Молитва je невидљива лествица којом се човекова душа пење ка небу.
Молитва je оно духовно камење од којег Анћели граде вечни дом за нашу
душу. Молитва представља она дивна семена посејана у срцу, од којих у
вечности расте рајско цвеће. Због тога су Свети Оци и назвали молитву
царицом свих добродетељи.Постоји црквена и домаћа молитва.
Већ сам вам много пута говорио о томе да je црквена молитва неопходна за спасење Хришћанина. Сви храмови света су сједињени невидљивим каналима благодати. Kao што се пречници пресецају у једном центру, тако се и духовни зраци који исходе из свих храмова, и ако се тако може рећи, из срца свих Светих пресецају у свакој цркви.
Због тога се, када се молимо у храму, за нас врши служба, за нас се моле у свим храмовима света. И у Јерусалиму, где je Гроб Господњи, и на Атону (Светој Гори), где не сме да крочи женска нога.
Нарочито je велики значај Литургије, у којој се у свештеним символима, пред нама одвија читав земаљски живот Спаситељев, a такоће се открива будућност Цркве и света. Онај ко присуствује Литургији својим духовним очима сазрцава велике тајне Божије. И не само што сазрцава, већ и учествује у њима.
Када je преподобни Макарије, оснивач египатског Скита, упитао Антонија Великог који га je посетио: "Шта нам још недостаје за спасење?" Преподобни Антоније je рекао: "Храм, у којем би се служила Литургија."
Молитве, које нам je Црква сачувала, које читамо из књига саставили су Свети Оци. To je вапај који излази из њихових срца, то je најчистији дах њихових чистих душа. Свети Оци су боље од нас видели тајне духовног света, видели су своје сопствене душе у црним безданима пада, и у заслепљујућој светлости преображења. Због тога молитве које су они саставили имају огромну духовну снагу.
Када читамо молитве пo књигама, ми беседимо са Богом речима Светих: људи који су испунили вољу Божију, људи у чијим срцима je као неугасиво кандило сијало име Исуса Христа.
Речи молитава написане у књигама су речи које нам нису туђе. AKO ИХ будемо пажљиво читали, покушавајући да слијемо са њима наш ум и срце оне ће постати наше сопствене молитве. Али, ми осим тога морамо да се учимо да разговарамо с Богом и својим речима: да молимо Бога за наше свакодневне потребе, да My се захваљујемо за све. Свети Јован Кронштатски каже: " После молитвеног правила кажи Господу макар неколико својих сопствених речи. Како ћe Богу бити пријатна та молитва! Исто тако оцу прија тепање малог детета."
Браћо и сестре! Господ говори у Јеванћељу: A кад се молите не говорите много (Мт. 6, 7). Како то да схватимо? Неки мисле да je "прекомерна речитост", многословље, дуга молитва. Нe, то уопште није тако. Многословним називамо човека у чијем говору има више речи него мисли.
Говорити сувишно у молитви значи молити Бога за оно што нам није на корист. Говорити сувишно у молитви значи указивати Богу како и када шта да испуни. Бити многослован значи састављати своје молитве онако како се пишу стихови, као да желимо да делујемо на Бога својом красноречивошћу. A овде je потребно само једно - искреност и непосредност. Наша молитва мора бити изговарана језиком нашег срца. Само језик срца се чује на небу.
Браћо и сестре! Постоји још једна врста молитве - непрестана молитва. To je кратка молитва или стихови из псалма које човек треба да изговара што чешће, пo могућству увек и стално.
Ученици Светог апостола Јована Богослова су изговарали следеће речи из псалма 70. (стих 1.): Боже, похитај да ме избавиш, Господе, да ми поможеш! Преподобни Антоније Велики се увек молио: "Исусе, помози ми." Свети Јоаникије Велики je понављао: "Надање je моје Отац, прибежиште моје Син, покров мој Дух Свети, Тројице Света, слава Ти!"
A већина Светих Отаца je упражњавала и оставила нам у завештање Исусову молитву: " Господе, Исусе Христе, Сине Божијп, помилуј ме, грешиог (грешну)!" Ову молитву треба да изговарамо што je могуће чешће. Прво после молитвеног правила - десет или петнаест минута постепено повећавајући време. Њене речи треба изговарати без журбе. Када смо сами - наглас. Када се налазимо у присуству других људи ћутке, у свом срцу.
Браћо и сестре! Када идете у цркву, творите Исусову молитву. Када седите за трпезом, такође je понављајте у себи. Неки, чак, броје колико Исусових молитава треба да изговоре док не дођу од врата до капије у дворишту. Колико Исусових молитава треба да изговоре док седе за трпезом. Они, такорећи, Исусовом молитвом испуњавају и мере читав свој дан.
Када се Исусова молитва привије за наш ум она га чисти од прљавштине, лажи и лукавства. Она ум чини једноставним и светлим. Дотакавши се нашег срца, молитва у њему стишава страсти као укротитељ дивље звери. Исусова молитва у нашим срцима буди љубав према Богу. Због тога неки од Светих Отаца Исусову молитву називају љубављу Божијом. Код апостола Петра je написано: Ви сте изабраиирод, царско свештенство (1. Петр. 2, 9). Царско, зато што je нама обећано Царство Небеско и Божански благослов. Свештенство, зато што je молитва Хришћана свештенодејство. Кроз молитву Хришћана освећује се читав свет. Преподобни Јован Лествичник говори: "Буди епископ над срцем својим и у олтару срца приноси Богу мислене жртве - молитве."
Браћо и сестре! Који су услови за правилну молитву? Пре свега то je припрема за молитву. Ми морамо да одвојимо свој ум од свега пролазног и испразног, од свих свакодневних послова. Свети Јован Златоуст говори: "Kao на крилима подигни се увис, изнад земље, и бићеш безбедан од свих непријатеља својих." Затим морамо да замислимо с Ким разговарамо, у Чијем присуству се налазимо, са Ким започињемо свој разговор - са Творцем неба и земље, са Заповедником Анђела; Он нас у том тренутку слуша. Затим морамо имати наду да ћe Господ испунити наше молитве. Господ je свемоћан, Он све може. Господ je Љубав неизрецива. Због тога Он жели да нам дарује већа блага него што ми сами себи желимо добра. Молитва мора бити што пажљивија. Ступајући у молитву ми као да ступамо у духовну битку; и тада у нама настаје читав облак помисли, опкољава наш ум ("као облаци мушица", пo речима Светог Теофана Затворника). У нашем срцу се на молитви буде страсти.
Да, нико од нас нема чисту молитву. Чиста молитва je удео само Анђела. Али, ми треба да се трудимо да сваку реч молитве осмислимо, да се одазовемо на њу свим срцем.
Преподобни Серафим Саровски je говорио: "Кад стојиш у храму, затвори очи да ти ништа не би одвлачило пажњу, и тако се моли; али ако те демон буде бацао у дремеж гледај у свећу или кандило испред иконе и чини поклоне до појаса и до земље. Aко се за певницом чита нејасно или ако не можеш да разумеш оно шта се чита, твори Исусову молитву."
Браћо и сестре! Који су непријатељи молитве? To je пре свега гордост. Горд човек не може да се моли. Горд човек захтева дарове од Бога, као да их je заслужио. Гордељивац се труди да се одмах попне на високе духовне степенице, које нимало не одговарају његовом животу. Гордељивац од молитве захтева чудо, чека га и зато се често вара у својим гордим надама. Има оних који причају како на молитви "чују" некакве гласове, који "излазе из икона", како својим очима "виде" Спаситеља. Браћо и сестре! To je превара демонска и казна за гордост. У молитви човек треба да тражи само једно - опроштај својих грехова. A горд човек, молећи се сматра да je већ свет.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) приповеда о једном прелешћеном (духовно самообманутом) човеку који je још за живота сматрао да се његово тело претворило у свете мошти и одсекао je себи руку како би joj се други клањали као некој светињи. Свакоме с ким год да се сретне говорио je да je његова рука стављена у главни храм суседног манастира и да после сваке службе игуман и братија прилазе његовој нетрулежној руци и целивају je. Кад му људи нису веровали или када су покушавали да га разувере или се просто смејали, он je падао у страшан гнев. Његово лице би се зацрвенело, из уста су излазили некакви нељудски звуци, као шиштање расрђеног гусана.
Друга препрека за молитву јесте униније и очајање. Очајање je губитак наде у Бога; a молитва без наде je јудина молитва.
Препрека за молитву јесте и злопамћење - црни огањ, који кипти у нашем срцу. Свети Јован Златоуст говори: "Ако желиш да те Бог услиши, прво се из дубине душе помоли за своје непријатеље, a затим тражи од Бога шта хоћеш!"
Молитву ометају наши неисповеђени грехови који стоје измећу нас и Бога као зид. Браћо и сестре, сви ми имамо главни грех, имамо омиљени грех, за који најмање желимо да се кајемо, од којег најмање желимо да се растанемо. И ево овај грех je налик на змију која пије крв наше душе и чини нас немоћнима.
Због тога пре молитве морамо да видимо за који грех je наша душа највише везана, да га одсечемо од себе, да одрубимо главу змије, и тада ће заједно са њим отићи из наше душе и многи други греси.
Непријатељи молитве су немар и расејаност. Ако расејаност и непажња у молитви долазе од сатанских искушења морамо у молитви да стојимо стрпљиво. Свети Василије Велики говори: "Aко желиш да се молиш пажљиво, али због незрелости своје воље не можеш, ти стој, трпи у молитви и Господ ћe те наградити за твој труд."
Али, ако можемо да се молимо пажљиво, a молимо се са немаром, то нас не приближава, већ удаљава од Бога. У једном од псалама je речено да идоли имају очи, али не виде, имају уши али не чују (Пс. 113,12-14). Често на молитви стојимо као камени кипови који само изгледају као људи, али не чујући и не схватајући за шта се молимо.
Свети Василије Велики говори: "Кад стајеш на молитву, пре свега захвали Богу за доброчинства која ти je даровао у животу. Затим принеси покајање за своје грехове. Тек после овога моли Бога за оно што желиш, a затим заврши своју молитву славословљем Богу."
Браћо и сестре! Неки питају: зашто, ако je Бог Добар и Свемогућ, Он тако дуго не испуњава наше молитве? Kao прво, Господ не испуњава наше молитве онда када ми то молимо знајући да нам то није на корист. Затим, Господ не испуњава наше молитве ако се молимо онако како не треба - са немаром. Господ не испуњава наше молитве понекад да би нас задржао у молитви. Он зна наше самољубље. Када добијемо од Њега оно што смо тражили, ми ћемо отићи као губавци, који се, кад су добили исцељење, чак, нису ни осврнули на Христа Спаситеља (Лк. 17,12-19).
Дакле, Господ не жури како би нас привикао на молитву. Понекад Господ не даје оно за шта Га молимо зато што још није дошло време. A понекад то чини споро како би нам даровао Своја блага у још већој мери него што смо молили и како би нас наградио за наше стрпљење.
Браћо и сестре! Свети Василије Велики je завештао да Хришћани сваки дан мисле да je то последњи дан њиховог живота. Преподобни Јован Лествичник говори: "За молитву je потребно сећање на смрт." Он пише: "Неки кажу да je молитва изнад сећања на смрт. A ja чиним две ствари одједном, односно сматрам да je молитва у сећању на смрт - истинска молитва."
Још сам хтео да вам кажем да пo учењу Светих Отаца у молитви наш ум треба да буде чист и без икаквих представа. За то време се не смеју замишљати никакве слике, на пример, раја и пакла и никакви ликови. Треба се молити речима, a не представама. Ако се човек моли замишљајући нешто чулно он само развија и распаљује своју машту. A Свети Оци говоре: "Ђаво je вешт сликар."
Свети Игњатије (Брјанчанџнов) прича о томе како je једном код њега дошао светогорски монах. Светитељ je са радошћу примио монаха - путника, желећи да од њега сазна нешто о његовом молитвеном подвигу. Упита га и, на своје чуђење и ужас, чу да овај, када се моли, замишља пред очима Спаситеља и Мајку Божију.
Светитељ Игњатије одлучи да упозори прелешћеног: "Саветујем ти да за конак не узимаш собу на првом спрату". Зачуди се монах томе и упита: "Зашто, Владико?". Светитељ одговори: "Може одједном да ти се учини да су Анђели дошли пo тебе и да желе да те однесу на Свету Гору, пa ћеш пасти са спрата и разбићеш се."
Монах рече: "Да, заиста сам имао такве помисли да Господ може у трен ока да ме пренесе на Свету Гору!"
Тада га Игњатије (Брјанчанинов) упита: "Покушај да се молиш, a да ништа не замишљаш, само знајући и верујући да те Бог чује, и испричај ми шта ћe се десити."
После неког времена овај човек доће код Светитеља у недоумици: "Раније сам имао тако ватрену молитву, a сада као да сам изгубио Бога!" говорио je.
У ствари, није он изгубио Бога, већ je изгубио своје снове, које je сликала његова машта, другим речима, ослободио се страшне прелести, Koja je лако могла да га доведе до погибељи.
Дакле, браћо и сестре! Када се молите, ваш ум треба да буде једноставан, и ако могу тако да се изразим, прозрачан.
Нe заборавите: молитва je пре свега плач због грехова. Да би молитва била истинска, без прелести, она мора бити испуњена осећањем покајања.
Један од Отаца je говорио: "Смирење je мислени Синај на којем се Господ јавља човеку!" Амин.
Одломак из књиге: ''Са Христом ка висотама обожења''
Архимандрит Рафаил Карелин
#Исусовамолитва, #Isusovamolitva,
Нема коментара:
Постави коментар