1784–1830. Архиепископ и Митрополит црногорски, скендеријски и приморски
Послије упокојења митрополита Арсенија Пламенца жезал црногорских митрополита се поново вратио кући Петровића, ступањем на цетињску катедру највеће личности у цјелокупној историји Црне Горе – митрополита Петра I Петровића Његоша.
Митрополит Петар je рођен око 1748. године у Његушима од родитеља Марка Дамјанова Петровића и Анђелије рођене Мартиновић. Према народном предању, световно име било му је Лука. Митрополит Сава довео га је као десетогодишње дијете у Цетињски манастир да се учи књизи код монаха Данила. Овде је замонашен у дванаестој години, а у седамнаестој години рукоположен је у чин ђакона. Приликом свог трећег одласка у Русију митрополит Василије, помоћник митрополита Саве, одвео га је на школовање. Међутим, школовање није трајало дуго, јер је митрополит Василије умро у Русији 10. марта 1766. и јерођакон Петар се вратио натраг у Црну Гору. Убрзо је рукоположен у чин јеромонаха и произведен за архимандрита. Као архимандрит живео је манастиру Стањевићима и у Цетињском манастиру. За митрополита је хиротонисан у Сремским Карловцима 13. октобра 1784. године од стране карловачког митрополита Мојсија Путника, и означавао се као митрополит черногорски, скендеријски и приморски.
О митрополиту Петру I, Светом Петру Цетињском, у споменици „Владалачка кућа Петровић-Његош“ пише сљедеће:
„Завладичио се у Карловцима 1784, одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину изговорио је знамените ријечи: Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена – што су узели за основицу своје политике сви доцнији господари црногорски. 1787. помогао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798, који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао кулук.
Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим.“
О Светом Петру Цетињском, као духовнику и владару, митрополит др Амфилохије Радовић („Учешће светородне лозе Петровића у животу Цркве и народа“) пише сљедеће:
„Свети Петар Цетињски не само да је био образованији од својих претходника, него је био и духовно цјеловитији. Његова мисао и дјело били су одраз његовог личног живог опита у најдубљем смислу те ријечи. Испосник и подвижник, човјек молитве и практичног умијећа, као и великог човјекољубља, био је и човјек светитељске смјелости и одлучности. Као ни тројица његових претходника ни он није био богослов теоретичар, него првенствено мудрац практичне философије живота. Иако се није бавио школским богословљем у уобичајеном смислу ријечи, ипак је могуће на основу његових Посланица, по много чему сличних Посланицима Апостола Павла, извући кристално јасан његов црквено-богословски поглед на живот и свијет. То нарочито важи за његову етику, утемељену на изворним јеванђелским начелима, на народном етосу и језику. Света Тројица, Бог Отац и Син и Свети Дух, то свето Име Божје којим он почиње свој Законик, личност Христа Бога и Сина Божјег представљају основне истине његовог живота и учења као и његовог дјелања. Мало је ко примијетио да његов Закон не само што почиње именом Свете Тројице него има и 33 члана – онолико колико је Христос поживио година на земљи. Миротворац и законодавац, по много чему сличан старозавјетном пророку и законодавцу Мојсију, вођи изабраног народа Божијег, он као да слиједи начело свога сродника по духу великог исихасте XIV вијека, Св. Григорија Паламе, који каже: Ми проповиједамо Ријеч преточену у дјело, и дјело, праксу словесну, разумну (логосну).
Посебно мјесто у његовој личности и животном опиту има његова ријеч, било изговорена као поука, благослов и клетва, било записана. Писана ријеч му је језгровита и убједљива, сажета. Као и његова усмена ријеч она је плод не разумског домишљања, него најдубљег искуства, опита ума и срца заједно. Његов благослов и клетва не темеље се у његовој људској снази, нијесу просто одраз психосоциолошког стања његових умних и емотивних сазнања и способности. Они су испуњени Божјом силом, живом вјером у стварно присуство и дјејство Божје. Он је близак Богу, он живи Богом и његовом вјечном Ријечи, снагом његовог Имена које је изнад сваког имена. Отуда је моћ његове ријечи у Божјој сили а не у њој самој, зато је тако дјелотворна и снажна, зато се толико дуго памти, никад не губећи своју благодатну силу. Не памте се до дана данашњега не само његове клетве и благослови, усмени и писмени, него и пут којим је прошао, дом у коме је боравио, камен на коме је сједио, дрво у чијем хладу се одмарао.
Речено је да је теократија лозе Петровића била особене врсте. То потврђује и чињеница да су митрополити као господари били органски везани са црногорским збором, који је одлучивао под њиховим предсједништвом. Ту специфичност је у своје вријеме запазио већ Љуба Ненадовић кад каже: Владалац је у Црној Гори као старешина једне задруге, као патријарх једног племена, као отац у некој великој породици. Лаза Костић томе додаје: Митрополит је био симбол јединства и вјере и црногорске узајамности и посебности. Ово благо сагласије између црквености и свјетовности, између свештенства и царства, могуће је било постићи зато што је народ био крштени хришћански народ, јединствене вјере и језика, јединственог етоса. То сагласије је нарочито остварено баш у личности Светог Петра Цетињског и начину његовог дјелања. Он нимало случајно, баш са тог разлога, назива Цркву општенародна Црква. У ствари, овдје је народна црквеност и обједињеност око Имена Божјег био стожер саме државности и предуслов да управо епископ буде на челу народа и народног збора, да га он мири, да му суди, да га брани од сваког насиља, унутарњег и спољашњег.
Свети Петар I Петровић је такође заговорник обнове славено-сербског царства. Ради остваривања тог циља он је размишљао о стварању јединствене Цркве састављене од три митрополије – Цетињске, Которске и Далматинске. Французи послије освајања Далмације понудили су му да буде патријарх свега српскога народа или цијелог Илирика. Битке и бојеве над Турцима на Мартинићима и Крусима (1796) резултат су тог ослободилачког заноса. Оне претходе првом српском устанку и као такве су претеча и почетак општег покрета ослобођења на Балкану уопште, не само код Срба. Зато није ни мало случајно што се Петар I толико одушевио појавом и личношћу Вожда Карађорђа. То одушевљење он је пренио и на свога синовца Петра II, а овај га преточио у Посвету праху оца Србије у Горском вијенцу. Свети Петар се носио са истим искушењима као и његови претходници: ратовао је са Турцима, носио се са Млечанима и Аустријом, трудио се да настави и утврди везе са Русијом, уз сва искушења са којима се сусретао. Појава Француза на просторима Боке и Далмације било је ново искушење са којим се носио. Ширење Црне Горе на Брђане, покушај присаједињења Боке Црној Гори, сарадња са херцеговачким племенима и са Карађорђем, одушевљење Грчким устанком на Пелопонезу под Орловим и касније грчком борбом за ослобођење и стварање државе (1821) – све је то уткано у живот и дјело овог највећег и најсветијег изданка светородне лозе Петровића. Као што је познато, он је уложио огромни труд на мирењу закрвљених и завађених црногорских племена и на основу тога с правом назван Миротворац. Био је у живом контакту са Карловачком митрополијом, гдје је од стране Мојсија Путника (у Сремским Карловцима) и рукоположен за архијереја (1784).“
У закључку биографског прилога о митрополиту цетињском Светом Петру, епископ Сава („Српски јерарси“) истиче и сљедеће:
„Митрополит Петар увећао је број храмова и парохијског свештенства у својој митрополији. Има помена да је Петар I установљавао парохије по заједницама у гори и паши.
Главна заслуга Петра I је што је укинуо власт гувернадура, који су успели да владику држе искључиво у оквиру Цркве и да му одузму свако право мешања у световна питања. Смирио је племена која су била у дугој завади и тежио је да укине крвну освету. Прегао је свим силама да створи администрацију. Изнад свега, трајна му је заслуга што је створио законодавство и правосуђе. Црна Гора је добила свој први писани закон 1798.
Митрополит Петар стално се залагао за мир, међусобно и међудржавно признавање и уважавање. Посланице које је писао првенствено ради обезбеђења слоге и јединства у народу, су остварења са јаким мисаоним (нарочито етичким) набојем. Стварао је и пјесме у епском духу (прожете морализаторским поукама) како би, у недостатку школа и на тај начин просвећивао народ. У жељи да се сачува истина о прошлости написао је и Историју Црне Горе. Као врло образована личност са познавањем седам свјетских језика, много је допринео афирмацији моралног преваспитавања народа.
Повезивао се са свим значајним културним радницима тога доба и имао богату библиотеку, попуњену разноврсном свјетском литературом на више језика. У књижевности се први почео служити народним језиком и био претеча реформатора.“
Митрополит Петар I Петровић Његош је предао дух свој Господу на Лучиндан 18. октобра по старом, 31. октобра 1830. г. по новом календару, и сахрањен био је у Цетињском манастиру. Његов синовац и насљедник, митрополит Петар II Петровић Његош објавио је његову светост на дан четворогодишњице његове смрти, коју је сав народ радосно прихватио јер су га и за живота сматрали светим и са страхопоштовањем слушали његове ријечи и заповијести.
Из љубави и поштовања према новопројављеном свецу, његов насљедник подигао је на Језерском врху на Ловћену капелу-ротонду 1845. године.
Тропар и кондак Светом Петру Цетињском написао је архимандрит Цетињског манастира Петроније Лујановић, док је службу Светом Петру Цетињском написао београдски митрополит Михаило Јовановић. Служба Светом Петру Цетињском штампана је у штампарији руског Светог Синода у Москви 1895. г.
Мошти Светог Петра Чудотворца Цетињског чувају се у Цетињском манастиру од упокојења 1830. г. па до наших дана. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је уочи Лучиндана, 30. октобра 2010, поводом 180 година од упокојења Светога, са Патријархом српским Иринејем и четворицом епископа, пресвукао мошти Светог Петра Цетињског и положио их у нови ћивот. Патријарх српски Иринеј положио је тада на Светитеља архијерејске инсигније – крст и панагију као своје уздарје а митрополит Амфилохије вратио је под ноге Светитељеве кључеве града Скадра, Пећке патријаршије и Дечана.
Нема коментара:
Постави коментар