Пише: Мирослав Лазански
Пао нам је војни хеликоптер одневши седам живота, у Бриселу смо озваничили приступање „Индивидуалном партнерском акционом плану” НАТО-а, тзв. ИПАП споразуму, на једној телевизији пипкају се Цуца, Маца и Мими. И све то некако у исто време. Јер, ми смо весела и безбрижна земља. У којој министар спољних послова господин Ивица Дачић каже како је „ово наш најдаљи корак ка Алијанси”. Најдаљи корак за Србију на путу у светлу будућност, а мали за НАТО? Не знам шта о томе мисле Цуца, Маца и Мими, али видим да о политици безбедности Србије шире јавне расправе, заправо, и нема. Постоји ли уопште национална политика безбедности у Србији? Колико је реално наше дугорочно прогнозирање у домену спољнополитичке оријентације Србије?
Време догми у домену спољне политике одавно је прошло, пожељна је потпуно отворена дискусија о свему, а влади Србије не би било лоше да у ову дискусију укључи и стручњаке, да јој помогну да се уздигне до стручног нивоа, и да се кроз ту дебату пронађу прагматична решења.
Јер, принципијелна дилема у јавности Србије јесте да ли је овај „најдаљи корак министра Дачића” заправо напуштање политике неутралности, али не и званично неутралног статуса? Да ли де факто напуштамо старе позиције, а да нове изградили нисмо?
Обавезали смо се на клаузулу да војници НАТО-а могу да користе војну инфраструктуру армије Србије. То је нешто што су Американци, управо у ово време пре 16 година, тајним „Анексом Б” и тражили од Београда приликом преговора у Рамбујеу пред почетак агресије на СР Југославију 1999. Тада нисмо пристали, сада јесмо. Значи ли то да НАТО команда може у сваком тренутку да „типује” неку касарну у Србији, а то је део наше војне инфраструктуре, и одлучи да ту смести неку јединицу НАТО-а? На неко време, на месец дана. Заоштри се криза између НАТО-а и Русије и та наша касарна са НАТО војницима у њој, постаје легитимна мета за руске ракете. И све остало што се налази уз ту касарну.
Шта значи наша обавеза да уништавамо вишкове наоружања? Ко је тај ко ће проценити шта је вишак наоружања? Неки западни амбасадор, као што је то био случај када смо без потребе уништили неколико хиљада ракета „стрела”, само да би се одређени политичари и генерали додворили америчком амбасадору у Београду. Шта значи образовање српских официра у складу са Болоњом и НАТО-ом? Испирање мозгова у разним Гармишима? Па Болоња се у већини земаља ЕУ већ напушта, то је тотални
промашај.
Споразум, којем смо тако славно приступили у Бриселу, наводно обавезује Србију на јачу демократску контролу оружаних снага и обавештајних служби, али и на окончање реструктурирања фирми у државном власништву и завршетак приватизације. Такође, у оквиру енергетске стабилности, обавезали смо се на усклађивање тржишта гаса са директивама ЕУ. Ово је сјајно, када крене отпуштање радника у фирмама у државном власништву сви отпуштени нека се жале команди НАТО-а у Монсу. Телефони су 032-65445497 и 032-65444159. На телефон се 1990. године јављао мајор америчке копнене војске Роберт Е. Дитмер. Сјајан официр, био ми је домаћин и водио ме код главног команданта НАТО-а генерала Џона Галвина. То су дивни људи, имају разумевања за рају са Балкана. Можда нашим отпуштеним радницима исплате и отпремнине. Треба то обавезно тражити, када већ ИПАП говори о окончању реструктурирања фирми у државном власништву у Србији. Кад већ нису дали паре за поправку оне две зграде Генералштаба и Министарства одбране, што већ 16 година аветињски зјапе на пролазнике и плаше све који отуда пролазе. Једног дана има све то да падне. Ко ће онда бити крив? Ништа, формираћемо две комисије, једну војну, да видимо ко је од команданата крив за кулу А, а ко за кулу Б. Наиме, тако су се звале некада те зграде. Друга комисија нека се бави статиком тла и грађевине, у њој да буду архитекте и обавезно сеизмолози. Па кад, недајбоже, мало љуљне у Београду, да видимо јесу ли били оспособљени да то и предвиде. Београд је све ране од Другог светског рата, када су у питању грађевине, залечио за неколико година, ми ни за 16 не успевамо.
Но, како рече његова екселенција, амерички амбасадор Мајкл Кирби, „са разлогом су нам увели санкције”. Кирби нам је, заправо, великодушно опростио што су нам САД својевремено увеле санкције. Вероватно су нас са разлогом и бомбардовали? Ђуро ће ти опростити што те је тукао.
По ИПАП споразуму завршетак приватизације у Србији контролисаће НАТО? А ја сам се надао да ће то контролисати Цуца, Маца и Мими. Оне ионако воле приватизацију. На сваком плану. ИПАП споразум говори и о енергетској стабилности. Какве везе има ИПАП и НАТО са гасом којим се Србија снабдева? Да ли ми то гас купујемо из неке државе НАТО-а?
А тек НАТО стандарди и процедуре?Једном немамо гуме за авионе, други пут немамо акумулаторе за авионе, трећи пут немамо „читач” за хеликоптере, ускоро нећемо имати ни авионе ни хеликоптере. Нема везе, имамо Цуцу, Мацу и Мими. Живела нам Србија…
Извор: Правда
Нема коментара:
Постави коментар