среда, 07. децембар 2016.

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ ПСКОВСКО-ПЕЧЕРСКОГ

(...)Молитви је старац придавао нарочит значај. Он је говорио овако:

Нема на земљи важнијег посла од молитве. Молитва рађа и све остале добродетељи. Код Светих Отаца је био закон - терати себе на молитву: код куће, у цркви, приликом обављања различитих послова, у шетњама, или у било које друго време.

Са Господом треба говорити што једноставније, као син са Оцем. Не мудруј на молитви!

Плаши се тога да најсветије Име Његово произносиш без учешћа ума и срца. Ко расејано стоји на молитви пред Богом, а тим пре ко стоји немарно, тај само вређа Господа и неће добити благодат него осуду.

У Светом Писму се каже: Проклет да је свако ко немарно обавља дело Божије. И обрнуто, ко се Богу макар и мало помоли са искром истинске вере, тај ће добити неизрециву радост.

Молитва је - радост душе! Ако немаш времена да се помолиш, падни на колена и кратко реци: "Господе, прими моју потребу да Те хвалим и да Ти благодарим, и услиши ме недостојног!" Али учини то са осећањем пламене преданости Господу, са осећањем човека који можда и жури, али је спреман да се на један миг у потпуности и без остатка преда Господу. Јер није уопште важно то колико траје молитва, него колико је пламена, а распламтелост (душе) не може да траје дуго, чак ни код савршених богољубаца. На молитву станеш као осуђени грешник, а одеш помилован и оправдан. Молитва узводи човека са земље на небо!

Када се молимо Господу, Мајка Божија се радује и благодари Своме Сину што је наша срца надахнуо на молитву и што нам увек помаже ако Му се обратимо за помоћ. Не заборављајте на молитву нашој Помоћници и Заступници!

Отац Сава није оптерећивао народ дугачким молитвеним правилима, него је учио као преподобни Серафим Саровски:

- Боље је извршити мало, али са топлотом и побожношћу, јер Богу није потребна форма, него суштина. Њему је потребно наше срце.

Преподобни Серафим је по заповести Саме Царице Небеске дао ново, лакше правило својим духовним чедима - дивјејевским сестрама, знајући како је тешко хришћанима последњих времена да се спасавају. А обичним људима преподобни Серафим Саровски је заповедао овакво молитвено правило:

"Када се устане од сна, стати пред иконе и прочитати молитву Господњу "Оче наш" (три пута) у част Пресвете Тројице, потом песму Богородици: "Богородице Дјево радуј се" (три пута) и једном Символ вере: "Вјерују". Ове молитве како је објашњавао преподобни Серафим - представљају темељ хришћанства. Прва је - као молитва коју је дао Сам Бог - образац свих осталих молитава. Другу је Арханђел Михаило донео са неба Дјеви Марији. Мајци Господњој. Символ вере пак садржи укратко све спасоносне догмате хришћанске вере.

У келији нека свако тихо чита молитву Исусову, а ако га окружују људи - "Господе помилуј", и тако до ручка. Непосредно пре ручка опет кратко правило. После ручка: "Пресвета Богородице, спаси ме грешног". Кад си сам: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице помилуј ме грешног". Пре спавања - опет кратко правило, осенити се крсним знамењем и на починак. Уз држање овог простог правила може се достићи мера хришћанског савршенства".
Тако је учио преподобни Серафим, Саровски чудотворац. Старац схиигуман Сава је такође учио да се не треба исцрпљивати прекомерним молитвеним подвизима.

- Ујутро, када се пробудиш из сна - говорио је - одмах целивај свој крстић, уз молитву: "Пролиј Господе кап Најсветије Крви Твоје у срце моје које је исушено од страсти и грехова, и нечистота душевних и телесних. Амин". Потом, када се умијеш и оденеш. стани пред иконе и са топлом вером срца читај: "Царју Небесни", једанпут, "Оче наш" - три пута, "Богородице Дјево, радуј се" - три пута, и "Вјерују" - једанпут. Ово правило назива се правилом преподобног Серафима Саровског. Затим читај јутарње молитве према молитвенику. После читај Псалтир, колико можеш, макар једну катизму или чак једну славу!

