
„Како си доспео овамо, брате? Као што видиш, нема пута. Уђи
унутра, да се загрејеш поред ватре. Остави свој товар и дођи по њега кад год
желиш.”
И поред тога, странац се изговарао да је у журби и да би
требало да се врати у манастир Светог Павла. Ишчезао је пред пустињаковим очима
и чим је овај дошао к себи није видео ништа осим оне вреће. Изашао је из пећине
и осврнуо се лево-десно, али у снегу није видео никакве трагове. Отворио је
врећу која је била препуна двопека и осталих намирница, које су му потрајале
док није прошло тешко зимско доба. Очи пустињака Јефрема испуниле су се сузама
радости и благодарности пред овим живим делом Промисла Божијег, и прославио је
„Бога, чудесног у делима Својим.”
***
Сваке године, на дан 9. јула, заједница старца Герасима
Химнографа и многопоштованог монаха Дионисија у својој пећини, преображеној у
прекрасан храм, свечано и у бдењу прославља празник наших преподобних отаца
Дионисија Беседника и Митрофана. Тако је и 1958. године прослављан овај празник
у част двојице светитеља, али је због чудесног умножавања рибе коју су свечари
послужили на трпези празник тога пута био свечанији него обично.
И док су они проценили да би количина рибе коју имају била
довољна да угосте тридесет или четрдесет људи, на обеду их се окупило око
стотину. Отац Дамаскин, кувар, почео је да страхује, због чега је притекао
молитви: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози ми у овом часу!” Почео је
да дели порције намењене онима који су били за трпезом, а тигањ се никако није
празнио! Четрдесет, педесет, осамдесет, стотину порција! Сви су обедовали у
подне и увече, а остало је рибе и за сутрадан!
***
Незаборавни монах Мелетије из Кареје уверио се једном
приликом у заштиту и помоћ наше Пресвете Богородице, о Чијој се светој икони
„Достојно јест” („Аксион ести”) у храму Протата бринуо током много година.
Заједно са двојицом житеља Тасоса пловио је у чамцу, путујући са Свете Горе на
Тасос. Док су пловили, море је постало веома узбуркано и он је испао из чамца.
Она двојица су покушавали да помогну старцу да се попне у барку, али су били
сасвим немоћни. Тада су му рекли: „Старче, и сам видиш да ништа не можемо да
учинимо!”
И заиста, чим би покушали да га ухвате, изгледало је да ће
се барка преврнути. Покушавао је и он сам, али све је било узалудно. Био је
исцрпљен и почео је да губи снагу. Тада је завапио из дубине срца: „Пресвета
Богородице, Твој грешни слуга служио Ти је много година. Чуј ме у овом
тренутку, јер видиш да пропадам...”
Истог тренутка, старац се обрео у чамцу. Мало-помало, море
се умирило и они су безбедно стигли на своје одредиште.
Нема коментара:
Постави коментар