ОБОЖЕЊЕ

ОБОЖЕЊЕ (гр. θεοσις, лат. deificatio): учествовање верника у животу Божијем посредством нестворених божанских енергија - онтолошки садржај заједнице човека са Богом. Обожење је стање преображења човечанскога, "превазилажење" створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуализовањем могућности која јој је дата од почетка. Ова идеја налази се већ у 2. Петр. 1,4: "Причасници Божанске природе", а затим се развила у патристичкој теологији, поставши средишња догма Православља. Почевши са Светим Иринејем, Атанасијем и Кирилом, па до Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, сви Оци Цркве преузимају ову предивну тврдњу Источнога хришћанства: "Бог је постао човек да би човек постао бог". 

Они не избегавају да назову човека "богом по благодати" и да ставе знак једнакости између спасења и обожења. Имајући у виду обожење, Свети Максим Исповедник дели историју Спасења на два велика раздобља: једни су векови били одређени за тајну очовечења Бога, други за тајанствено дело обожења човека (Одг-вори Таласију, 22, Рум. филок. том Ш, стр. 70-71). Онто лошке претпоставке спасења систематизовао је Свети Григорије Палама (1296-1359), бранилац исихазма (в. ПАЛАМИЗАМ); он је срочио и теолошки речник обожења (види, Агиоритски томос, Рум. филок., том VII).

Који су антрополошки и христолошки темељи обожења.

1. За теолошку антропологију обожење је не само могућа стварност, него је оно и обећано човеку од искони. Оно је истоветно са оним што Свето Писмо назива "подобије", односно динамички елеменат суштински за човека. Обожење је царско достојанство до којега долази "подобије", коначни крај или природна величина на коју је човек позван: "Подобије оних који се причешћују Оним од Кога се причешћују значи остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују Оним који им даје да се причесте онолико колико је могуће. А остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују са Причешћујућим, јесте обожење оних који се удостојавају обожења. Обожење, да кажем сажето, јесте средина и крај свих времена и векова и свега онога што је у времену и у веку" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 59, Рум. филок., том III, стр. 315). Зато сви Оци Цркве подвлаче и ово: иако је обожење изнад природе и без граница, људска природа се обожењем не модификује, него се поново враћа у славу која јој је одређена приликом стварања.

2. По Светом Кирилу Александријском, начело обожења јесте приближавање Логоса телу, сасуштаственост Сина са нашом природом. У смислу ипостасног јединства, постоји "communicatio idiomantum", то јест Његова човечанска природа прожета је сијањем Његовог божанства. Обожено тело Христово залог је и извор нашег обожења. Примање људске природе од ипостаси Логоса -уипостазирање - не уништава њен идентитет, него је јемство њеног потенцијалног савршенства: "Кажем, Ова плоћење Бога, нама је извесни залог наде обожења природе људи. Толико ће савршено учинити човека богом, коликоје савршено Бог постао човеком. Јерјејасно да ће Онај који је постао човек без греха, обожити природу без промене њене у Богу; и толико ће уздићи човека због Себе, колико се Он спустио због човека" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, Схолија 3 на 22-го питање, Рум. филок., том Ш, стр. 74; Idem,, Теолошке главе, II, 25, стр. 175).

3. Обожење је духовни преображај који се темељи на својству природе, али оно не бива у границама природе нити је пак дело природе, односно морално савршенство природе. Обожење је нестворено, несаздано (Калист и Игњатије Ксантопул, 100 глава, 68, Рум. филок. том VIII, стр. 146-147), примљено као непосредно просвећење од божанства, директно произашло из ипостаси. Свакако, синергија воља - благодат суштински је услов сваког дела хришћанинова, док обожење претпоставља синергијски максимум. Овде је, наиме, реч о стварном превазилажењу природе, о процесу њеног надилажења кроз сијање нестворене благодати из Христовог обоженог човештва, све док хришћанин не дође "у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4, 13). Тако, дакле, обожење спречава човека и твар да се затворе у сопствене иманентности и претпоставља човеково отварање за бескрајне димензије Божије суштине.

Протојереј др ЈОВАН БРИЈА - Речник Православне Теологије

Превео с румунског Епископ источно-амерички Господин Митрофан (Кодић)
Београд,1999.

#обожење, #obozenje,