БОРБА СА СТРАСТИМА

Осим тога, морамо знати да је непрестано призивање имена Божијег лек, који убија не само страсти, већ и само њихово дејство. Као што лекар проналази лек или фластер и ставља га на рану паћеника и он делује, а да болесник ни не зна како се то одвија, исто тако и име Божије, када се призива, убија све страсти, иако и не знамо како се то догађа.
 
"Много подвига и труда се захтева у молитвама да би се достигло непомућено стање мисли, некакво друго срдачно небо у којем обитава Христос, као што апостол каже: или не знајете себе, јако Иисус Христос в вас јест, разве точију чим неискусни јесте" (2 Кор. 13, 5).
 
Господ Бог је узео човека којег је створио и настанио га у Едемском врсту како би га овај обрађивао и чувао (1 Мојс. 2, 15) схватајући ову заповест не само у буквалном, чулном смислу, већ и у њеном духовном, вишем значењу. Рајем они (свети оци) називају душу првих људи као место пребивања преизобилне благодати Божије у њима и као место рађања плодова многих различитих духовних добродетељи; обрађивањем овог духовног живота - оно што је касније почело да се назива "умним делањем" а чувањем овог умног делања - одржавање већ достигнуте душевне чистоте.
 
Ђаво је с демонима, након што је уз помоћ непослушања човека учинио изгнаником из раја, одвојеним и од Бога, добио доступ да мислено колеба разумну силу сваког човека и дању и ноћу, једног много, другог мало, а трећег веома много. И човек не може другачије да се заштити од овога осим непрестаним сећањем на Бога - т.ј. ако у њему сећање на Бога, урезавши се у срце, силом крста не учврсти ум у непоколебљивости. Ка овоме воде сви напори мисаоног подвига, којим се сваки хришћанин обавезао да се подвизава на попришту вере и ако му ово не иде, он се узалуд подвизава. Ради овога свако ко тражи Бога предузима подвиге и разноврсне духовне вежбе путем слободних лишавања, како би привукао милост свеблагог Бога - да му Он опет дарује првобитно достојанство и да би се Христос урезао у његовом уму, као што апостол каже: "Чадца моја, имиже паки болезнују, дондеже вообразитсја Христос в вас" (Гал. 4, 19).
 
Страсти су исто што и патње (скорби) и Господ их није од њих одвојио, већ је рекао: "Призови Мја в ден скорби твојеја и изму тја и прославиши Мја". И због тога у борби против сваке страсти нема ништа корисније од призивања имена Божијег... Нама пак, немоћнима, остаје само да прибегавамо имену Исусовом, јер су страсти, као што је речено, демони - и одлазе (од призивања овог имена).
 
"Дакле, уколико желиш да извојујеш победу над страстима, онда молитвом и уз помоћ Божију у себи сиђи у дубину срца и тамо види следећа три јака џина, а то су: заборав, лењост и незнање, овај ослонац мислених туђинаца, кроз које остале зле страсти враћајући се делују, живе и јачају у сластољубивим душама. Али ти ћеш многом пажњом и настојањем ума, уз помоћ одозго, када нађеш ове, многима незнане, зле џинове, касније лако, али опет пажњом и молитвом, моћи да се избавиш од њих."
 
"Као што лопови видећи да на неком месту лежи царско оружје не нападају тек тако - тако ни онога ко је молитву спојио са срцем мисаони лопови не поткрадају олако" (Лествичник).
 
"Главно дело подвижника се састоји у томе да се ушавши у своје срце бори са сатаном, да га омрзне и да супротстављајући се његовим помислима ратује с њим" (Макарије Велики).
 
"Онај ко увек пребива у свом срцу далек је од свих ствари лепих у пролазном животу и ходећи духом, не може да искуси плотске похоти. Пошто он на такав начин ходи ограђујући се добродетељима, имајући саме ове добродетељи као стражаре на капији свог града чистоте све сплетке демона против њега остају безуспешне." (Дијадох).
 
Добро је рекао светац да ће безуспешне остати сплетке непријатеља када, т.ј. ми, негде у дубини срца својих пребивамо, и то је тим више што се више у њега удубимо.
 
"Потруди се да уђеш у своју унутрашњу ризницу и видећеш ризницу небеску. Јер су оне исте и једним уласком видећеш их обе. Лествица која води у то Царство скривена је у теби, т.ј. у твојој души. Омиј себе од греха и наћи ћеш тамо степенице усхођења, којима можеш да се попнеш у њега."
 
"Две силе, потпуно супротне, утичу на мене: сила добра и сила зла, сила живоносна и сила смртоносна. Пошто су то духовне силе обе су невидљиве. Добра сила по мојој слободној и искреној молитви увек протерује злу силу, и зла сила је јака само због зла које се скрива у мени. Да не би трпео непрекидно досађивање од стране злог духа човек стално у срцу треба да има Исусову молитву: Иисусе, Сине Божиј, помилуј мја. Против невидљивог (ђавола) - невидљиви Бог, против јаког - Најјачи."
 
Дакле, поново се учврстивши у молитвеном предавању себе Богу и Његовој благодати изазивај сваки постицај на грех и труди се да одвратиш од њега срце и да га претвориш у супротно - тако ће они бити одсечени од срца и мораће да замру. Ради овога дај слободу здравом расуђивању, а по његовим траговима води и срце.
 
Овај труд је најбитнији у делу преламања воље. Дакле, стално се треба трудити над собом док се уместо самосажаљења не роди нежаљење себе и суровост према себи, док се не осети жеља за страдањем, жеља да човек измучи себе, да измучи и своје тело и душу; док се уместо човекоугађања не створи, с једне стране одвраћање од свих лоших обичаја и веза, извесно непријатељско осећање, гневно супротстављање њима, а с друге - осуђивање себе на све неправде и на све поруге људске, док уместо укуса само за вештаствено, чулно и видљиво, не дође губитак укуса за њих, док они не постану мрски, и док се на зачне трагање и жудња само за духовним, чистим, Божанственим; док уместо земаљског, ограничавања живота и осећања среће само због земаљског, срце не испуни осећање пролазности на земљи, с јединим стремљењем ка Небеској Отаџбини.
 
Дакле, након буђења благодати, човековој слободи прво предстоји - кретање ка себи, које она врши трима актовима: 1) опредељује се за добро и бира га; 2) уклања препреке, раскида окове који човека држе у греху, истерујући из срца самосажаљење, човекоугодништво, склоност ка чулном и земаљском и на њихово место, подстичући нежаљење себе, немање укуса за чулно, предавање себе на срамоту свакоме и пресељавање срцем у будући век са осећањем пролазности овде на земљи; 3) на крају, одушевљава се да одмах ступи на добар пут, нимало не попуштајући себи, већ држећи себе у некој сталној напетости.
 
На тај начин се у души све стишава. Пошто си пробуђен, ослободивши се свих окова, с потпуном спремношћу говори себи: востав, иду!
 
Од тог тренутка почиње друго кретање душе - ка Богу. Савладавши себе, савладавши сва исходишта својих кретања, вративши себи слободу, она сада целу себе треба да принесе на жртву Богу. Значи посао је обављен тек до пола.
Еф. 4, 27. "Ниже дадите мјеста дијаволу."
 
Ђаво нема приступа души када она не потхрањује никакву страст. Тада је она светла и ђаво не може да је гледа. Када она пак попусти пред кретањем страсти и пристане а њу, она се помрачује и ђаво је види. Смело јој прилази и почиње да газдује у њој. Два главна порочна кретања која обично узнемиравају душу јесу похот и раздражљивост. Онога кога непријатељ успе да победи похоћу он оставља с њом не узнемиравајући га гневом, или га њиме помало узнемирава, а онога ко се не препушта похоти жури да покрене на гнев и скупља око њега много тога раздражујућег. Ко не схвата ђаволове замке због свега се срди и даје простора ђаволу, препуштајући гневу да га победи. А онај ко гуши свако рађање гнева противи се ђаволу и тера га, а не само да му не даје места у себи. У гневу се одмах даје простор ђаволу, чим се срџба призна правичном и њено задовољење законитим. Истог тренутка неприајтељ улази у душу и почиње у њу да убацује мисли за мислима - од којих је свака све више раздражујућа. Човек почиње да букти у гневу као у пламену. То је ђаволски, паклени пламен. А јадан човек мисли да гори од ревности за правду, док у гневу правде нема никада (Јак. 1, 20). То је својеврсна прелест гнева као што постоји и прелест похоти. Онај ко истог тренутка гуши гнев расејава ову прелест и тиме побеђује ђавола као када неко некога у гневу јако удари у груди. Ко од оних који се гневе, кад генев умине и он ту ствар савесно анализира, није нашао да је у основи раздражености била неправда?! А непријатељ ову неправду претвара у правду и прави од ње такву планину, да изгледа да ни свет не може да опстане ако се наше негодовање не задовољи...
 
