Акатистна субота – Похвала Одигитрији Пресвете Богородице

 Похвала Пресветој Богородици. Фреска у Саборном храму Премудрости Божије у Вологди у Русији, 1686-1688 године

Поводом последовања Акатиста
похвала Одигитрији Пресвете Богородице
у суботу Пете седмице Великог поста

Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само акатист, коју су каснији Византинци а за њима и други народи византијско-православног богослужбеног и књижевног круга почели нашироко да имитирају, почевши да акатистом називају химнографски жанр, а текст прототип свих тих каснијих акатиста, за разлику од њих, а у складу с темом, Акатист Богородици. Необичношћу облика, садржаја и повести о настанку, овај најстарији и најбољи актист представља многоструку загонетку за испитиваче. Како је традиционални податак да га је саставио цариградски патријарх Сергије у захвалност Богородици за избављење Цариграда од аварско-персијске опсаде (626) тешко прихватљив јер је незамисливо да насложеније песничко дело византијске књижевности буде преко ноћи испевано и увежбано од појаца, од првог модерног проучаваоца византијске химнографије, кардинала Питре, до данас, отворена је дискусија о ауторству ове химне. При томе је приписивана толико различитим ауторима, као што су Роман Мелод (VI век), Георгије Писида (VII век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот (VII-VIII век), цариградски патријарх Герман I (VIII век), Касија (IX век), патријарх Фотије (IX век), а остало се и при традиционалном Серијевом ауторству. Огромна временска амплитуда у датовању Акатиста Богородици умногоме се смањује када се узме у обзир да се као непријатељи хришћанства у њему помињу искључиво поклоници ватре – зороастровци, што нема смисла након експанзије ислама тридесетих година VII века, те да је крајем VIII или почетком IX века већ постојао његов латински превод. Прецизније датовање омогућује уочавање реминисценција на благовештенску беседу Василија Селеукијског (који је деловао у другој половини V века) у садржини Акатиста Богородици, те он није могао настати пре краја V века. Како је пак рефрен Акатиста Богородици „Радујсја, Невјесто неневјеснаја“ исти са рефреном благовештенског кондака Романа Мелода, а први икос метрички идентичан строфама Романове химне о Јосифовом искушењу, врло је наметљива идеја да је највећи мајстор уметности кондака аутор овог ремек-дела те уметности, па многи новији испитивачи од највећег угледа заговарају Романово ауторство Акатиста Богородици. Има и ауторитативних одбацивања те тезе пре свега јер је упадљиво да му се код толико дела уз која се у рукописима неосновано ставља његово име или имају кривотворени акростих с његовим именом нигде (сем у једној схолији из XVI века) не приписује Акатист Богородици.

И поред мале веродостојности традиционалне повести о настанку Акатиста Богородици у њој се налази разрешење још једног проблема овог дела – његове уводне строфе „Возбраној војеводје“. Према синаксарској белешци у Посном триоду (у служби суботе пете седмице Великог поста – када је дан чинопоследовања Акатиста Богородици), ову химну су први пут слушали, стојећи, Цариграђани након избављења од аварско-персијске опсаде града после чега је он добио овај назив. Уводна строфа по свом тону победничко-захвалне песме сасвим одговара том традиционалном податку. Но она је без садржајне и метричке органске везе са остатком текста. Стога се сматра да је том приликом испевана и изведена само та песма захвалности за победу као увод већ постојећој химни Богородици која је тако тада не само добила свој садашњи назив (због стајања верних) него и облик. Стекавши велику популарност, новоспевана песма је потиснула оригиналну уводну строфу Акатиста Богородици и у таквом облику је он ушао у чин јутрења суботе пете седмице Великог поста.

…

Преко раног латинског превода (насталог највероватније у манастиру Санкт Гален у јужној Немачкој), Акатист Богородици је утицао и на химнографију Цркве на Западу; поред Посног триода налази се и у Великом псалтиру, Великом часослову и Молитвослову. Приликом свог свечаног годишњег служења Акатист Богородици се (мимо уводне строфе) чита раздељен осталим деловима јутрења на четири дела, а уводна строфа се пева испред и иза сваке целине. У другим, необавезним приликама, као и други акатисти, чита се изједна након неког редовног богослужења. Осим тога, Акатист Богородици је део монашког правила или како стоји у упутству уз овај акатист неких рукописа: „иноци који се подвизавају певају га када изволе, из љубави према Пресветој Богородици и ради духовног подвига“. Као и неке друге угледне и популарне црквене химне (на пример догматици), Акатист Богородици је ликовно представљен. На српски језик превели су га Лазар Мирковић и Јустин Поповић.

Ненад Ристовић

 Извор: Информативна служба Шумадијске епархије

Акатист Пресветој Богородици у PDF формату