Преживели смо пост-модерну, живимо пост, пост-модерну и
полако, али сигурно, газимо ка пост-црквеној реалности наших животних
околности. Од када више нема непријатеља, Црква на нашим просторима као да је
кренула да ишчезава. И она, као и народ, просто не уме да се снађе у мирнодобским
приликама. У оним временима када нема непријатеља, то ће рећи. Но, са своје
стране ни Историја нам није излазила у сусрет па ни та мирна времена нису
трајала дуго. Да ли због других, који су мрзели нас, или због нас, који се
нисмо могли навићи на себе, ко зна тек није ни битно пошто тих мирних времена
није било много. Али, зато данас, када ни рат ни мир више не зависе од нас, као да је дошло време да се напокон навикнемо на сами себе. Зато и јесмо закорачили у пост-црквену епоху. Управо, јер не можемо да се навикнемо на себе. Не можемо да се дефинишемо јер референтну тачку не желимо да видимо. Стидимо је се. А та епоха, пост-црквена, дакле, то није епоха без Цркве него време када ће она престати да буде битна. Референтна. Када једноставно неће бити важно је ли нешто у складу са њеним мишљењем или не. Док, са друге стране, ни она сама неће имати неког мишљења пошто непријатеља неће бити и тако неснађена остаће мутава. И тако... мутава мутавима престаће да буде важна ако ли је и сада икоме важна.
Аууу... каква бласфемија! – већ чујем повике многих те
хајдемо сада анализирати ствар. Пре свега, живимо у хришћанској земљи. Не
званично, свакако, али опет, по попису и јавној декларацији, барем њих 80%
доживљава себе као Православне. Значи као Хришћане, зар не? Али, хајде да
направимо један мали логички интермецо пре конкретног примера.
Замислите сада да имате добро плаћен посао, могућност
напредовања у односу на властиту ангажованост и образовање а не на родни лист
или рођаке те да се од вас тражи да свој посао обављате одговорно. И, сада,
замислите да и у таквом животу сањате и да је тај сан леп и инспиративан.
Међутим, будилник вас својим алармом позива на ваш посао и на вашу будност.
Радни је дан, посао је добар, будилник звони. И звони... шта ћете урадити? Да ли
ћете будилник утулити и предати се свом лепом сну и тој дивној нереалности њоме
ризикујући своју реалност или ћете одговорно устати и приграбити своју, па не
тако лошу, реалност. Шта ћете урадити? Свакако да на овом месту морамо призвати
и незаобилазног ап. Павла који тврди да смо само привремено овде те да овдашња
реалност јесте само одраз у огледалу и загонетка. Сан, једном речју, који
снивамо свесни већ сада и овде да то није све те да нас реалност тек очекује.
Штавише, да је и Сам Син Божији умро не би ли је ми имали. Зар она онда није
вредна, највреднија?
Но, вратимо се нашем истраживању. Дакле, само привремено смо
овде и имамо само сан али опет будилник утишавамо, праву реалност тиме
ризикујући. Те, ако схватимо, да је Црква тај будилник онда хајде да себи
поставимо једно сасвим логично питање – зашто Хришћани морају Недељом радити
ако ли не само због тога да би други Хришћани могли тада куповати. У принципу
ни једни ни други тада не иду у Цркву. И, онда, питање за милион долара, би
било – колико је она сама тим Хришћанима битна? Колико би онај посао из примера
био битан оном човеку који би једноставно свој будилник утулио предавши се сну
и дивној нереалности. Заправо, колико би та реалност била битна ако ли бисмо је
рискирали због пар минута сна. Па, ма колико тај сан диван био. Схватате ли
поенту? Више нам није битно – признајмо то себи напокон. Освестимо се! Али, не.
Нећемо! Уместо откривања болне истине да је цар уствари го ми ћемо се идаље
дивити његовом новом оделу те како то одело ни не постоји тако ћемо властите
креације пројектовати сами. И то јесте корен свих „ваља се, не ваља се“
интерпретација тог фамозног одела.
Тужна је истина да је ту млакост и мутавост главом платио
један храст. Имао је 600 година и у својој крошњи крио доста од наше историје.
То је била ратничка историја. Сада њега више нема. Нема ни те историје али ни
царевог новог одела. Дете, које ће то објавити, већ је рођено. Добро дошли у
пост-црквену реалност...
Нема коментара:
Постави коментар