Не можеш да не памтиш зло, да не будеш непријатељ? Буди непријатељ, али ратуј против ђавола, а не против свог сабрата. Због тога нам је Бог и дао гнев као оружје, не да бисмо сопствена тела рањавали мачем, већ да бисмо његову оштрицу забадали у груди ђавола. Забоди тамо свој мач до самог балчака, ако желиш забоди и балчак и не извлачи га одатле никада, већ напротив, убоди у њега и други мач. А то ће се догодити онда када будемо штедели једни друге, када будемо мирољубиво расположени једни према другима. Нека будем лишен новца, нека упропастим своју славу и част; део мог тела ми је увек дражи. Тако говоримо једни другима: не вређајмо своју природу ради стицања новца, ради стицања славе.
 
Сетимо се како делују непријатељска искушења. Замах непријатељског мача јесте нападање помисли у нади да ће се срце одазвати саосећањем, на основу којег он касније гради јако искушење. Човеку, на пример, пада на памет лице које га је увредило: то је непријатељски замах мачем. Када се на то у срцу одазове осећање непријатељства према ономе ко га је увредио то значи да је мач прошао до тела душе и ранио је. Тада души притрчава непријатељ и подиже у њој читаву буру непријатељстава и осветољубивости. Међутим, када у срцу лежи стално расположење човека да опрашта увреде и да се увек држи у тихој кротости и миру са свима, тада ма колико непријатељ да се труди да представи души у помислима лице које га је увредило, срце се ни на који начин на то неће одазвати, те дакле, непријатељ неће имати за шта да уплете своје искушење. Ударац његовог мача одскочиће од срца као од ратника обученог у панцир.
 
Не изговарати гневну реч јесте велико савршенство. У основи овога лежи одсуство раздражљивости срца, а она се као искра залива предавањем себе вољи Божијој, уз свест о томе да Бог непријатности допушта ради испитивања и да би нама самима показао колико је чврсто наше добро унутрашње усмерење... То нас и обавезује да се у таквим случајевима држимо у добром расположењу верујући да нас Сам Бог посматра у том тренутку. И ваша мисао, да су они који вам чине непријатности оруђа непријатеља је тачна. Због тога, када вам неко причињава непријатности увек сматрајте да иза њега стоји непријатељ који га распаљује и који му сугерише увредљиве фразе и дела.

...Смисао ове приче је јасан. Лепотица представља палу душу која се обратила ка Господу и која се у покајању с Њим сјединила како би само Њему припадала и само Њему служила. Некадашњи пријатељи су страсти. Њихов звиждук је кретање страсних помисли, осећања и жеља. Бег у унутрашње одаје јесте скривање чоека у дубину срца како би тамо стао пред Господа. Када се ово догоди, све оно страсно што је узнемиравало душу, ма шта то било, одлази само по себи и душа се умирује.

И уопште, одредите себи као закон - да мерите оно што себи допуштате на основу дејства које оно унутра производи. Што сазидава - то себи дозвољавајте, а што разграђује, то не дозвољавајте ни у ком облику. Ко ће налазећи се у уму пружити руку ка пићу у које је додат отров, а он то зна?!

Да мисли не би блуделе треба имати жељу да се у срцу стално буде с Богом... и неће бити места за мисли са стране. Да се не би осуђивали други треба дубоко осетити своју греховност и патити због ње оплакујући душу као мртву. Неко је рекао: кад је свој мртвац у кући нећеш се бринути за мртваце у комшилуку.

Када нападају лоше помисли треба од њих одвраћати око ума и обраћати га ка Господу, треба их терати Његовим именом. Међутим, када помисао узнемири срце и оно се лукаво мало-помало наслади њом, тада треба себе грдити и преклињати Господа за помиловање и тући себе све док се у срцу не роди супротно осећање; на пример, уместо осуђивања хваљење другог или у крајњој линији, искрено осећање поштовања према њему...

Дакле, треба на време припремити у срцу мирно месташце, покрај ногу Господа. Ако зазвони на узбуну?... Одмах бежи тамо и вичи, и вичи из све снаге и Господ ће помоћи: све ће утихнути.

Човек који је свешћу и срцем на страни страсног цео је страстан и Богу одвратан. Човек који је на страни бестрасног, чак и ако у њему постоје страсти и нападају га, није одвратан Богу, због невољења страсти и жеље да не ради по њима, већ по вољи Божијој.

Питање о главној тачки унутрашње борбе решава се на следећи начин: сиђи пажњом у срце, стани тамо пред Господа и не допуштај да уђе ништа греховно. У томе је читава ствар унутрашње борбе.

Треба разликовати осећања која улазе у карактер, и тренутна осећања која су дошла и отишла. Док нису до краја умртвљене страсти - лоше мисли, осећања кретања и замишљања неће престати. Смањују се у сразмери са смањењем страсти. Њихов извор је наша страствена половина. Ево овде треба усмерити сву пажњу. Постоји једно васпитно средство: сећање на Господа с непрестаном молитвом упућеном Њему. Старци Божији су овим умели да одагнавају све лоше и да се држе у добром устројству. Навикавање на Исусову молитву је спољашња страна овог оруђа. У суштини то је исто што и седење код куће. Свешћу бити у срцу с Господом, Чије призивање истерује све што је рђаво. Прочитајте Исихија - о трезвењу. Труд и постојаност у једнообразном труду све савлађују.

Јер, као што се у Његовом одсуству (у одсуству Исусове молитве) у њега улива све штетно не остављајући места ни за шта што је корисно за душу, тако се и у Његовом присуству све одвратно истерује.

Демони никако не могу да овладају нечијим духом или телом, немају власти да упадну у нечију душу уколико је прво не лише свих светих помисли и не учине празном и лишеном духовног созерцања.

Главно монашко правило је - бити непрестано умом и срцем у Богу или непррестано се молити; ради разгоревања овог подвига уведена су одређена молитвословља - круг дневних служби које се обављају у цркви и неке молитве у келији... Међутим, оно што је главно - сва сила је у непрестаном осећању према Богу које свако нека распламсава како уме. Ово је закон! Чим постоји ово осећање оно замењује сва правила, а чим њега нема никакав труд читања не може да га замени. Молитвословља су одређена само зато да би се хранило ово осећање, и чим га не хране узалудна су. Само труд, а вајде никакве нема. То је спољашња одећа за коју или под којом нема тела, или тело, у којем нема душе.

Боже мој! Како је строго ово што је написано!.. А другачије се не може рећи, јер је тако.
Умној молитви је својствено да открива страсти које се крију и тајно живе у човековом срцу! Она их и открива и кроти.

Умној молитви је својствено да открива ропство у којем се налазимо код палих духова. Она открива ово ропство и ослобађа од њега.

Дакле, не треба се смућивати и бити у недоумици када устају страсти из пале природе или када их духови подстичу.

А пошто се страсти кроте молитвом, онда треба, када оне настану, умом лагано и веома тихо творити Исусову молитву која ће мало-по мало укротити пробуђене страсти. Понекад побуна страсти и напади непријатељских помисли бивају тако јаки да подстичу на велики душевни подвиг. Ово је време невидљивог мучеништва. Треба исповедати Господа пред лицем страсти и демона дугом молитвом, која ће сигурно довести до победе.

Наставите да се вежбате у испуњавању овог правила и ваше мисли ће се све више и више смиривати, и лечиће се немоћ коју сте приметили. Ако наставите да испуњавате ово мало правило онако како треба оно ће вас довести до боли у срцу, а ова бол ће мисли приковати за Јединог - и ту је лутању мисли крај. Од тренутка када вас Господ њега удостоји, почиње ново престројавање свега унутрашњег, и хођење пред Богом ће постати стално.

Закон поста је следећи: пребивати умом и срцем у Богу с одрешеношћу од свега, одсецајући свако угађање себи, не само у телесном, већ и духовном, чинећи све у славу Божију и на добро ближњих, носећи радо и с љубављу труд и лишавања поста - у храни, сну, одмору, утехама дружења - све у скромној мери да то не би падало у очи и да не би лишавало човека снаге да испуњава молитвена правила.

Питате. "Да ли с другима разговарати о духовном животу?" - Говорите, само немојте да причате своје, већ расуђујте уопштено, прилагођавајући се ипак, стању оних који питају. Дешава се да неки почињу да разговарају о овоме само да би попричали. И то је боље него говорити о нечем свакодневном или испразном. Ћутање, као што желите, можете да примењујете када нисте с неким насамо или када не учествујете у разговору. То што идући код некога због неке потребе молите Господа да огради ваше усне ћутањем - добро чините. Најбоље од свега је увек бити с Господом. - Међутим, човек може и да говори и да буде с Господом. Навикавајте се на ово.

Када разговарате највише се чувајте да не узнемирите мир другог човека неком несмотреношћу или говорењем својих мисли с којима се он не слаже, с очигледном жељом да инсистирате на свом. Непријатељ наводи на ово да би заметнуо спор, а од спора довео до свађе. Ништа мање не треба да се чувате и тога да говорите о духовном да бисте показали своју мудрост у тој области. И то је вражији наговор, због којег ћете, ако га послушате, сигурно бити подвргнути људском подсмеху и Божијем нерасположењу.

Мора се чврсто држати у мислима да вежбе, подвизи, лепо понашање, уз сву своју суштинску неопходности и потпуну погодност за чување и образовање духовног живота и васпостављање природе, снагу за то немају сами по себи, нису они ти који сазидавају дух и очишћују природу, већ благодат Божија, која пролази кроз њих и која као да добија доступ, приступ нашим силама. Због тога ходи у њима са сваким старањем, ревношћу, чврстоћом; међутим, сам свој успех препусти Господу да би нас под њиховим покровом Он Сам сазидавао како хоће и зна.

Ступајући на подвиг, али не задржавајући на њему пажњу и срце, заобиђи га као нешто са стране - отвори себе за благодат, као спреман сасуд потпуним предавањем себе Богу. Онај ко налази благодат налази је посредством вере и труда, каже свети Григорије Синаит, а не само посредством труда. Ма како исправно било наше делање, чим се у њему не препуштамо Богу, не привлачимо благодат, оно у нама не ствара дух истине, већ дух обмане, ствара фарисеја. благодат је њихова душа. Они су истинити у оној мери у којој хране и чувају самопонижење, скрушеност, страх Божји, потребу за Божијом помоћи и преданост Богу. Ситост и задовољство због њих - знак су њиховог направилног употребљавања или неразумевања.

Могућност, темељ и услов за све унутрашње победе јесте прва победа над собом - у преламању воље и препуштању себе Богу с непријатељским одбацивањем свега греховног. Овде се зачела нељубав према страствености, мржња, непријатељство, које и јесте војна духовна сила и која сама замењује сву војску. Где ње нема, тамо је без борбе победа већ у рукама непријатеља; насупрот томе, где она постоји, победа нам се често даје и без борбе. Одавде се види да као што је полазна тачка позитивне делатности оно наше најунутрашњије, тако је она и исходна тачка у борби, само с друге стране. Свест и воља, прелазећи на страну добра, с тим да човек почиње да га воли, побеђују мржњом свако зло и сву страственсост, и притом управо своју. У томе се заправо и састоји прелазак, прелом. Затим, сила, која се бори са страстима, такође јесте ум или дух, у којем су свест и слобода: дух, који се држи и укрепљује благодаћу. Кроз њега, као што смо видели исцељујућа сила долази кроз подвиге, кроз њега пак сила која рањава, разорна сила, пролази до страсти у борби. И обрнуто: када се страсти буне оне циљају право на ум или дух, то јест, на покоравање свести и слободе. Они су у светилишту нашег унутрашњег у које непријатељ кроз страсти циља својим распаљеним стрелама из душевно-телесности као из заседе. И док су читави свест и слобода, т.ј. док стоје на страни добра, ма како велик био напад, победа је наша.

Овим се ипак не тврди да сва сила победе потиче од нас, већ се показује само исходиште. Тачка ослонца у борби јесте наш препорођени дух; а победничка сила која је разорна по страсти јесте благодат. Она у нама ствара једно, а друго разара, - али опет кроз дух или свест и слободу воље. Онај ко се бори с вапајем пада пред Бога жалећи се на непријатеље и мрзећи их, и Бог их у њему и кроз њега истерује и побеђује.

Шта чини онај ко је подвргнут нападу злог човека? Ударивши га у груди виче: стража! На његов позив дотрчава стража и избавља га из невоље. Исто то треба чинити и у мисленој борби са страстима: расрдивши се на страсно треба звати у помоћ: "Господи, помози! Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, спаси мја! Боже, в помошч моју вонми, Господи, помошчи ми потшчисја!" Обративши се тако Господу не одлазите више од Њега пажњом према ономе што се у вама дешава, већ стално стојте и стојте пред Господом преклињући Га за помоћ. Услед тога ће непријатељ, као ватром опаљен одмах побећи...

Не ступајући у словесну расправу са страсним помислима, обратимо се директно Господу са страхом, страхопоштовањем, уздањем и преданошћу Његовој свемоћи, и самим тим ће страсно већ бити отклоњено од очију ума који гледа у Господа. Пошто је одсечено од душе оваквом непажњом оно само по себи одлази ако се тако природно подстиче; а ако се ту умеша и непријатељ, погађа га зрак умне светлости који исходи од созерцавања Господа. И дешава се да се душа смирује од страсних напада, чим се обрати Господу и почне да Га призива.

Мисаона борба сама истерује страст из свести; међутим она још остаје жива, а само се сакрила. И обрнуто, супротно дело рањава ову змију у главу. Из овога не следи ипак да се при делању може прекинути мисаона борба. То мора непрестано да је прати иначе она може да остане без икаквог плода и чак да умножава, а не умањује страственост, због тога што у делу против једне страсти може да се прилепи друга, на пример, посту - таштина. Ако се ово остави без пажње, уз сав напор неће бити никаквог плода од делања. Мисаона борба у вези с делатном рањавајући страст споља и изнутра истребљује је исто онако брзо као што брзо гине непријатељ када бива опкољен па га бију са свих страна.

Треба деловати тихо, постепено узрастајући и јачајући да би човек дизао терет који може да подигне. Иначе ће наш посао личити на нову закрпу на старој хаљини. Захтеви подвига морају изаћи изнутра, као што болеснику понекад лек који јако делује указује на потребу и осећање.

Описана борба са страстима је мисаона. И она је стварна зато што не дозвољавајући страстима да се нечим нахране и самим тим их умара. Међутим, постоји и делатна борба с њима, која се састоји у томе да се намерно предузимају и чине дела која су с њима у директној супротности. На пример, да би човек угушио тврдичлук треба да почне да штедро даје другима; против гордости - треба да изабере занимања која понижавају; против страсти да се весели - да седи код куће и т.сл. Истина, само овакав начин деловања не води право до циља, зато што трпећи спољашњи притисак страст може да се пробије унутра - или сама или уступајући место другој. Међутим, кад се с овом делатном борбом сједини и унутрашња - мисаона - они удвоје убрзо побеђују сваку страст против које су усмерени.

Из књиге: УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ
 Изворник: СБОРНИК О МОЛИТВЕ ИИСУСОВОЙ
 Место: Москва
 Издаје: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского Монастыря
 Година: 1994.
 Превод: Марина Тодић

Извор: Светосавље

#страсти, #strasti, #isusovamolitva, #исусовамолитва,