Старац је некима давао благослов да читају само неколико редова, али је свима саветовао да свакодневно и без попуштања читају Псалтир, апостолске Посланице и Јеванђеље - једну главу или макар једно зачало. Ревносним молитвеницима отац Сава је давао благослов да читају и додатне молитве које им је делио, а које је позајмио од отаца подвижника последњег времена.

При крају старчевог живота све његове молитве, затим писане и усмене поуке, а такође и духовни стихови обједињени су у одговарајућим књигама: "Духовно-моралне поуке" и другим.
Ономе ко је био веома заузет својом дужношћу старац је дозвољавао да скрати молитвено правило, али уз следећи услов: да та скраћена молитва буде усрдна. Онда се она рачунала као цело правило. Говорио је:

Избегавајте празно ишчитавање правила. Испуњавајте се молитвеним духом да би душа окусила радост, благодарење за милост Божију, тугу због грехова, и да би молитва постала храна, живот душе! Немојмо празним ишчитавањем правила хранити унутрашњег фарисеја, него га испуњавајмо уз сву усрдност и без попуштања, па макар га понекад и скратили. О, како блажено стање бива код оних који са љубављу и без попуштања обављају молитвено правило! Они већ овде, на земљи, спознају како је благ Господ!

Старац је тражио да се молитва Исусова свагда носи у срцу, где год да се налазимо; многима је давао бројанице, чак и онима који нису били монаси.

То је најважнија и због своје краткоће најпогоднија молитва! говорио је. То је најсигурнији пут ка спасењу! Душу онога ко са пажњом срца твори Исусову молитву не могу да повреде ђавоља искушења. Сам Господ се усељава у срце онога ко је чита. Заволите усамљеност! Учите своје срце непрестаној молитви! Какву ћете само радост добити од тога! Услед унутарњег пребивања Господа у вама постаћете трпељиви, пуни љубави, смирени. Онима који су стекли Исусову молитву Бог дарује небеску љубав према свима, чак и према непријатељима. Потрудите се да стекнете ту свету небеску радост како бисте се заједно са Анђелима радовали своме покајању и покајању сваког заблуделог човека. Но, колико је Исусова молитва једноставна и кратка толико је и тешка. Да бисте је привили уз срце треба пре свега да се потрудите око његовог очишћења. Реци својој души: "Доста смо се трудили око сујетних и пропадљивих ствари, доста смо служили греху, сада се сетимо оног најважнијег стицања благодати, и без лењости послужимо Богу", баш као што се каже у јутарњој молитви: "Раније сам служио лажљивом сатани, а сада ћу пре свих да служим Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога". И треба да замолимо Господа да нас очисти и освети! А само то тражење Господа - радост је за срце. Нека се радује срце оних који траже Господа (Пс. 104,3). И оно што се тражи свакако ће бити нађено, јер Оно само одавно и жељно тражи нас. "Тражите и наћи ћете...", "Свако ко моли, добиће". Немојте да мислите да Господ не чује молитве. Он се први стара о исправљању грешника. А људи сами неће да се мало боре против себе, да се мало притегну, него су малодушни и просто не допуштају Господу да их спасе и да им помогне. Веома добро чине они који Исусову молитву сједињују са дисањем. То значи дисати именом Исусовим! Таква молитва зближава срце са Богом, освећује га, и Господ као да ставља печат на њега, те зли духови више не могу да му науде. Када молитва постане дисање, сатана више није страшан, јер човека чува Божанска благодат. Такви људи осећају да је Господ увек са њима: да их спасава, покрива н избавља од непријатеља. Благодат тако преображава срце да човек стаје изнад земље и страсти. Таква душа не гледа ништа на земљи, него је у потпуности предана Богу, јер благодат доноси такву сладост и такву радост, да душа заборавља на све земаљско. И ми треба да подстичемо себе на задобијање непрестане молитве. Овако треба сједињавати молитву са дисањем:

Пре ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах "помилуј ме грешног". После ручка: удах "Господе Исусе Христе, Сине Божији", издах " молитвама Богородице помилуј ме грешног". У било које време, на било ком месту, уз било који посао, увек у своме срцу треба да дозивамо Њега, па макар и кратко: "Господе помилуј!", "Господе, помози!". Ако успемо да објаснимо себи шта значи непрестана молитва, онда ће нам бити лако да разумемо да је она неопходна за пажњу према самом себи, како бисмо дошли к себи, јер често бивамо изван себе. Ми бивамо свуда, само не у себи, не у своме срцу, у своме унутарњем човеку. Стално треба да присиљавамо себе на задобијање постојане молитве, а преко ње и свих других добродетељи.

После причешћивања Светим Тајнама Христовим обавезно треба творити молитву Исусову, како би била сачувана благодат, јер је та молитва важнија од читања књига или разговора са људима који доводе само до осуђивања.

Када су старца упитали: "Шта је боље радити у слободно време? Читати духовне књиге или молити се?", он је одговорио:

Боље је наизменично молити се и читати јер неискуснима молитва може да досади, и они ћe је тада обављати без изгарања духа. А ко се сродио са молитвом, тај већ молитву цени више него читање, а тим пре више него испразно провођење времена или разговор са људима. Таквом човеку је са људима досадно, он жуди за усамљеношћу, тражи разговор са Богом. Боље је не читати књиге него имати само молитву; боље је бити сиромашан духом и наследити Царство Божије, како каже Господ: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Сиромашни духом - то су они који су осиромашили умом ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А онога ко се непрестано моли Господ ће наградити читавим богатством Своје благодати. Епископ Теофан је једном монаху причао: "Док сам био студент Духовне Академије, нас тројица пошли смо у Кијево Печерску Лавру код јеросхимонаха Партенија, од кога смо желели да добијемо поуке. Он нам је рекао: - Ви учени монаси знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито неопходно: ум и срце увек треба узносити ка Богу. Ја сам од детињства тако чинио, и сада осећам душевни мир".

Тако и ми треба да чинимо, дајући све за молитву. Потреба за усамљеношћу указује на добро духовно стање. А ако некога узнемирују свакојаке помисли, треба их одбијати; ако опет одвлаче пажњу, опет их одбијати, и никако им не повлађивати и не поводити се за њима. То и јесте подвиг трезвености.

Бдите и молите се, да не паднете у напаст - каже Господ. Бдети - значи пратити сваки корак своје душе и не пристајати на наговоре лукавих духова. Старац је строго разобличавао оне који се нису трудили око молитве: " Ако нема молитве, неће бити ни благодати Божије. Не треба бити лењ, него присилити себе и молити помоћ од Господа. О, како ћете само зажалити на самрти због тога што нисте извршавали своје молитвено правило, али тада ће већ бити касно!"
Старац је био веома строг према онима који су разговарали у храму, нарочито према женама. "Жена да не поучава у храму!" - строго је понављао речи апостола.

- Ако не чујете оно што се чита у храму - говорио је - онда је боље да у себи изговарате молитву Исусову. Потрудите се да нарочито пажљиво слушате читање Апостола и Јеванђеља.

А да би подстакао усрдност и пажњу често је питао:

- Шта је данас читано из Јеванђеља? Ко ће да каже?

На исповести је увек објашњавао различите делове службе. На пример:

- Када свештеник и ђакони излазе из северних двери и са Јеванђељем улазе на Царске двери, тај тренутак се зове "Мали вход" и символички означава излазак Исуса Христа на проповед. Ко буде живео хришћански, ко буде живео према учењу Јеванђеља, тај ће ући у Царство Небеско.
Када свештенослужитељи за време певања Херувимске песме изађу на северне двери и пођу према Царским дверима, тај тренутак носи назив "Велики вход". Символички он означава одлазак Исуса Христа на добровољна страдања ради нас грешних. Ко се буде кајао и причешћивао, ући ће у Царство Небеско. За време "Тебе појем,Тебе благословим..." читава Црква, сви присутни у храму, дужни су да се моле заједно са свештенослужитељима да Отац Небески ниспошаље Духа Свога Светог на нас и на предложене Дарове, и три пута у себи треба да читају молитву: "Господе, Који си Пресветог Духа Свог у трећи час ниспослао апостолима Својим, Њега, Благи, не одузми ни од нас, него обнови нас који ти се молимо!"

У том тренутку ни једна душа не треба да остане хладна сви треба да се разгоре љубављу према Богу. Наше душе ће тада горети као кандила, као миомирисне кадионице, као тамјан који се узноси ка небу, јер у том часу се савршава страшна и животворна Тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Пречисто Тело и Крв Христову - и на престолу се појављује Бог у телу.

Веома је корисно молити се у три сата ноћу. Многи се обично тргну у то време јер их буди глас Анђела Чувара, али је мало оних који се моле... једноставно се окрену на другу страну и наставе да спавају. А Господу ће се давати одговор због немарног односа према времену за молитву.

Чим се пробудиш потруди се око молитве; прочитај макар и лежећи "Господе, Који си Пресветог Духа Свог..." или "Милосрђа двери",или "Изабраној Војвоткињи", или "Богородице Дјево, радуј се". То је добри час Царице Небеске и Она ће наградити све који су јој верни. Неки у то време читају Богородично правило.(...)

(...) Отац Сава је овако говорио о молитви:

Када читаш молитве буди свестан тога да их читаш Самом Господу Богу, Пречистој Владичици Богородици или угодницима Божијим - светима који невидљиво стоје пред тобом. Неки ће рећи да су недостојни да би стајали пред Господом и да би Му се смело обраћали. Али уместо да се колебамо, треба да верујемо да нас Господ не лишава благодати не зато што смо ми то заслужили, него по Својој нарочитој милости и крајњем снисхоћењу. На крају крајева, неће нас дела спасити, него милост Божија. Прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се уздајте у Њега. Ова нада неће посрамити оне који служе Господу са страхом. Потрудимо се да испунпмо најважнији услов да би Господ услишио наше молитве које су Њему упућене: да живимо побожно и да се држимо свих заповести Божијих.

На питање "Шта да се ради када је молитва хладна и немарна?", старац је одговорио:

- Када је срце хладно, када нема жеље да се моли, онда се сети како си грешан, а умом понављај: "Господе, помилуј!", "Господе, помилуј!", и повезуј те молитве са дисањем, на удах и издах. Када Господ озари слепило душе ужасни се свога немара и почни да благодариш: "Слава Моћи Твојој, Господе!", без журбе, са топлим осећањем, са тврдом вером да Господ све види и све чује.

И не заборави да дозиваш у помоћ Мајку Божију, јер је Она - наша Прва Помоћница!
Ако сте веома уморни и не можете да се молите, онда реците Господу: "Господе, уморна сам, идем на починак. Бесконачно сам сагрешила пред Тобом, пред Мајком Божијом, светим Анђелом Чуваром и свима светима. Господе! Даруј ми опраштај свих грехова, телу сан, души мир". Поклоните се и идите на починак. Али тако се може радити само када сте заиста уморни, без размажености и самосажаљења.

Никада не журите на молитви. Немирна, журна молитва није угодна Господу. Свака света реч представља велику стваралачку силу. Свака реч молитве приближава нас Богу.

Стекните навику да се молите, нарочито непрестаном молитвом. Неки траже молитву за оца, ћерку, брата, сестру, а сами се око молитве уопште не труде - све пребацују на свештеника. Треба човек и сам да се моли. Знате ли како тешко бива свештенику? Јер он део грехова онога за кога се моли узима на себе.

Отац Сава је причао како је једна духовна ћерка старца Захарије тражила од њега да се помоли за њену другарицу која је имала веома тежак порођај. Старац је упита: "Зар ти није жао мене?" Она одговори: "Ви сте баћушка духовно јаки". Старац је прихватио њену молбу, али после се на њене очи ваљао по поду у страшним мукама.

- А како само упокојени жуде за нашим молитвама! - наставља старац. - Они често у сну траже наше молитве. Био је овакав случај: нека жена је умрла и пре но што је била сахрањена три ноћи се јављала у сну својим суседима, мужу и жени, како тобоже стоји иза затворених врата и моли да је пусте. Родбина је хтела да је сахрани само са земаљским почастима, без опела, али су суседи били довитљиви па су је пренели у храм где ју је свештеник одмах опојао.

Када улазите у свој или у било чији дом где се налазе свете иконе, помолите се и поклоните пред иконама, па тек онда поздравите домаћине. Исто чините и када одлазите. Увек се сећајте Господа и предност дајте Њему.

Сваки посао започињите молитвом. У молитвенику постоји нарочита молитва пред почетак посла. У век је прочитајте, па ћете добити Божији благослов и посао ћете успешно обавити. А онда не заборавите да заблагодарите Господу. Без помоћи Божије узалуд ћемо се трудити и мучити. Један монах је поделио са мном своју тугу: "Баћушка, зашто је то тако? Трудим се да све радим што боље могу, а сви су незадовољни са мном". "А читаш ли ти молитву пре почетка сваког посла из молитвеника?" - питам га. "Не, не читам". "Е од сада читај, па ћеш видети разлику" - кажем му.

Тај монах ми је после захваљивао због овог савета; био је изненађен колико му је поменута молитва помогла. Чувајте сасуд свог срца да буде чист. Оградите га непрестаном молнтвом. Да не буде као башта лењог домаћина, где свако живинче може да упадне и уништи засаде... Због тврде вере и непрестане молитве душа прима Духа Светога и постаје сасуд Божанске благодати, те тако чиста и непорочна без тешкоћа извршава сваку заповест Божију. Јер реч Господња каже: Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,4- 5).

Подстичимо себе да бисмо се сјединили са Господом, јер без напора нико никада неће добити Царство Божије. То је важан услов за добијање вечног блаженства, а ако њега нема, онда душа није за Царство Небеско, она није способна за живот са Богом у вечности; она неће бити способна да уће у то блаженство светих ако овде на земљи не навикне да буде у јединству са Богом!

Сви ми хоћемо да уђемо у Царство Небеско! А то зависи од нас самих! Тако ћемо се по својој моћи подвизавати, да бисмо се овде толико зближили са Господом, да би нас тамо, у вечности,
Он препознао као своје пријатеље. Побојмо се немара и лакомислености и служимо Господу са страхом и радујмо се са трепетом, да би нам Господ показао Своја обећања и рекао: Ходитe благословени Оца Мојега; Примите Царство које вам је Припремљено (Мт. 25,34), Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11,28).

После једног молебана, поводом подсмеха присутне омладине, старац је приметио:

- Ево ми смо се сада помолили, али не сви једнако. Молитва то је побожно осећање, молитва то је дар Божији, и није свима дат. Зато онај ко тај дар нема, не може да се моли.

Музичар узме своју виолину и са осећајем производи звуке. Сви слушају и диве се: "Какав дар!" Или сликар наслика дивну слику и такође се сви диве његовом дару. А молитва - беседа са Богом - превазилази осећај певача, музичара, уметника! И смејати се над осећањима верног човека недолично је и страшно!

У небеским обитељима такође ће се певати молитве, али не покајне него похвалне, које ће прослављати Бога: "С нама је Бог!" и "Тебе Бога хвалим!". Неће се певати: "Господе, помилуј" и "Подај Господе", него: "Теби, Господе!", јер сада за све молимо Бога да нам помогне, док ће на небу бити само љубави и појања! Тамо је Црква која слави Господа, док се овде на земљи она бори. Хришћани су - војпици Христови. Они се боре против својих страсти, против духова зла, зато наше молитве Богу више представљају мољење. Молимо да нам Господ помогне да савладамо мрачну силу која ратује против нас и да као победници уђемо у вечну и прослављену Цркву.(...)

 (...)Обраћајући се народу, старац је говорио:

- Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вређамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгневљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тело са страстима и похотама, да више не бисмо вређали Твоје величанство!"

Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив.

Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко верује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неопходан као припрема за вечни: да бисмо овде славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља: Блажени су који плачу, а не они који се смеју.

Униније, лењост и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, лењост...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странuци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увек будемо спремни за прелазак у вечност, јер не знамо дан ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за (по ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су двери Царства Небеског! Као што се смењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смењују туге и радости. Јер и туге и радости пролазе. Одмори у радости, док нема туге. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патњи, то је ближе спасење! Често ми патње и сами тражимо, али боље је препустити се у простоти срца вољи Божијој, јер изнуђени крст се тешко носи. Најчешће нам Господ шаље патње због наших грехова, и одмах потом милује душу која се покаје. Туга се јавља и код праведника: многе су њихове патње, и од свих ће их избавити Господ. Кроз патње Господ васпитава човека за вечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укорени тамо где су смех, раскош, осуђивање, празнословље, лењост, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.

Старац, који је сам стално живео у невољама и патњама, трудио се да утеши пре свега оне који су у невољама и болесне. Без обзира на то што су његова духовна чеда живела у различитим градовима и селима, он им је преко других чеда слао утеху: реч поздрава или поуке, или какав поклон, или просфору, или листиће са молитвама или духовним стиховима. Једном је у онима које је послао рекао:

- Тамо посебно утешите Анастасију...

А у то време једно од његових духовних чеда, поменута Анастасија, много је туговала и патила. Никако јој није полазило за руком да по некоме пошаље писамце у коме би старцу открила своју тугу. То ју је већ доводило до очајања. И од једном преко непознатог човека добија од старца дарове и следећу песму:

Не бој се, друже мој,
неугодности и одрицања,
не бој се тих страшних таласа,
не бој се када буре свакодневних сумњи
разбијају твој мали брод!

Неколико пута са сузама радосницама она је ишчитавала ове стихове. У њеном срцу појавио се мир, почела је другачије да размишља, туга је ишчезла и крст живота учинио јој се сасвим лак.

Старац је много говорио о крсту домаћег живота - како задобити спасење у кући, у обичном породичном окружењу:

- Нас, верне, ђаво нарочито снажно напада нарушавањем мира. Они који ревнују за побожност често од својих укућана доживљавају нетрпељивост, па чак и непријатељство, иако они који их нападају не показују отворено да је то због благочешћа. Е, ту покажи трпљење. Не узнемиравај се, не очајавај, него се сети Спаситељевих речи: непријатељи човеку постаће домаћи његови (Мт. 10,36). А своје недостатке исправљајте, и обратите пажњу на оно за шта вас ближњи оптужују, на страсти које они виде у вашем срцу, јер у свакодневном домаћем животу све страсти се слободно манифестују и члановима породице су добро познате. То није исто као изван куће, када се кријемо мећу онима који нас слабо познају. Посматрајте себе непристрасно, испитујте се. Можда је наш карактер заиста тежак, можда се грубо и сурово односимо према ближњима, можда бивамо неправедни према њима и слично. Отворите своје срце за дружељубивост и благочестиву снисходљивост, раширите своје срце љубављу и чврсто се држите побожности! Трудите се да будете кротки, да не будете раздражљиви, не приговарајте, понешто прећутите. Када осетите да ваша покуда може да изазове пожар, прогледајте ближњем кроз прсте и интензивно се за њега молите, јер се љубав свему нада и све трпи (1. Кор. 13,7).

Може се рећи да свака породица за сваког њеног члана представља манастир, понекад чак и са тежим и строжим режимом живота него у правом манастиру. Трагајте за миром у души и за тиме да мирно живите једно са другим, а ако је мир нарушен, трудите се да што пре једно другом опростите. Ја ћу све то да осетим! Сатана нарочито силно војује против оних који су предани и служе Богу. Зато ћемо се трудити да будемо благодарни Господу што нам кроз слање патњи јасно показује да му нисмо страни: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк. 3,19). Никада немојте да завидите грешницима, који живе безбедно, без болести и патњи. Страшно је то стање - када Господ не кажњава за грехе. На такве непокајане грешнике односе се речи Божије: Ревност је Моја одступила од тебе. А утеха се даје као награда за мирно подношење патњи. Ако будете свима праштали, ако све будете искрено, истински и без лицемерја љубили, онда ћете и сами увек и свуда бити утешени. Живите у миру и слози. Како је само тешко мени, као вашем духовном оцу, ако мећу вама нема мира!

У једној породици све време су били присутни сукоби. Жалосна душа била је већ измучена од сталних напада. Дошла је старцу, али јој није пошло за руком да са њим поразговара. Он јој је дао да прочита један кратак текст на тему: "Свети Оци о увредама". Када је прочитала тај текст, све јој је било јасно. Увређеност и туга ишчезоше. Старац је врло често показивао вредност патњи:

Не бојте се патњи! Не трудите се да се што пре избавите од њих, него их искористите да се учите трпљењу и смирењу. Јер се кроз патње савршава наше спасење. Кроз патњу сазнајемо колико нам је Господ близу: Господ је близу скрушенима у срцу - чујемо у Псалмима Давидовим. Кроз патње схватамо да без Бога ништа не можемо да учинимо. И та свест о сопственој немоћи и слабости одгаја у нама смирење, па се појављује смирена молитва која доноси душевни мир. Тада у душу улази сила Божија која лечи немоћи и надопуњује недостатке. Кроз патње се стиче духовно расуђивање, опит. Понекад за грехе није довољно само покајање, него је потребна и очишћујућа казна, страдање. Признајмо да смо грешници и немојмо роптати и туговати због патњи које доноси живот, него се трудимо да будемо благодарни Богу за искупљујућа страдања, јер је Сам Господ претрпео крсна страдања за грехе света.

Понекад се страдања шаљу невином човеку како би му се због трпљења умножили венци, а и да би човек, по узору на Господа, страдао за друге. Имати савршену љубав, значи - страдати за ближње. Како велику награду добија онај ко патње подноси без роптања! Отац Небески Сам позива оне који пате: Познајте Мене, и излићу вам благонаклоност Моју у изобиљу.

Од Господа тражите помоћ у подношењу патњи, како вели апостол Петар: Све своје бриге положите на Њега (1. Пет. 5,7). Треба једноставно да Га замолимо: "Господе, ево какву бригу имам и због чега тугујем, сву своју наду полажем на Тебе, помози ми!" У сваком делу и за сваку ситницу молите помоћ и благослов од Бога, па ће благодат Божија да озари вашу душу и да је прекрије.

Када вам буде нарочито тешко, када понестане снаге за молитву, предахните: изађите на улицу или мало прилегните, а потом опет станите на молитву. У време невоље чешће се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Јер срце услед честог достојног причешћивања постаје меко и добро. Оно је спремно свима да опрости и све да воли. Зло лице постаје радосно, душа све више стреми ка горњем свету и прелести света је више не привлаче: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13.14). И светитељ Василије каже: "Причешћивање оживљава душу".

Једном после Литургије старац је у духовном усхићењу изговорио беседу којом је изразио своја узвишена размишљања о Литургији и о причешћивању. Присетио се како је приснопамјатни протојереј Јован Сергејев Кронштатски волео да служи Божанску Литургију и да причешћује народ.

Литургија и свето Причешће - наставио је отац Сава - израз су дивног милосрђа Божијег и незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник који са вером и покајањем приступи светом Причешћу, по човекољубљу Божијем постаје убељен, чист и светао. У Светим Тајнама Сам Господ долази да помогне души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим добродетељима, те је на тај начин доводи до високог савршенства. Потрудимо да будемо достојни таквог човекољубља Божијег, како се не бисмо причешћивали на суд и на осуду, приступајући Чаши без страха Божијег, без вере, без покајања, без свести о својој грешности и кривици пред Богом.

