«Не тугујем: мој син је мученик Христов»

 Господ је уредио тако да цео свет добије ово сведочанство вере: својим очима смо видели право мучеништво за Христа.

Ове речи: «Не тугујем: мој син је Христов мученик... молим се за то да Се наш Господ дотакне срца убица, да не заврше у паклу. Хвала им!» - изговорила је мајка једног од убијених, Кирила Муна Ибрахим. Њен син је имао само 22 године и она је покушала да га одговори од тога да иде у Либију да нешто заради: сви знају колико је тамо данас опасно. У црнини, она гледа синовљеву фотографију: на њој је он у војничкој униформи, с друговима. Она не плаче – напротив: осмех јој је озарио лице. Шта се ту може рећи? «Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?»

Башир Камил, брат убијених Бишве и Самуила, каже слично њој: «Хвала онима који су забележили њихово последње сведочење Христа онаквим какво је оно било... Ми, рођаци мученика, не падамо у очај, већ честитамо једни другима њихов венац. Они су светлост хришћанства. А за убице се молимо, молимо Бога да им отвори очи и да их спаси!»

На наше очи десило се нешто задивљујуће: сведочанство о погубљењу 21 египатског хришћанина, које су снимиле њихове убице – екстремисти из «ИД». Видео, који носи назив
«Посланица заједници крста, потписана крвљу», заиста је постао такав и на нама је да га чујемо.

Дух дише где хоће – и ево, у веку свеопште раслабљености, кад тежња ка материјалном односи превагу над свим осталим, чак и код хришћана, Господ је уредио тако да цео свет добије ово сведочанство вере: својим очима смо видели право мучеништво за Христа.

Шта осећамо гледајући исповедничку смрт Копта? Можда, грижу савести: да ли бисмо ми, који себе називамо хришћанима, могли исто тако? Размислимо о томе у данима Великог поста.

Дакле, 15. фебруара, на дан кад Црква слави Сретење Господње, радикали из «Исламске државе» су објавили видеофрагмент на којем је забележен највећи акт мучеништва у новијој историји Блиског истока: 21 хришћанин прима смрт од џелата због тога што Христа исповедају за Спаситеља и Бога.

То да су Копти умрли за веру потврђују саме убице: «Они помињу име објекта свог поклоњења, умирући у многобоштву,» - гласи ИД-коментар уз снимак.

Видеоснимак који у својој пуној верзији траје пет минута, направљен је по свим «канонима» крваве агитације ИД – и све је у њему задивљујуће, јер стиче смисао који је директно супротан у односу на онај који су у њега уткали његови «аутори».

Ево, људе у наранџастим комбинезонима по ивици воде црне фигуре с маскама на лицу – терористи, који су специјално одабрани да буду растом виши од својих жртава, али човек не гледа њих, већ на то како величанствено, с неким царским достојанством корачају Копти – тако су вероватно на арене древних колосеума излазили први хришћани, само што не могу да прекрсте руке на грудима: везане су им на леђима.

Натерали су их да клекну на колена, моле се – «Господи, помилуј,» - мичу се усне, - и они умиру с Христовим именом на уснама и у срцу. Нема ни слабости вере, ни молбе за милост, ни прекора упућеног Господу... Умиру хришћани.

Нису неки изузетни подвижници, нису служитељи Цркве, нису свештеници, нису монаси – то су обични људи, радници, који су током година ишли у Либију у печалбу.

Чак ни први талас отмица либијских хришћана у новембру прошле године није могао да их натера да напусте земљу која им је пружала могућност да бар на неки начин материјално помогну родбини у завичају.

У децембру је терор исламиста стигао и до неквалификованих радника-Копта.
Петнаесторица убијених су се познавала од детињства, пошто су рођени у селу ал-‘Авар мухафизи Ел-Миња. Најстарији међу погубљенима је имао 45 година, а најмлађи – по 22 године.

Једноставно – људи. Али, Господ их је изабрао како бисмо директно у својим удобним становима погледали у очи њиховој храбрости приликом сучељавања са смрћу: а да ли ћемо моћи, ако неко дође и по нас? Хоћемо ли издржати? Цена питања је цена вере: прими другу и остаћеш жив.

«Од времена Римског царства мучеништво првих хришћана нас је научило да излазимо на крај са свим што нам се супротставља. То нас чини јачима у вери,» - каже брат убијених Бишве и Самуила.

Још један од погубљених, Јусуф Шукри, био је човек са срцем детета – тако за њега кажу у породици: «Увек је био тако тих!»

«Он је мученик, - његова мајка привија уз груди синовљеву фотографију, - и верујем да је на Небу.» Његов старији брат, 27-годишњи Шенуда каже да је Јусуф увек живео у складу са Светим Писмом и Шенуда не може да се сети да је његов млађи брат икад учинио нешто рђаво. Мама није имала снаге да погледа видео на којем су забележени последњи тренуци из живота њеног сина, а брат је видео: «Видео сам да је остао чврст у последњем тренутку и то је за мене утеха.»

Хани Абд ал-Масиха је имао четворо деце. «Био је врло побожан,» - тихо каже његова жена Магда.

Њен муж је очајнички желео да се врати кући, био је болестан и уморан од сталне помисли на опасност да ће бити отет, али за разлику од родног села, у Либији је могао да заради бар нешто новца како би прехранио Магду и своје четворо деце. И после одсуства од осам месеци напокон је одлучио да се врати. Магда никад неће заборавити свој последњи разговор с њим. Хани је назвао за Нову годину и рекао је да жели да поразговара са свом децом. «Спреман сам да учиним за тебе све што пожелиш,» - рекао је тада жени. Она је имала само једну жељу: «Желим да будеш безбедан.» «Моли се за мене,» - одговорио је Хани.

Снимак је видела на египатској телевизији и плакала је толико да су морали да позову «хитну». «Недостаје ми,» - шапуће Магда. Њене три кћерке седе поред ње, држећи се за њену хаљину, а син је још толико мали да не може да схвати шта се дешава. Најстарија девојчица почиње да плаче. «Твој отац је на Небу, - каже један од рођака, тешећи је, - он је на Небесима.»

Данас је село у којем живе она и породице још 14 мученика, добило име у част њеног мужа и оних који су с њим поделили страдање за Христа: губернатор Ел-Миње Салах Зијада је донео одлуку о промени имена насељеног места у Карјат аш-Шухеда – Село мученика.

У међувремену је Коптска црква, као у време раног хришћанства, кад је за прослављање мученика било довољно поуздано сведочење о њиховом мучеништву, већ објавила да ће имена 21 човека бити унета у њен Општецрквени синаксар, позвавши сву своју верну духовну децу «да моле Свевишњег за чврстину вере у Христа, попут чврстине либијских новомученика.»

Данас, кад је за милионе људи смрт постала свакодневна ствар, а вера лак терет, подвиг 21 хришћанина «млаке» душе може натерати да се прену с посебном снагом, може да их подсети на истинску цену исповедања Бога речју и делом. Овом подвигу нису потребни сувишни коментари или елегије – потребно му је само сећање. Вечно сећање.

 Мученици који су свој земаљски пут окончали на обали Средоземног мора код града Сирта су: Маџит Сулајман Шахатах, Теодор Јусуф Теодор, Хани Абд ал-Масих Салиб, Милад Макин Закиј, Самуил Алхам Валасан, Малак Ибрахим Санјут, Малак Фараџ Ибрахим, Узат Бушра Насиф, Јусуф Шукри Јунан, Абануб Ајад Атија, Бишва Стефан Камил, његов брат Самуил Стефан Камил, Кирил Бушра Фаузи, Ђурђус Милад Санјот, Мина Сајид Азиз (23 године), Бишави Адил Халаф, Лука Наџати, Џабир Мунир Адили, Исам Бидар Самир, Самих Салах Фарук и мушкарац чији идентитет египатска полиција није успела да утврди.

Анастасија Рахлина, Фарес Нофал

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру