Десни разбојник, он је истински прави човјек, грешан човјек али човјек који је свјестан свога злочина и свога гријеха, човјек који се угледнуо у праведност лица Христовог, кога је обасјала свјетлост страдајућег Господа, Распетог поред њега, која га је обасјала и која га је потресла до дубина његовог бића, која му је показала сву ругобу његовог злочина и његовог гријеха и он, поставши свјестан ругобе свога безакоња и свога гријеха и сагледавши ту ругобу у свјетлости лица Христовог, вапи Господу из дубина бића: „Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царство Твоје". Те Његове ријечи су ријечи сваког правог и истинског човјека на овој земљи, јер је сваки од нас мање више откривен у личности тог разбојника десног, сваки је грешан човјек, сваки је призван да се очисти од тог безакоња и да буде обасјан, и душа његова и тијело његово, свјетлошћу лица Божијег и да буде испуњен даровима Духа Светога. Покајао се тај разбојник и сви Хришћани до данас и до краја свијета и вијека ништа друго не раде него чине оно што је чинио десни разбојник - вапију Господу: „Сјети нас се, Господе, када дођеш у Царство Своје" - то понављамо у току нашег живота, то понављамо нарочито када приступамо светињи над светињама, Тијелу и Крви Христовој. Оног кога ми примамо у Тијелу Његовом и у Крви Његовој, који нас обасјава, јер кроз то Тијело и Крв нас обасјава управо свјетлост лица Његовог.
И друга врста људи су они који су са лијеве стране, исто су разбојници, подједнако приковани на крст, али непокајани, јер нема на земљи човјека који на крст није прикован, само је питање да ли је то крст овог покајаног разбојника или је то крст непокајаног, у злу утврђеног, помраченог, обезбоженог, који пљује на Бога поред себе, који пљује на себе и светињу свога бића који пљује на најближе своје. Окован тим својим гријехом и помрачен својом гордошћу непокајани разбојник говори Христу распетоме: „Ако си Бог, сиђи са крста", а покајани разбојник му каза: „Ја и ти смо ово што трпимо заслужили, али зашто нападаш Њега?". Ништа не помаже таквом човјеку да се он врати себи и да се освијести, он и даље остаје упоран у том свом помрачењу. И у лику тога непокајанога разбојника су сви они које није обасјала свјетлост лица Божијега који нису примили вјеру Христову, који се не крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, они који нијесу и који не држе гријех свој пред собом као цар и пророк Давид, који мисле да могу сами без Бога да граде свој живот, зато и граде своје вавилонске куле, и у она древна Библијска и у наша времена. То су људи који мисле да су безгрешни који се уздају у себе саме, у своју моћ, уздају се у своје оружје, у своју славу, у своје богатство, који сабирају у своје житнице заборављајући да ће те њихове житнице убрзо пропасти, који су препуни самољубља и који обоготворавају себе и намјесто да се Богу Живоме клањају и да од Њега опроштај траже, они се клањају сами себи, дјелима руку својих... Клањају се стварима, више се клањају творевини него Творцу, помрачени својим страстима и отуђени од закона Божијег, од имена Божијег, од свјетлости Божије. Својим животом, ево, већ овдје предокушавајући тајну вјечнога пакла и вјечнога мрака на који сами себе осуђују, одвајајући се од извора живота и од вјечне свјетлости.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар