Ове речи Светог владике Николаја Велимировића, записане у „Молитвама на језеру“, најбоље сведоче колико је велика прекретница на којој се налази човек у тренутку када одлучи да приступи Светој тајни исповести и покајања. Или у тренутку када унутрашњи неспокој више не може да се носи безгласно и када тегобе душе постану неподношљиве.
– Савест човекова је књига коју нико не може да испише, али ни да избрише. Она за човеком иде свуда и она нас, ма колико ми хтели да дубоко у себи сакријемо тајне о неправдама које смо нанели ближњима и друге грехове које чини сваки човек, на њих увек подсећа – вели, у миру фрушкогорског манастира Велика Ремета, чији је игуман, архимандрит Стефан Вучковић.
Архимандрит Стефан Вучковић, игуман манастира Велика Ремета
Понекад, наставља саговорник „Новости“, до тог подсећања прође једна, пет или чак десет година. Али, кад дође време зрелости духа, савест свакога суочи са његовим гресима. Дефинитивно се суочити с њима и у времену у којем су гордост и себичност, у великој мери, овладали људима, изговорити их и са искреним покајањем с погрешног крочити на исправан пут, човеку није лако. Отуда и архимандрит Стефан, као и Свети Николај Жички, реч храброст означава као кључну у приступању светој тајни исповести и покајања.
– Није признање греха и покајање, како горди и сујетни, а тиме и грешни мисле, понижење. То је храброст и величина човекова и, истовремено, спасење његово. Спасоносно је рећи: „Да, грешио сам, али нећу у томе више да живим, нећу више да вређам друге, да псујем, да блудничим и пијанчим, да се тучем са људима…“. И кренути путем љубави према њима, што је једини Божији пут.
С обзиром на то да наша црква својим верницима омогућава да се, без обзира на то где живе, исповеде и покају у било којем од њених храмова, Велику Ремету, свакодневно, походе на десетине, а суботом и недељом на стотине њих. Долазе, вели архимандрит Стефан, и жене и мушкарци из васколиког Српства.
– Чешће се исповедају жене, јер су оне те које рађају и осећају да би сваки грех могао да има одраза на њихову децу.
Света тајна исповести и покајања је једна од укупно седам светих тајни у православљу. Осталих шест су свете тајне крштења, причешћа, миропомазања, свештенства, брака и јелеосвећења. По речима протојереја-ставрофора Ваја Јовића, старешине храма Светог Александра Невског у Београду, православци могу да се исповедају кад год осете потребу за тим.
– Исповест, у суштини, не мора да се заказује. Али, пошто ми у цркви желимо да се и човеку који се исповеда и самој исповести посвети посебна пажња, најбоље је да се то ипак учини. За то је потребно да верник оде код свог духовника, а то је по правилу надлежни парохијски свештеник, да договоре термин и да му објаснио како да се припреми – вели прота Јовић.
Само исповедање се, додаје он, обавезно обавља у храму, уз одређене молитве и под епитрахиљем.
– Свако ко жели да се исповеди мора да буде верник, крштен по православном обреду. Некрштени, крштени а атеисти, или пак људи друге вере, могу да дођу на разговор са свештеником, али то није исповест. То бисмо могли назвати духовним разговором. Било да је реч о исповести или духовном разговору, тајност свега изреченог је – наставља наш саговорник – апсолутна.
– Све остаје између Бога, свештеника и духовног чеда, што је нарочито важно јер оно задире у тајне људског духа. Ако тајност разговора са пацијентом постоји код психолога и психијатра, тим пре је загарантована у цркви или са свештеником.
Протојереј Вајо Јовић, старешина храма Светог Александра Невског у Београду
Исповести су, додаје отац Јовић, најчешће током прве и последње недеље великих постова. Свештеници их зато, хтели не хтели, тих дана обављају брзо, али обично са парохијанима који се исповедају током године. Наш саговорник онима који имају потребу за дубљим исповедањем, а нису то често чинили, не препоручује такву исповест. Боље је, вели, да пре причешћа са свештеником закажу исповест која ће трајати дуже и бити темељнија.
– Ипак, често се срећемо и са људима који желе да се исповеде одмах. Ту би свештенство заиста требало да има слуха и да издвоји време. Ми морамо да будемо увек као на стражи, спремни да помогнемо. У пракси сам имао много таквих исповести које су почеле на брзину, а биле су и потресне и страшне.
Страшне, јер се, објашњава он, свештеници срећу са потпуно огољеном истином о томе до каквих све душевних посрнућа и развалина човек може да дође. С друге стране, после исповести и покајања, па чак и духовног разговора, он добија шансу за нови почетак, прилику да постане бољи, да духовно напредује и узраста.
– После исповести најпре се чује уздах олакшања, као да човек скине млински камен с врата – вели прота Јовић. – Но, то је тек почетак, јер једно је кајати се, а друго покајати се. Прво значи сагледати себе и своје духовно стање и, кроз исповест пред духовним лекаром и уз жељу за променом набоље, разоткрити све оно што није добро. А друго су дела која потврђују да је, после исповести и кајања, наступила и позитивна промена.
Зрелији су истрајнији
Искуство оца Стефана казује да су резултати исповести и покајања видљивији код старијих, него код млађих људи.
– Млади, ваљда, рачунају да имају времена, да ће се исповедити и покајати поново – објашњава он. – С друге стране, код зрелијих људи је видан озбиљан преображај и одлучност да промене у суштини грамзиви пут којим су до тада ишли.
---------------------------------------
Пут ка олакшању
Исповест, каже Вишња Хелајзен, психолог из Београда, верницима свакако помаже да пронађу олакшање и психички мир.
– Олакшање за проблем који некога мучи може, наравно, да уследи и после разговора са особом од поверења, блиским рођаком, пријатељем или психотерапеутом – додаје Хелајзенова. – У сваком случају, важан је исход, односно осећај олакшања који долази после исповести или поверљивог разговора.
----------------------------------------
Извор: Новости
Преузето са: Митрополија црногрско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар