Архимандрит Рафаел (Карелин): Свети обред са неправославним и иновјерним немогућ за нас

О општењу са неправославним „добрим људима“ и проповједи вјере

И даље објављујемо одговоре Архимандрита Рафаела (Карелина) на питања портала Православие.ру. 

Какву интеракцију и комуникацију је могуће имати са католицима и протестантима, међу којима – и то је очигледна чињеница – има много добрих људи?

- Ово питање је једно од камена спотицања за дио модерних православних хришћана. Стога, ми га разматрамо у више детаља. Менталитет данашњих хришћана, под утицајем промјена у условима живота и спољашњих информација, изложен је штетном зрачењу и реактивно се промјенио у односу на претходне вијекове.

Теоцентризам, карактеристика ранијих вијекова (Бог – највећа вриједност, намјена и садржај живота), замјењује хуманизам, у коме особа (мада емпиријски човјек са оштећеном природом) и не Божанство, узима већу дозу духовних и менталних вриједности. „Све је савршено природно“ – прогласили су хуманисти. Духовни препород и посвећење они не одбацују, али га прихватају као лично усавршавање.

Хуманизам учи да особа не треба да буде откупљена, у мистеријама вјере и благодати Духа Светога, а спасава се сопственим врлинама (добродјетељима). За хуманисте-хришћане Христос није Спаситељ (Искупитељ), већ стандард (еталон) човјека, а спасење је у подражавању Христа. Сам концепт прародитељског гријеха, који иде из генерације у генерацију, хуманистима изгледа неправедан.

„Савремени хуманисти сматрају вјеру у Цркву као једини пут ка спасењу духовне пуновриједности“

Jедан од чувених хуманиста рекао је отворено: „Адам је згријешио, али шта ја имам са њим?“, то јест – он сам себе сматра од рођења чистим од гријеха.

У ствари, човечанство је генетски јединствено, где се Адамов грех преноси са родитеља на потомство. Свети Јован Златоусти изражава ову мисао: ако не желите да одговарате због гријехова наших предака, ви одустаните од обећања и благослова које су им дати, али у том случају ви одбијате и Месију – Христа Спаситеља.

Мистичну (таинску) перцепцију човјечанства, као мноштва у јединству и јединства у разноврсности, хуманиста замењује спољним принципом колективизма, а у питањима вјере субјективним концептом спасења. Модерни хуманисти, лишени осјећања благодати као доказа истинитости, виде Цркву као јединствени пут спасења духовне пуновриједности, и отуда осуђују недостатак љубави и ограниченост, ускост мишљења.

Сада се хуманизам све више мијеша са либерализмом, у којем гријех губи демонски облик, и љубав Божија се види као толеранција за гријех, која се претвара у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста, рекао је: „Христос је солидаран са свим људским.“ Зашто је онда било потребно Распеће?

Принцип апокатастасиса – обавезног и неизбјежног повратка у првобитно стање – изњедрио је рехабилитацију оригенизма који вјерује да је гријех само одлагање на путу Божијем и кашњење у земљи избјеглиштва, а затим се сва бића, укључујући Сатану и пале анђеле, враћају у божанску плирому (пуноћу). Ова доктрина је у супротности са Јеванђељем, одбачена и проклета од Цркве, али почела је све више да се огледа у списима савремених модерниста.

Сада желим да се позабавим питањем Цркве. Црква није унија и јединство: она не може бити унија цркава, на основу споразума и декларација, а постоји само јединство у истини.

Догмати, молитве и свете тајне православне цркве, спојене са учењима и обредима инославних хришћана, јесу једињење истине и лажи, то јест лаж.

„Црква није унија и јединство“

Међутим, православље не захтева изолацију у области људских односа. Можемо имати са инославнима и припадницима других вјера сасвим добре односе и дружење, али свето јединство са њима је немогуће за нас, иначе ћемо ући у подручје хуманистичких илузија и недржањем своје вјере, не користимо народу других вјера и религија. Црква јесте духовно јединство, па заједничка молитва са неправославним била би у противријечју са нашим мистичним јединством и не би представљала само кршење црквених канона, већ и гријех против инославних, којима бисмо, макар несвјесно, дали лажну наду да је јединство и спасење ван Православља могуће.

