Само постојање руског народа је повезано са зачетком његовог духовног живота, с усвајањем основа хришћанског гледања на свет: бесмислено је тражити смисао и циљ у земаљском животу који се завршава смрћу. Треба тежити ка усвајању божанског, благодатног, вечног живота и тада ће се уредити и овај пролазни, земаљски: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).
Вера, Православна Црква, ујединила је разједињена племена у један народ и најбитније својство Руса постала је вера у Царство Божије, трагање за њим, тражење истине. Ради Царства Божијег, ради заједничарења у њему и ради молитве, руски подвижници су од световне испразности одлазили у шуме, на пуста острва. Тражили су само Царство Божије, нису желели да било шта стварају и граде, одлазили су од људи, али су људи ишли за њима ради Царства Божијег, које је било на овим острвима и у шумама око праведника, и тако су израстале лавре и обитељи.
Тражење правде је главна нит живота руског народа и није случајно што је први писани свод закона, који је требао да регулише живот, био назван „Руска Правда“. Али, о небу, о Царству Божијем, нису размишљали само они који су одлазили од света и људи, сви верујући руски људи су схватали смисао живота. Сви они који су заиста градили Русију као државу, живећи у свету и обављајући своје дужности, такође су сматрали да је главно да буду верни Божанском Царству и Божанској Истини.
У Русији је било кнезова, војсковођа, домаћина, људи свих врста и занимања, али њихово основно схватање и стремљење и смисао живота било је такође стицање Царства Божијег, учествовање у њему. Свети Александар Невски је цео живот провео у војним и државним подвизима, на коњу је пројахао кроз цео Сибир до татарског кана како би успоставио мир у Русији, прославио се војним победама, али кад се разболео и кад је дошла смрт, он ју је примио као ослобођење од труда земаљског живота и предао се ономе што је његовој души било најдраже, и примио је постриг како би у жељено Царство Божије ушао, сад већ не као земаљски, већ Христов војник.
Смоленски кнез Фјодор је такође примио монаштво пред смрт. Овакве духовне вође руског народа у свом стремљењу ка Царству Божијем представљају најбољи пример који изражава главне црте духовног живота народа, основне силе која је усмеравала његов историјски живот. Усвајање хришћанске вере је препородило и руске кнезове.
Власт увек представља израз свести и воље. Власт се увек руководи овом или оном философијом, овим или оним поимањем циљева и смисла живота и сопствене делатности. Пре Светог Владимира руски кнезови су били вође ратоборних племена и водили су ратове ради ратног плена и славе. Кад су постали хришћани, постали су начелници појединих делова јединственог народа. С примањем хришћанства појавили су се свест и осећај јединства. Правда је била у братству кнезова, а међусобно непријатељство је постало неправда.
Свети кнез Владимир је руском народу дао нови смисао живота и нову животну снагу. Несреће, неуспеси и порази су немоћни пред главном силом живота, немоћни су пред духовним животом. Царство Божије, духовна радост у заједничарењу с њим остају недирнути. Страшна бура пролази и човек поново живи. Тако су се мученици осмехивали због радосног осећања благодати Божије за време најтежих мучења. Отуда животна снага Русије. Несреће не погађају њено срце. Татари су спалили целу Русију. Пао је Кијев и исте године се подиже Новгород и велики војсковођа и вођа руског народа, благоверни кнез Александар Невски диже Русе на борбу, не против Татара који су мучили тело Русије, већ против Швеђана-католика, који су користећи невољу Русије хтели да освоје душу руских људи и да убију духовну снагу руског народа и Русије. За Александра Невског је било потребно да пре свега сачува ову духовну снагу.
Историја уздизања Москве представља упечатљиву потврду исте ове мисли. У свом зачетку Москва је мала локална заједница. Међутим, на њеном челу се налазе благоверни кнезови, који су усвојили наведено православно поимање правде и зато, кад је светитељ митрополит Петар рекао кнезу да ће Москва бити узвеличана и да ће сам светитељ у њој живети и бити погребен ако кнез у Москви сагради Дом Пресвете Богородице, кнез испуњава ову заповест. Другим речима, светитељ Петар је рекао да ће ти ако будеш до краја веран Православљу и ако пре свега будеш тражио Царство Божије и правду Његову, све ово, све световно, овоземаљско, државно, бити придодато. Таква је замисао Москве, и она је била верна завету светитеља Петра и ноћна провера страже на зидинама Кремља биле су речи: „Пресвета Богородице, спаси нас.“ То не значи да су и живот и људи били свети! О, не! Људи су увек грешни, али је важно, али је спасоносно кад постоји свест о добру и злу, кад постоји тежња ка правди, јер се тада може устати из дубине пада. Грешна Москва, престоница грешне Русије, у свом историјском животу је падала до дна, али је устајала, зато што свест о правди није умирала.
У Смутно доба Русија је пала толико да су сви њени непријатељи били убеђени да је смртно погођена. У Русији није било цара, власти и војске. У Москви су владали странци. Људи су „постали малодушни“, ослабили су и спасење су очекивали од странаца, којима су се улизивали. Погибељ је била неизбежна и Русија би неминовно пропала да је била потпуно изгубљена свест о Правди. Међутим, Русију, руски народ је спасио светитељ Јермоген. Непријатељи Русије су га држали у подруму, у Кремљу, ругали су му се, мучили су га, покушавали су да издејствују да им се он покори издавши руско схватање Правде. Светитељ Јермоген је мучен до смрти, али се духовно није предао и звао је Русију на њен историјски пут хришћанске државе с хришћанском влашћу, звао ју је да се сећа Истине и да јој буде верна.
Светитељ Јермоген је у вери и исповедању духовно и морално препородио руски народ и он је поново кренуо путем тражења Царства Божијег и правде његове, правде потчињавања земаљског државног живота духовном начелу, и Русија је устала.
У историји се не може наћи пример такве дубине пада државе и њеног тако брзог, чудесног устајања за годину дана кад су људи духовно и морално устали. Таква је историја Русије, такав је њен пут. После Петра I друштвени живот [у Русији] скренуо је с руског пута. Иако није скренуо до краја, она је изгубила јасну свест о правди, јасну свест о вери и јеванђељску истину: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову.
Тешка страдања руског народа представљају последицу тога што Русија издаје саму себе, свој пут, своје призвање. Међутим, исте тешке патње и жалостан живот под влашћу љутих безбожника говоре о томе да руски народ није до краја изгубио свест о правди, да му је духовно и морално тешка неправда безбожничке државе и безбожничке власти. Русија ће устати исто као што је устајала и раније. Устаће кад се распламса вера. Кад људи духовно устану, кад им поново буде јасан пут и кад буде чврста њихова вера у истину Спаситељевих речи: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Русија ће устати кад заволи веру и исповедање Православља, кад види и заволи православне праведнике и исповеднике.
Данас, на дан Свих светих који су у Руској земљи заблистали, Црква указује на њих и православци с духовним одушевљењем виде колико је њихово мноштво у Царству Божијем! И колико је још непрослављених, не зна им се број. Ево, ћутке и без страха у смрт иде Кијевски митрополит Владимир. Убице га изводе на капију лавре како би га убииле ван града, као што је убијен Господ Спаситељ, и светитељ ћутке, као јагње на заклању, прима смрт за Христа, за веру, за Руску Цркву, за то што је пре свега тражио да стекне Царство Божије, вечни живот.
Мноштво је мученика и исповедника и поново видимо Божји благослов над њиховим подвигом вере, и поново се појављују нетрулежне мошти: то тела праведника који већ живе по законима будућег живота, где нема страдања и трулежности, и нетрулежност моштију сведочи о томе. Тако нам нетрулежни остаци велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, који почивају у Гетсиманској обитељи, сведоче о њеној праведности у очима Божјим.
Русија ће устати кад подигне свој поглед и види да су сви свеци, који су у Руској земљи заблистали, живи у Божијем Царству, да је у њима дух вечног живота и да треба да будемо с њима и да их се духовно дотакнемо и постанемо заједничари у њиховом вечном животу. У томе је спасење Русије и целог света.
У Русији нема духа живота, нема радости живота. Ње се сви плаше, као што се плаше демона. Русија је и раније била страшна другим велесилама, али због тога што је привлачила друге народе.
Верност заповести Иштите најпре Царство Божије и правду Његову стварала је руско смирење, смиравала је и власт, и у данима највеће земаљске славе руска власт је устима цара Александра I исповедала себе као хришћанску власт и на споменику своје славе је написала: Не нама, Господе, не нама, већ имену Твом (Пс. 113, 9).
Руско небо и руски свеци нас зову да будемо с њима као они с нама. Зову нас да постанемо заједничари у духу вечног живота и овај дух од нас очекује цео свет. Обновљена Русија је потребна целом свету, којег је напустио дух живота, и он се сав колеба у страху, као уочи земљотреса.
Русија чека христољубиву војску, христољубиве цареве и вође који руски народ неће повести због земаљске славе, већ ради верности руском путу правде. Не нама, Господе, не нама, већ имену Твом. У покајању, у вери, у очишћењу, нека се обнови Руска земља и нека устане Света Русија.
Свт. Јован Шангајски
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар