Епи­скоп осјеч­ко­пољ­ски и ба­рањ­ски Лу­ки­јан Вла­ду­лов: „Оп­ста­је­мо за­хва­љу­ју­ћи Ми­ло­сти Бо­жјој“

Исто­ри­ја нас учи да је жи­вот пра­во­слав­них Ср­ба се­вер­но и за­пад­но од ре­ка Са­ве и Ду­на­ва увек био пун иза­зо­ва, ис­ку­ше­ња, стра­да­ња, али наш на­род је увек вас­кр­са­вао и оп­ста­јао за­хва­љу­ју­ћи, пре све­га, ми­ло­сти Бо­жјој, али и сво­јој му­дро­сти, ве­ри, не­по­ко­ле­бљи­во­сти, зна­њу и дру­гим вр­ли­на­ма ко­је кра­се ве­ли­ке на­ро­де.

Срп­ска пра­во­слав­на Епар­хи­ја осјеч­ко­пољ­ска и ба­рањ­ска јед­на је од пет епар­хи­ја Српске Православне Цркве на под­руч­ју Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске. Од 1991. го­ди­не, ка­да је од­лу­ком Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Са­бо­ра по­но­во ус­по­ста­вље­на, на ње­ном че­лу на­ла­зи се Епи­скоп осјеч­ко­пољ­ски и ба­рањ­ски Ње­го­во Пре­о­све­штен­ство г. Лу­ки­јан (Вла­ду­лов), до та­да на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Бо­ђа­ни.

Осјеч­ко по­ље је на­зив с по­чет­ка 18. ве­ка, за под­руч­је ко­је је об­у­хва­та­ло сав крај око гра­да Оси­је­ка, тач­ни­је ме­ђу­реч­ја до­њег то­ка Дра­ве, Ду­на­ва и прак­тич­но це­ло­га то­ка ре­ке Ву­ке. Што се ти­че исто­риј­ског кон­тек­ста у ко­ме је ова епар­хи­ја на­ста­ла, пр­во тре­ба на­ве­сти Са­бор у ма­на­сти­ру Кру­ше­до­лу 1710. го­ди­не, на ко­ме је Епи­скоп Со­фро­ни­је иза­бран за вр­хов­ног Ми­тро­по­ли­та Ср­ба под ау­стро­у­гар­ском вла­сти, а под­руч­је „Осјеч­ког по­ља“ да­то је на ста­ра­ње но­во­и­за­бра­ном епи­ско­пу Ни­ка­но­ру (Ме­лен­ти­је­ви­ћу), као „Епи­ско­пу мо­хач­ком, си­гет­ском и осјеч­ко­пољ­ском“.

За­тим је, го­ди­не 1721, за Епи­ско­па осјеч­ко­пољ­ског иза­бран Мак­сим (Га­ври­ло­вић), на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Бе­ше­но­ва. Овај Епи­скоп ку­пио је у осјеч­кој До­њој ва­ро­ши ве­ле­леп­ну ку­ћу ко­ја је би­ла епи­скоп­ска ре­зи­ден­ци­ја.

Као са­мо­стал­на епар­хи­ја оста­ла је до 1733. го­ди­не, ка­да је уки­ну­та. Њен угар­ски део при­дру­жен је Бу­дим­ској епар­хи­ји, а сла­вон­ски део Срем­ској ар­хи­ди­је­це­зи.

Ме­ђу­тим, већ па­три­јарх Ар­се­ни­је Че­твр­ти (Јо­ва­но­вић) пре­дао је Епар­хи­ју осјеч­ко­пољ­ску на ду­хов­но ста­ра­ње, 1746. го­ди­не, сво­ме епи­ско­пу Јо­ва­ну (Ге­ор­ги­је­ви­ћу). Ре­зи­ден­ци­ја епи­ско­па Јо­ва­на би­ла је у Оси­је­ку. Убр­зо, по­сле из­бо­ра но­вог Ми­тро­по­ли­та 1748. го­ди­не, Ар­хи­је­реј­ски Си­нод по­но­во је при­дру­жио Осјеч­ко­пољ­ску епар­хи­ју Сла­вон­ско-па­крач­кој. Од 1758. го­ди­не Епар­хи­ја осјеч­ко­пољ­ска де­фи­ни­тив­но је до­шла у са­став Срем­ске ди­је­це­зе, у чи­јем са­ста­ву је оста­ла до 1991. го­ди­не.

Ка­ко је Све­ти Ар­хи­је­реј­ски Са­бор Српске Православне Цркве 1991. го­ди­не об­но­вље­ној Осјеч­ко­пољ­ској епар­хи­ји при­дру­жио це­лу Ба­ра­њу, она да­нас по­кри­ва ге­о­граф­ско под­руч­је ис­точ­не Сла­во­ни­је, за­пад­ног Сре­ма и Ба­ра­ње.

О кр­сту срп­ског на­ро­да, о оп­стан­ку, ве­ри и су­жи­во­ту на те­ри­то­ри­ји ове епар­хи­је, за но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је Пра­во­сла­вље, раз­го­ва­ра­ли смо са Пре­о­све­ће­ним Вла­ди­ком Лу­ки­ја­ном.

Од осни­ва­ња Епар­хи­је осјеч­ко­пољ­ске и ба­рањ­ске Ви сте на ње­ном че­лу као Ар­хи­је­реј. Тач­ни­је од 1991. го­ди­не. Би­ле су то те­шке го­ди­не за срп­ски жи­ваљ, стра­дал­ни тре­ну­ци за пра­во­слав­ни на­род ко­ји је на том под­руч­ју жи­вео ве­ко­ви­ма. Ка­ко су жи­вље­не и пре­жи­вље­не те го­ди­не?

– Исто­риј­ско би­ти­са­ње срп­ског пра­во­слав­ног на­ро­да на про­сто­ру ко­ји да­нас по­кри­ва Епар­хи­ја осјеч­ко­пољ­ска и ба­рањ­ска ви­ше­ве­ков­но је. Пра­во­слав­ни Ср­би су се на­се­ли­ли на по­ме­ну­те про­сто­ре још пре Ве­ли­ке се­о­бе. Број­на су све­до­чан­ства кроз пи­са­не тра­го­ве и мно­го­број­не та­пи­је ко­ја све­до­че у при­лог то­ме. Исто­ри­ја нас учи да је жи­вот пра­во­слав­них Ср­ба се­вер­но и за­пад­но од ре­ка Са­ве и Ду­на­ва увек био пун иза­зо­ва, ис­ку­ше­ња, стра­да­ња, али наш на­род је увек вас­кр­са­вао и оп­ста­јао за­хва­љу­ју­ћи, пре све­га, ми­ло­сти Бо­жи­јој, али и сво­јој му­дро­сти, ве­ри, не­по­ко­ле­бљи­во­сти, зна­њу и дру­гим вр­ли­на­ма ко­је кра­се ве­ли­ке на­ро­де.

Наш из­бор за Епи­ско­па бо­го­спа­са­ва­не, вас­по­ста­вље­не Епар­хи­је осјеч­ко­пољ­ске и ба­рањ­ске до­го­дио се 23. ма­ја 1991. године, ка­да се на овим про­сто­ри­ма већ на­зи­рао рат. Ка­да смо усто­ли­че­ни, у Са­бор­ном хра­му Светог ве­ли­ко­му­че­ни­ка Ди­ми­три­ја у Да­љу, 18. ав­гу­ста исте го­ди­не, и на­ста­ни­ли се у Па­три­јар­шиј­ском дво­ру – лет­њи­ков­цу, за­те­кли смо „мер­зост и за­пу­стје­ни­је“, ниг­де и ни­шта. Двор је био пра­зан, за­пу­штен. Ни­смо има­ли се­кре­та­ра, па ни во­зи­ло, те је на­ше кре­та­ње по епар­хи­ји би­ло ве­о­ма оте­жа­но и огра­ни­че­но. За­те­кли смо ма­ли број све­ште­ни­ка, јер су не­ки већ пре­бе­гли у Ср­би­ју. Ка­да се рат ма­ло при­та­јио, кре­ну­ли смо у оби­ла­зак цр­кве­них оп­шти­на и па­ро­хи­ја. Хра­мо­ви су би­ли опљач­ка­ни, оскр­на­вље­ни, а они нај­леп­ши и нај­бо­га­ти­ји до те­ме­ља раз­ру­ше­ни. Те ра­не још увек кр­ва­ре и ни­су још у пот­пу­но­сти за­це­ље­не.

Ко­ли­ко је пре рас­па­да СФРЈ и по­след­њих рат­них ра­за­ра­ња би­ло пра­во­слав­них вер­ни­ка на те­ри­то­ри­ји Ва­ше епар­хи­је, а ко­ли­ко их је пре­о­ста­ло да­нас?

– На ово пи­та­ње те­шко је у пот­пу­но­сти тач­но од­го­во­ри­ти. Пре рас­па­да Ју­го­сла­ви­је мно­го ве­ћи број Ср­ба жи­вео је на про­сто­ри­ма на­ше епар­хи­је, по не­ким про­це­на­ма ви­ше од 100.000, али мно­ги од њих ни­су се из­ја­шња­ва­ли као при­пад­ни­ци Пра­во­слав­не Цр­кве, уо­ста­лом као и у остат­ку та­да­шње др­жа­ве. Ка­ко би­ло, чи­ње­ни­це го­во­ре да се ве­ли­ки број пра­во­слав­них Ср­ба исе­лио са про­сто­ра ис­точ­не Хр­ват­ске по­сле ре­ин­те­гра­ци­је тог под­руч­ја у устав­но-прав­ни по­ре­дак да­на­шње др­жа­ве. Чак и да­нас ка­да је, на­из­глед, лак­ше утвр­ди­ти та­чан број пра­во­слав­них вер­ни­ка на овом про­сто­ру, иа­ко има­мо и зва­нич­не по­дат­ке са одр­жа­на два по­сле­рат­на по­пи­са ста­нов­ни­штва, 2001. и 2011. го­ди­не, тај број је и да­ље пред­мет спо­ре­ња. На­и­ме, че­сто се зва­нич­ни ре­зул­та­ти по­пи­са ста­нов­ни­штва у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској ко­је има­мо на увид, а ко­је мо­же­мо са­зна­ти из ре­ле­вант­них др­жав­них те­ла, не по­ду­да­ра­ју са по­да­ци­ма ко­је до­би­ја­мо од на­ших све­ште­ни­ка, из на­ших па­ро­хи­ја. Раз­ло­зи ова­квој дис­про­пор­ци­ји у број­ка­ма су ви­ше­стру­ки. Мно­ги на­ши епар­хи­о­ти су ве­за­ни за свој за­ви­чај из имо­вин­ских раз­ло­га, дру­ги, пак, по­сле ула­ска Хр­ват­ске у ЕУ 2013. године, тра­же и ви­де сво­ју шан­су за бо­љим жи­во­том у не­кој од зе­ма­ља ЕУ, та­мо оста­ју и тек по­вре­ме­но до­ла­зе сво­јим ку­ћа­ма. Са раз­о­ча­ре­њем мо­ра­мо на­гла­си­ти и то да још увек не­ма­ли број на­ших су­на­род­ни­ка и вер­ни­ка и по­сле 20 го­ди­на од за­вр­шет­ка ра­та на овим про­сто­ри­ма, осе­ћа­ју не­ла­го­ду, од­ре­ђе­ни при­ти­сак, па чак и страх да се сло­бод­но из­ја­сне о сво­јој вер­ској и на­ци­о­нал­ној при­пад­но­сти. То је, за­и­ста, не­схва­тљи­во и не­при­хва­тљи­во, с об­зи­ром на то у ко­јем ве­ку и на ко­јим про­сто­ри­ма жи­ви­мо. Ко­нач­но, по на­шим по­да­ци­ма, не­где око 28.000 љу­ди се из­ја­шња­ва­ју као при­пад­ни­ци Српске Православне Цркве, али, на­жа­лост, тај број је из да­на у дан све ма­њи.

Пре­о­све­ће­ни, да ли се мо­же го­во­ри­ти о по­врат­ни­ци­ма, да ли их има и ка­ко те­че тај про­цес?

– Што се ти­че по­врат­ни­ка, си­ту­а­ци­ја у на­шој епар­хи­ји је не­што дру­га­чи­ја не­го у оста­лим де­ло­ви­ма Хр­ват­ске. На­кон за­вр­шет­ка гра­ђан­ског ра­та у Ју­го­сла­ви­ји, на про­сто­ру ис­точ­не Хр­ват­ске до­шло је до пот­пи­си­ва­ња Ер­дут­ског спо­ра­зу­ма ко­јим је окон­чан су­коб на по­ме­ну­том под­руч­ју. Мно­ги Ср­би су та­да од­лу­чи­ли да на­пу­сте сво­ја ог­њи­шта. Углав­ном су се љу­ди пре­се­ли­ли у на­шу ма­тич­ну др­жа­ву Ср­би­ју, нај­ви­ше у Вој­во­ди­ну. Раз­ло­зи та­ко ве­ли­ког од­ли­ва пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва су углав­ном ја­сни и до­бро по­зна­ти. Те­шко је за оче­ки­ва­ти да ће се ти љу­ди вра­ти­ти на ове про­сто­ре као по­врат­ни­ци. Мно­ги су се већ сна­шли и ску­ћи­ли, про­на­шли по­сао, де­ца су им та­мо ро­ђе­на… Да­нас, ка­да је Евро­пу па и до­бар део све­та по­го­ди­ла еко­ном­ска кри­за, ко­ја ни­је за­о­би­шла ни нас ов­де, на­ста­вља се, на­жа­лост, исе­ља­ва­ње Ср­ба из Хр­ват­ске, по­го­то­во мла­дих, ко­ји од­ла­зе у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том. Но, с дру­ге стра­не, ве­ру­је­мо да ће мно­ги и оста­ти, че­ка­ју­ћи не­ка бо­ља и срећ­ни­ја вре­ме­на за све нас ко­ји жи­ви­мо на овим про­сто­ри­ма па и ши­ре. По­сле сва­ке ки­ше и та­ме, сун­це гра­не и оба­сја и за­гре­је зе­мљу и љу­де.

У ужа­си­ма рат­них ра­за­ра­ња стра­да­ли су љу­ди, али и све­ти­ње. Об­на­вља­ју ли се бо­го­слу­жбе­не пра­во­слав­не све­ти­ње, има ли но­вих, ка­ква је си­ту­а­ци­ја по том пи­та­њу?

– Иа­ко све прет­ход­но ре­че­но, на­из­глед, не бу­ди пре­те­ра­ни оп­ти­ми­зам и на­ду, иа­ко смо че­сто као на­род има­ли сво­јих успо­на и па­до­ва, ипак, као што смо већ ре­кли, ми смо на­род ко­ји зна да са­вла­да­ва ра­зна ис­ку­ше­ња, да се бо­ри и из­бо­ри са њи­ма. Епар­хи­ја осјеч­ко­пољ­ска и ба­рањ­ска је, чак и у вре­ме рат­них су­ко­ба, би­ла, али то и да­нас је­сте, јед­но ве­ли­ко гра­ди­ли­ште. Но, пре не­го што кон­крет­но од­го­во­ри­мо на Ва­ше пи­та­ње, ре­кли би­смо не­ко­ли­ко ре­чи о не­че­му још ва­жни­јем, а ка­да је у пи­та­њу об­на­вља­ње или, мо­же­мо ре­ћи, пре­по­род на­ше Све­те Цр­кве на овим про­сто­ри­ма. На пр­вом ме­сту, ми смо вас­по­ста­ви­ли жи­ву, ев­ха­ри­стиј­ску Цр­кву! Мно­ге на­ше па­ро­хи­је, па и оне нај­у­да­ље­ни­је и нај­си­ро­ма­шни­је, до­би­ле су ду­хов­не па­сти­ре, обра­зо­ва­не и мла­де све­ште­но­слу­жи­те­ље ко­ји су, уз по­моћ и по­др­шку ста­ри­је и ис­ку­сни­је бра­ће све­ште­ни­ка, не­у­мор­но и са пу­но ду­хов­ног ела­на кре­ну­ли у оку­пља­ње на­ро­да Бо­жи­јег, упла­ше­ног и ра­су­тог, око Цр­кве Хри­сто­ве, хра­бре­ћи их, про­по­ве­да­ју­ћи и све­до­че­ћи им да ће се „у име Ње­го­во узда­ти на­ро­ди“ (Мт. 12, 21). Не­у­мор­но смо под­сти­ца­ли на­ше све­ште­ни­ке да се, за­јед­но са сво­јим на­ро­дом, хра­бро но­се са свим не­да­ћа­ма на ко­је ће на­и­ла­зи­ти, да не по­су­ста­ну. У основ­ним и сред­њим шко­ла­ма ши­ром по­ве­ре­не нам епар­хи­је ве­о­ма успе­шно се из­во­ди вер­ска на­ста­ва као ве­о­ма ва­жна ми­сиј­ска и је­ван­ђел­ска де­лат­ност на­ше Цр­кве и као та­ква она има ве­о­ма ве­ли­ки зна­чај за очу­ва­ње, ка­ко вер­ског, та­ко и на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та Ср­ба у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској. Шко­лу­је­мо, у исто вре­ме, ве­ли­ки број бо­го­слов­ске омла­ди­не. Дво­ји­ца ће од њих, ве­ру­је­мо, већ ове го­ди­не, по­не­ти ви­со­ка ака­дем­ска зва­ња у ран­гу док­то­ра те­о­ло­шких на­у­ка. То је за нас, за ова­ко те­ри­то­ри­јал­но и број­ча­но ма­лу епар­хи­ју, ве­о­ма зна­чај­но и по­но­си­мо се ти­ме. Не­ка Го­спод бла­го­сло­ви тру­до­ве на­ше.

Ве­о­ма успе­шно је ор­га­ни­зо­ва­на ду­ше­бри­жнич­ка слу­жба кроз ко­ју је омо­гу­ће­но да све­ште­ник из на­ше Цр­кве мо­же да по­се­ти бол­не у бол­ни­ца­ма, су­жње у там­ни­ца­ма, ста­ре и не­моћ­не у ста­рач­ким до­мо­ви­ма. Ни­ко­га ни­смо и не­ће­мо за­бо­ра­ви­ти. Сле­ду­ју­ћи Хри­сто­ве ре­чи: „Кад учи­ни­сте јед­но­ме од ове мо­је нај­ма­ње бра­ће, ме­ни учи­ни­сте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мај­ка за­бо­ра­ви по­род свој, ја те не­ћу за­бо­ра­ви­ти“, го­во­ри Го­спод.

Епископ Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја, 1992. године

Ка­да је у пи­та­њу об­но­ва све­тих хра­мо­ва и дру­гих пра­те­ћих обје­ка­та ре­ћи ће­мо сле­де­ће – не­ма го­то­во ни­ти јед­не цр­кве­не је­ди­ни­це у епар­хи­ји у ко­јој ни­је не­што ура­ђе­но. Мно­ги све­ти хра­мо­ви, па­ро­хиј­ски до­мо­ви и цр­кве­не са­ле су ге­не­рал­но об­но­вље­ни, а у не­ко­ли­ко па­ро­хи­ја са­гра­ђе­ни су пот­пу­но но­ви све­ти хра­мо­ви и па­ро­хиј­ски до­мо­ви. У не­ким ме­сти­ма ни­ка­да у исто­ри­ји ни­је за­бе­ле­же­но да је по­сто­ја­ла пра­во­слав­на цр­ква. Да­нас та ме­ста кра­се ве­ле­леп­ни пра­во­слав­ни хра­мо­ви, ре­ци­мо у Бо­ро­ву на­се­љу, Си­ла­шу, Би­је­лој Ло­зи, Ка­ран­цу. Па­три­јар­шиј­ски двор у Да­љу, на­ша при­вре­ме­на ре­зи­ден­ци­ја, ге­не­рал­но је об­но­вљен и опре­мљен. Вра­ћен му је пр­во­бит­ни сјај и сла­ва, те да­нас пред­ста­вља, као уо­ста­лом и кроз сво­ју ду­гу исто­ри­ју, ва­жну та­пи­ју и бе­лег све­сти ве­ков­ног при­су­ства пра­во­слав­них Ср­ба на овим про­сто­ри­ма.

Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија)

Ма­на­стир Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у Даљ­ској пла­ни­ни, та­ко­ђе је ве­ли­ко гра­ди­ли­ште. Ма­на­стир­ски храм ге­не­рал­но је об­но­вљен, за­хва­љу­ју­ћи све­срд­ној по­мо­ћи Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. По­диг­нут је и но­ви ма­на­стир­ски ко­нак, а ге­не­рал­но је об­но­вљен и чар­дак на из­во­ру ле­ко­ви­те во­де ко­ји је сре­ди­ном 19. ве­ка по­ди­гао Па­три­јарх Јо­сиф Ра­ја­чић. Ов­де тре­ба ис­так­ну­ти да су ова два зна­чај­на објек­та, али и мно­ги дру­ги про­јек­ти, ре­а­ли­зо­ва­ни за­хва­љу­ју­ћи фи­нан­сиј­ским сред­стви­ма ко­ја СПЦ у Хр­ват­ској до­би­ја од хр­ват­ске др­жа­ве, а на те­ме­љу Уго­во­ра од за­јед­нич­ког ин­те­ре­са, ко­ји су скло­пи­ле 2002. го­ди­не Вла­да Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске и пред­став­ни­ци СПЦ у Хр­ват­ској. Та­ко­ђе, мно­ге па­ро­хиј­ске хра­мо­ве, све­до­ке и све­ти­о­ни­ке на­ше ве­ре, об­на­вља­мо и вра­ћа­мо им ста­ри сјај и ле­по­ту. Даљ, Ву­ко­вар, Оси­јек, Вин­ков­ци, Бе­ли Ма­на­стир, Дар­да, Кне­же­ви Ви­но­гра­ди, Бр­ша­дин, Тр­пи­ња, Че­пин­ски Мар­тин­ци, Бу­дим­ци, Со­тин, Бо­бо­та, Би­је­ло Бр­до, Срем­ске Ла­зе, Бол­ман, Ја­год­њак, Га­бош, Остро­во, Мар­ку­ши­ца – па­ро­хи­је су у ко­ји­ма су хра­мо­ви ге­не­рал­но об­но­вље­ни или се тре­нут­но на њи­ма из­во­де ра­до­ви, а не­ки су и пот­пу­но но­ви са­гра­ђе­ни. У Бо­ро­ву, Бо­бо­ти, Бо­ро­ву на­се­љу, Вин­ков­ци­ма, Ву­ко­ва­ру, Га­бо­шу, Срем­ским Ла­за­ма, Бу­дим­ци­ма, По­пов­цу, Не­го­слав­ци­ма, Ве­ри, Би­је­лом Бр­ду, Мир­ков­ци­ма, Срем­ским Ча­ков­ци­ма по­диг­ну­ти су но­ви па­ро­хиј­ски до­мо­ви са пра­те­ћим про­сто­ри­ја­ма – са­ла­ма и кан­це­ла­ри­ја­ма. Не­ки све­ште­нич­ки до­мо­ви за­по­че­ти су пре на­шег до­ла­ска за Епи­ско­па, а за­вр­ше­ни су у на­ше вре­ме. Све ово не би би­ло мо­гу­ће ура­ди­ти без по­мо­ћи на­ше ма­тич­не др­жа­ве Ср­би­је, фи­нан­сиј­ске до­та­ци­је од хр­ват­ске др­жа­ве за­га­ран­то­ва­не по­ме­ну­тим Уго­во­ром, као и сва­ком и нај­ма­њом леп­том ко­ју при­ла­же наш бла­го­че­сти­ви на­род, ма где год се на­ла­зио. Пред­сто­ји нам још не­ко­ли­ко зна­чај­них про­је­ка­та, као што су ге­не­рал­на об­но­ва све­то­га хра­ма у Бо­ро­ву, из­град­ња но­вог па­ро­хиј­ског цен­тра у Бе­лом Ма­на­сти­ру, об­но­ва ми­ни­ра­ног и по­ру­ше­ног хра­ма у Че­пи­ну.

Ка­ко жи­ви да­нас Ср­бин пра­во­слав­не ве­ро­и­спо­ве­сти у Ва­шој епар­хи­ји? По Ва­ма, ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју Српске Православне Цркве и пра­во­слав­ни вер­ни­ци у Хр­ват­ској?

– Ни­је ла­ко да­нас го­то­во ниг­де. По­ме­ну­ли смо про­бле­ме ко­је ти­ште мла­де љу­де. Не мо­гу на­ћи за­по­сле­ња иа­ко мно­ги за­вр­ша­ва­ју ви­со­ке шко­ле, сти­чу ака­дем­ска обра­зо­ва­ња. То умно­го­ме ути­че на оп­ште рас­по­ло­же­ње код свих, не са­мо код Ср­ба. Ка­да је у пи­та­њу цр­кве­на имо­ви­на, мо­же­мо да ка­же­мо да ни­смо у пот­пу­но­сти за­до­вољ­ни са ди­на­ми­ком вра­ћа­ња од­у­зе­те нам имо­ви­не, све то те­че спо­ро и оте­жа­но. Ве­ру­је­мо да ће се и ту ста­ње по­пра­ви­ти и да ће­мо, ко­нач­но, по­но­во по­ста­ти вла­сни­ци оно­га што је на­ше и што нам је не­пра­вед­но од­у­зе­то. Сва­ка­ко да је срп­ској за­јед­ни­ци у Хр­ват­ској до­дат­но оте­жа­ва­ју­ћи, јед­но­стра­но на­мет­ну­ти, осе­ћај кри­ви­це и од­го­вор­но­сти за сва стра­да­ња и јед­но­га и дру­го­га на­ро­да на про­сто­ри­ма на ко­ји­ма да­нас жи­ви­мо. Про­бле­ми се ја­вља­ју у ме­шо­ви­тим сре­ди­на­ма, по­го­то­во где су стра­да­ња би­ла из­ра­же­ни­ја. На­да­мо се, ду­бо­ко ве­ру­је­мо, мо­же­мо ре­ћи и све чи­ни­мо, ко­ли­ко је до нас, да се ти и та­кви про­бле­ми и не­при­јат­но­сти ко­ји­ма смо не­рет­ко из­ло­же­ни, што пре пре­ва­зи­ђу, да окре­не­мо но­ви лист у на­шим ме­ђу­соб­ним од­но­си­ма, да по­ка­же­мо све­ту, али пре­вас­ход­но са­ми се­би, да смо хри­шћа­ни, на­род Бо­жи­ји, ко­ји уме­мо да се ка­је­мо и да пра­шта­мо. „Ник­то­же без гр­је­ха ток­мо је­дин Бог!“

На кра­ју, Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко ка­жи­те нам ка­ква су Ва­ша ис­ку­ства у ве­зи са са­рад­њом Ри­мо­ка­то­лич­ке Цркве и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Хр­ват­ској?

– Са­рад­њу на­ше две Цр­кве на­звао бих ко­рект­ном. Она се кре­ће од уо­би­ча­је­не кур­то­а­зне, али ис­кре­не и брат­ске ко­ре­спон­ден­ци­је по­во­дом ве­ли­ких пра­зни­ка, зна­чај­них ју­би­ле­ја или до­га­ђа­ја, па до спон­та­них су­сре­та или ода­зи­ва­ња на по­зи­ве јед­них пре­ма дру­ги­ма. Број­ни су­сре­ти и ко­ри­сни раз­го­во­ри су иза нас, ве­ру­јем и пред на­ма. Сви смо по­зва­ни да слу­жи­мо Хри­сту, али и јед­ни дру­ги­ма, да у дру­го­ме про­на­ђе­мо Хри­ста. Та­ко ће­мо се по­ка­за­ти све­ту као истин­ски хри­шћа­ни и до­стој­ни нај­све­ти­јег име­на ко­јим се зо­ве­мо – име­ном Хри­сто­вим. Си­гур­но је јед­но, а то је да ди­ја­лог из­ме­ђу Пра­во­слав­не Цркве и Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве тре­ба да по­сто­ји, на свим ни­во­и­ма, да се кроз тај ди­ја­лог и ме­ђу­соб­но ува­жа­ва­ње, уз Бо­жју по­моћ, до­при­не­се да сви љу­ди ко­ји жи­ве на про­сто­ри­ма Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске не угро­жа­ва­ју јед­ни дру­ге, да жи­ве сло­бод­но и без стра­ха, не­гу­ју­ћи, при­том, раз­ли­чи­то­сти иден­ти­те­та као бо­гат­ство на­сле­ђа и вр­хун­ско на­че­ло сло­бо­де.

Снежана Крупниковић

(„Православље“ бр. 1152,15. март 2015, стр. 6–9.)

Извор: СПЦ/Митрополија црногорско-приморска