Што се тиче врлих иновјерних, по правди Божјој за своје доброте они ће добити неку врсту награде и утјехе, али им недостаје оно што је најважније: Бог није суштински фактор њиховог постојања.

Како може да се доведе до Христа „добар човјек“?

- Свакоме је потребно да постане „добар човјек“, да оцркови себе, да покуша да стекне благодат Божију и својим животом да покаже примјер вјере и врлине. Онда ћемо видјети како то утиче на душе других, како пронаћи кључ њиховог срца. Општи рецепт овдје немамо, али морамо да појмимо да довођење личности Христу јесте могуће само кроз дјеловање благодати. Ученике Христове нијесу одликовале ораторска елоквентност или познавање филозофије, ипак су својим једноставним ријечима, пуним благодати, учинили морално чудо приводећи стотине и хиљаде људи Христу. Људи, разговарајући са њима и слушајући их, улазили су светлосно поље благодати, његов ефекат осјетили у својим срцима, који се отворило за њих непознат духовни свијет. Ако особа нема потребу да очисти своје срце од страсти, пребивајући у молитви, чинећи вољу Божију, остаће празан изнутра, а ту хладну празнину ће осјетити они који им доносе учење хришћанске вјере. Ако особа не стекне милост, ни елоквентност, ни опрема у свјетовним наукама, па чак ни знање Светог Писма не може да му помогне да оживи срце и искуси истину хришћанске вјере.

„Ако особа нема потребу да очисти своје срце од страсти, оно је изнутра празно, и то ће осјетити онај који им доноси учење хришћанске вјере“

Кога је лакше привести: оног који је далеко од истине вјере (као што су муслимани или пагани) или неког ко већ вјерује у Христа, али има погрешна догматска увјерења (као што су католици и протестанти)?

- Ми обично називамо људе који верују у Христа – хришћанима, без обзира на све деноминација којима припадају и које год догме они исповједали. Али, ако погледамо ово питање дубље, видимо да се Христос сазнаје тек кроз благодат Светога Духа, чији носилац јесте Црква. Свјетлост благодати дјелује на људски дух и просвећује његову душу. Поред Искупљења био је потребан још Силазак Светога Духа и наставак Педесетнице у Цркви.

Трагедија вјероисповести отпалих од Православља јесте да код њих постоји знање о Христу ван Духа Светога, и оно се стиче кроз менталне снаге особа. Ово ствара лажну слику о Христу који не може да оживи и спаси душу човјека. Стога су канони Цркве тако категорични у одвајању духовне истине од заблуде, Православља од инославља и строго чувају православну вјеру од било каквих вјештачких сједињења са неправославним учењима.

Не можемо рећи ко је ближе или даље од Православља – то ће бити само спољно мјерење. Модерни савремени погледи на дјелимичне благодати које наводно постоје у другим деноминацијама, не одговарају учењу Цркве. Не може вјера бити дјелимично сачувана или се бити дјелимично освећен; постоје две могућности: или бити са истинским Христом, који се отвара кроз Духа Светога, или са лажним Христом, чију слику су створили људски ум и емоције.

„Они који су били изван ковчега током Потопа, умрли су исто без обзира гдје су били“

При преласку из иноверјерја или хетеродоксије у Православну цркву човјек мора да пред Крстом и Јеванђељем негира заблуде своје старе религије, али те заблуде је лакше да негира паганин него католик или протестант. Модерни хуманизам и либерализам уче о спаситељској улози свих деноминација и чак религија. Примјер такве моралне и вјерске равнодушност јесте модернизам, са својом доктрином спасења. Стога, у овом тренутку за разговор о јединој могућности спасења у православној цркви постаје знак лошег тона, затуцаности и понижавања лица друге вјере.

Чини ми се да је лакше да пређу у православље пагани него инославни, а најтеже – православни фарисеји и модернисти, који стално траже компромис између Христовог учења и духа безбожног и корумпираног света.

Питања постављао Антон Поспелов

Хвала Тамари Манеласхвили за велику помоћ у стварању овог материјала

С руског посрбио: А. Ж.

Извор: Православие.ру

Преузето са: Стање ствари.орг