Историја хришћанства је заправо интерфацијална повијест обоготворења и развоја људске личности кроз властито огледање у личности другог. Без постојања Другог нема ни живота као сапостојања. Брига за другог је заправо једини темељ на коме се Црква у времену изграђивала, крећући се од хришћанства из пустиње и монашке келије до хришћанства на трговима, у вреви мегалополиса. А на почетку и на крају тог пута је жртва, неусловљени и слободни темељ сваке љубави. А ту жртву може осјетити и поднијети само срце јер оно ”само од себе се радује, само од себе тугује”. Нажалост цијела наша цивилизација је надахнута данас културом главе и ума, а некултуром срца. Шпанац Хуан Луис Вивес, који је први употребио појам култура, и то и епохи хистерије ума, у ренесанси том ће синтагмом означити његовање срца. Прије њега и Свети Сава ће у Жичкој бесједи срце поставити као престо човјековог бића, а Никон Јерусалимљанин ће Јелени Балшић рећи да се срце прво ствара, а последње умире. Неспремност да своје срце дамо другоме је заправо неразумијевање. сопствене, у овом случају хришћанске историје, а тиме и немогућност да се остваримо у теолошкој перспективи. Дар живота као плод божанске љубави јесте човјеково најважније одређење и призвање. Зато је човјек кад је човјек биће које зна да воли, јер је биће односа. Отац Александар Шмеман ће у својим дневничким записима, објављеним послије његове смрти, а чије су књиге јавно палили ”православни ауторитети и духовници” по богословским школама у Русији, записати да сваки облик духовности и црквености који у себи нема љубави за другога представља сурогат хришћанства. И тај тамни двојник Цркве, одувијек је присутан у непровјетреној црквености агеластих духовника чија вјера заробљава и одузима слободу као најдрагоцјенији дар. Питање жртвене љубави је у центру и питања о донирању и трансплантацији органа. И одмах да кажем без икакве задршке, православне помјесне Цркве прихватају донирање и трансплатацију како од живих тако и од мртвих.
Нажалост, цијела наша цивилизација је надахнута данас нултуром главе и ума, а некултуром срца давалаца, ако је одлука заснована на слободи воље и љубави. Чувена фреска из музеја Светог Марка у Фиренци из 15. вијека, са преко хиљаду и по ликовних варијанти, а која приказује Светог Козму и Дамјана како пресађују ногу са преминулог Етиопљанина на повријеђеног ђакона Јустинијана најбоља је потврда хришћанског одговора на биоетичка и медицинска питања. Та заједничка брига за немоћне и угрожене дио је оне историје која започиње барем код нас оснивањем болница у Хиламдару и Студеници од стране Светог Саве, а чије је искуство неколика вјека касније преточено у Хиландарски медицински кодекс. Сва она биоетичка питања која ће у будућности искрсавати морају се одређивати и провјеравати не само у односу на квалитет и дужину људског живота већ и у односу на есхатолошку и евхаристијску димензију тог истог живота. За нас хришћане то значи могућност да агапијски откријемо и себе свијет Богу. Ако тога немамо у нашим животима, залуду нам и етичка и духовничка звања. Нашем пјеснику из Смријечна с почетка ове приче, најмилија пјесма била је ‘Труба” Момчила Настасијевића коју овдје наводим као ламент над изубљеним духовницима и хуманитарцима: ”Род смо. Кад умре човек, и моје срцо рушно је”.
(АУТОР ЈЕ РЕДОВНИ ПРОФЕСОР УНИВЕРЗИТЕТА ЦГ И БИВШИ ДЕКАН БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА У ФОЧИ)
Извор: Дан/Радио Светигора
Фото: ostrog.co
Нема коментара:
Постави коментар