Преподобна Марија Египћанка као велика грешница није могла да прекорачи праг јерусалимског храма. Али чим је чврсто одлучила да стане на пут истинског покајања и да се не враћа на пређашње грехе, истога дана удостојила се не само да уђе у храм, него и да се причести Светим Тајнама Христовим.

И та велика грешница постала је потом праведница и света.

Старац се од других свештенослужитеља разликовао, па се чак и разилазио са њима, по својој пламеној жељи, одлучности и ревности да свакога причести.

- Не лишавајте благодати оне који хоће достојно да се причесте и сједине са Христом, не просуђујте о њиховој недостојности и неприпремљености, јер им је Судија Сам Христос! - говорио им је.

Али неки духовници из манастира су се због своје строгости ипак оштро супротстављали старцу у овом спасоносном делу.

- Не јурите према Чаши, није то некаква супа! - чуло се чак и од проповедника са амвона на рачун оних богомолитеља који су се често причешћивали.

А старац је поклоницима говорио:

- Док обилазите света места, свуда се причешћујте, у свим храмовима, у свим манастирима. Чак и ако услед сплета околности не будете у прилици да прочитате правило пред свето Причешће. На путу се сва молитвена правила замењују Исусовом молитвом. Само да у вама буде присутна скрушеност срца и жеља да се сједините са Христом.

Уосталом, и велики старац преподобни Серафим Саровски је својим Дивјејевским сестрама заповедао да се што чешће причешћују Светим и Животворним Христовим Тајнама: "Што чешће, то боље - говорио је - јер благодат која се дарује кроз причешће тако је велика, да човек, ма колико да је недостојан и грешан, само ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу Који нас све искупљује, чак и ако је од главе до пете био прекривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, и постајаће све светлији и светлији, док се сасвим не просветли и не спасе". И светитељ Јован Златоуст је говорио: "Одлагање исповести је страшно и представља несрећу, а ако се исповест не одлаже - спасење је извесно и поуздано". Други мудри архипастири, као на пример Димитрије Ростовски, такође су учили да покајање не треба да се одлаже, него чим сагрешиш треба да пожуриш на исповест и да се причестиш Светим Тајнама Христовим.

Можемо ли себе да лишимо таквог благодатног сједињења са Христом, поготово у ово тешко време? - питао је отац Сава.

Причешћујмо се ради опроштаја грехова, ради добијања вечне радости и, што је најважније - да бисмо прихватили Господа, да бисмо живели са Њим, да бисмо Га волели више од свега на свету, да бисмо Му служили, да бисмо свагда били са Христом! Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56) - говори Сам Господ, позивајући нас на сједињење са Собом. Након причешћивања нарочито треба да чувамо Господа у своме срцу, а не да Га љутимо новим греховима. После смрти ћемо бити страшно кажњени ако не будемо чували благодат Духа Светога. А ако нам се данас и догоди да се на некога наљутимо или да некога осудимо, треба да се потрудимо да ту мрљу на души опет чистимо покајањем. Најбоље је да тај дан проведемо у ћутању и молитви, или да више читамо Свето Писмо и поуке Светих Отаца, јер душа је тада посебно отворена према добру и дивне јеванђелске речи продреће дубоко у срце.

За човека је важно да сачува спокојство духа, и да не подлегне раздражености и гневу. А ако се већ раздражи, веома је важно да у том тренутку обузда језик или да оде, да се повуче. Своју раздражљивост и гнев убијајте Исусовом молитвом и молитвом "Богородице Дјево, радуј се". Прочитајте у томтренутку нешто из Јеванђеља, ако је могуће. Чак и ако због раздражености ништа не можете да разумете, ипак читајте, јер ће зраци благодати кроз читање да уђу у душу. Видећете како брзо ћете после да се смирите. А ако се поново раздражите, неуспех и немир срца не треба да вас узнемире, Потрудите се да постепено искорените своју напраситост и да молите Господа за помоћ.


Део из књиге: „Господе, ти си живот мој!“
СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ




Нема коментара:

Постави коментар