Захваљујући управо мајци и оцу му Константину Пупин је постао научник који је задужио не само наш род, већ цело човечанство. За све што је у науци открио, а открио је много, захвалан је био Богу, Светом Сави и својим родитељима, нарочито мајци за коју је говорио да је "била врло побожна жена" и да је, "као ретко ко, познавала и Стари и Нови завет", а нарочито ,,живот светих Отаца, посебно Светога Саве". ,,Прво од ње", каже Пупин, ,,схватио сам живот овог чудесног Србина. По причи моје мајке, по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светоме Сави била је у овоме: то је био светац који је, поред осталог што је учинио за род српски, нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на моје читање и писање."
То привођење Богу и Светоме Сави, на првом месту, било је кроз свете тајне Крштења, Миропомазања и Причешћа у идворском храму, у храму чију ће слику касније Пупин носити све време свога живота. Само захваљујући тим вредностима успео је да савлада све препреке које су га у животу сналазиле.
Поред родитеља, на Михајлово духовно узрастање је веома утицао парох идворски, као и прота Васа Живковић, парох и катихета панчевачки. Нарочито прота Васа је заслужан његовом полетању у свет, за кога ће касније Пупин рећи да га никада неће заборавити, ,,јер је то име слатка музика за уши моје ради успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени".
Прота Васа му је и предложио да из Панчева, које је као и Идвор ,,постало тесно за њега", иде у Праг, обезбедивши му, заједно са панчевачком Црквеном општином, трошкове тамошњег боравка.
У Прагу није дуго остао, и у двадесетој години живота и са пет центи у xепу, се укрцао на брод и пошао у Америку. На океану је у својој прегради за спавање, сликама из Идвора, са сунчаним пољима, виноградима и вртовима; ,,са xелепима марве и стадима оваца на паши; са лепим црквеним торњем и звонима са нечим свечаним у њиховом звуку; са веселим момцима и девојкама преплетеним у колу уз српске гајде у црквеној порти, угушио потоке суза које су навирале". Убрзо је туга уминула и он се опет осетио свежим и јаким за путовање, које је било тешко и за које каже: ,,Само чврста вера у Бога и уверење да ће услишити молитве моје мајке давало ми је снагу да савладам страх и да се храбро суочим са страхотама разбеснелог океана."
И заиста ова и оваква вера одржала га је, не само на океану, већ и касније у Америци од свих оних који су хтели да "улове" његову душу.
"Другог дана по доласку у Америку, пише Пупин ,,осванула је недеља, и ја пођох у цркву. Појање у цркви није учинило баш велики утисак на мене; служба још мање. Није било хорског певања, звука звона, нити се осећао мирис тамјана као што је то било у цркви Идворској. То ме разочарало. Света Литургија у мом Идвору била много узвишенија и свечанија. Тада му је још чудније дошао предлог земљопоседника код којих је радио да окрене леђа лепој вери православној и да оставим српске обичаје и пригрли америчке."
Михаило им је тада одговорио: ,,Побегао сам из Границе, јер су господари те земље били наумили да ме помаxаре; из Прага сам побегао, јер су ме хтели понемчити; побећи ћу и из Делавер Ситија ако се од мене буде тражило да на страну бацим своје српске назоре. А ти моји српски појмови, то су моја мајка, моје родно место, српска православна вера, мој српски језик и свет који тим језиком говори. Ко очекује од мене да напустим своје српске назоре, тај очекује да напустим свој последњи дах." Затим Пупин закључује, да се ,,од Српчета које је у Светом Сави гледало просветитеља и које је у српским народним песмама тражило тумачење Светога писма, није могло очекивати да ће га загрејати вера коју су му нудили." Он је у животу све мерио Христом и Светим Савом. Тако ће и за Питера Купера, оснивача Куперове школе, рећи да је "необично личио на Светога Саву, како је он престављен на једној икони у Идвору".
Захваљујући својој вери остао је скроман и смеран и није се касније понео ни погордио својим научним достигнућима. Имамо много примера који ово потврђују, а ми ћемо сада навести само овај. Једна жена из Норфолка, док је Пупин држао предавање је устала и устврдила да је он чудотворац и да је радио пријемник чудо. Пупин је смирено одговорио да он није чудотворац нити је радио чудо
- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.
- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.
- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! Срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.
Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст десне руке и упитао је: "Шта је ово?
Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме да каже.
- Ово је, јел'те, прст професора Михаила Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: 'Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!'"
Дакле, по Пупину наука и вера се допуњују те се живот, у свој ширини и дубини својој, може најбоље упознати кроз њих, јер, како он каже: ,,Наука не само што не смета човеку да буде верујући, већ га, напротив, чини способнијим да схвати високи духовни значај вере.” ,,Наука је оснажила и ојачала моју веру, вели Пупин. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вере моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу."
Познато нам је да је Пупин на пољу проналазака остварио мноштво патента, међу којима је свакако најјзначајније телефонирање на даљину "Пупинови калемови", и "Икс" зраци чиме је усавршио Рентгенов проналазак. Ови проналасци, чиме је задужио човечанство су му донели име најславнијег научника-физичара са 20 почасних доктората и пет златних медаља.
Како сведоче његови савременици, Пупин је био тако свестран да се мало ко с њим могао поредити. За њега ,,Бог био највећа реалност и најближа стварност". Зато је и могао при крају свога живота да каже: ,,Нисам ја дошао у Америку као печалбар да зарадим паре. Ја сам дошао за знањем, и знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је, дакле, дошло као нешто споредно. Јер сам ја најпре искао Царство Небеско и правду Његову, како каже Свето Јеванђеље, а остало све што имам дошло је уз то". ,,Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи..."
прадавање одржано 30. септембра 2014. године
у Ректорату Универзитета у Београду
поводом 160 година од рођења Михаила Пупина
у Ректорату Универзитета у Београду
поводом 160 година од рођења Михаила Пупина
Извор: Српска Православна Црква
Нема коментара:
Постави коментар