Сваки пут када се представници Цркве огласе по неком питању од државног или друштвеног значаја, јави се мноштво критичара који Цркви али и изабраним представницима народа спочитавају нарушавање „принципа секуларности“. Овде ћемо оставити по страни питање, да ли, на који начин и у којој мери Црква – мерено сопственим етосом – треба да учествује у друштвеном животу и на који начин.
Нећемо се, дакле, бавити анализом на који начин је Црква учествовала у јавној сфери, да ли је то увек било целисходно, мудро, корисно. Овде ћемо се позабавити питањем сме ли, и на који начин, Црква да се бави јавним друштвеним и државним питањима, шта је „принцип секуларности“, и да ли је и када он нарушен.
Очигледно је да, нарочито у медијима, не постоји јасна слика шта појам секуларност заправо подразумева. Он суштински означава одвојеност Цркве и државе. Али каква је природа те одвојености, посебно је питање. У прошлости, Црква је имала различите нивое утицаја на друштвени живот и државне одлуке. Зависно од периода тај утицај је био разнолик. У сваком случају, све до модерног доба није било могуће повући јасну границу између Цркве и државе. Надлежности су се преплитале: Црква је на различите начине утицала на државне послове, како у сфери законодавства и јавног живота тако и у сфери начелних политичких одлука, одлука о рату и миру итд. И држава је на различите начине утицала на цркву, утичући или чак директно одлучујући о постављењима и разрешењима високог клира, понекад драстично мењајући канонски поредак (сетимо се само чувеног канонског удара у СПЦ када је кнез Милан сменио читав епископат, или укидање функције Патријарха у РПЦ у време Петра Великог).
У основи, секуларизам почива на начелу да нико, па ни Црква, ко није на изборима добио мандат грађана не може да доноси одлуке које су у надлежности законодавних, извршних или судских власти. Независност ове три гране власти, како споља, тако и међусобно, представља темељ савременог уређеног демократског друштва. Изгледа да на неразумевању оваквог устројства почива неразумевање односа Цркве и државе. Кључно је разликовати две врсте могућег утицаја на ове гране власти: јуридички и политички. Јуридички утицај би било законско право некога (Цркве, НВО, синдиката итд) да доноси законе или да их суспендује, да има право наређивања извршним органима (на пример полицији или инспекцији), да има право поништавања судских одлука итд. Овакав утицај би заиста представљао нарушавање секуларног демократског принципа, уколико би Црква имала било коју врсту оваквих овлашћења. Међутим, потребно је строго разликовати овај јуридички утицај од политичког. Политички утицај је баштина демократских друштава. Пошто се органи законодавне и извршне власти бирају на изборима, њихови представници настоје да придобију јавно мњење а тиме и гласове бирача. То отвара могућност легитимног политичког утицаја на представнике ове две гране власти. Тако на пример, различите НВО позивају политичаре да учине одређене кораке за које таква организација сматра да су корисни, или пак да престану са праксама за које сматра да су штетне. На пример, покрет зелених апелује на доношење строжих закона о заштити животне средине а друштво инвалида на доношење и спровођење закона из области заштите права особа са инвалидитетом. Наравно, политичари су ти који „мере“ да ли ће им подршка захтевима неке НВО донети више користи или штете на изборима. Уколико сматрају да је то за њих корисно, политичари ће се сликати, на пример, са представницима организација за заштиту права хомосексуалаца. Неки други ће проценити да ће им више политичке користи донети подршка правима незапослених, или правима инвалида или правима националних мањина итд. Нећемо овде говорити о крајњим мотивима изабраних представника народа: неке ће у њиховом избору коме ће пружити подршку руководити дубока лична уверења а неке политичка рачуница. Бирачи ће на концу оценити ко је колико искрен, али и способан да обећано оствари. У овом контексту треба сагледати и однос Цркве према јавним политичким делатницима. Конкретно, Црква има сво право овога света, да о сваком могућем питању изнесе своје мишљење. Такође, сваки политичар има право да такво мишљење уважи или да га негира. Ствар је његовог уверења или рачунице, да ли ће подржати неки захтев Цркве или удружења атеиста, на пример.
Дакле, нико па ни Црква нема право доношења или укидања законодавних, извршних или судских одлука. Међутим, свако, па и Црква, има право да јавном речју, изношењем ставова, позивима, прогласима, саопштењима или критиком, покуша да придобије изабране представнике народа за своје ставове и идеје. На изабраним представницима народа је да се одреде према тим ставовима, било подршком, било супротстављањем или игнорисањем. Свакако, последњу реч имају грађани. Уколико се већини, рецимо, допада да народни представници уважавају ставове Цркве, онда ће на изборима гласати за такве. Уколико им се то не допада, гласаће за оне друге. То је демократија. Црква, као и свака друга организација и појединац, има право да јавно саопштава своје ставове. На представницима народа је да се одреде према тим ставовима и да креирају одређену политику. На пример, Црква може да се залаже за доношење неког закона. Представници народа могу да то прихвате и донесу одређени закон. То није нарушавање принципа секуларности. Јер народни представници су добили мандат народа да доносе законе. При том имају право да слушају или да не слушају било чије предлоге, па и предлоге Цркве. Наравно, на грађанима је да у своје време на изборима кажу шта мисле о њиховој политици па и о томе чије су захтеве слушали или нису слушали.
СИВА ЗОНА
Понекад се у медијима спекулише о незваничном утицају који Црква има на представнике власти. И ово питање захтева објашњење, без обзира на постојање или непостојање таквог утицаја. Наиме, сваки изабрани народни представник, слободан је да се, у законским оквирима, саветује са свима онима чије мишљење цени и уважава. Или да се са њима једноставно фотографише. То могу бити приватна лица, академици, професори, спортисти, уметници, као и представници различитих удружења, организација – или Цркве.
До злоупотребе може доћи на различите начине: на пример пружањем финансијске подршке из државних средстава ван законом прописаних оквира зарад задобијања политичке подршке. Пружањем других услуга, ван законских оквира – рецимо издавањем грађевинских и других дозвола, додељивањем станова или других привилегија које некоме по закону не припадају. Најгора је могућност утицаја на судску власт у било ком смислу. Но, овде треба нагласити да сва оваква дела и иначе представљају кршење закона и подлежу законским санкцијама, без обзира на то да ли је реч о Цркви, политичкој партији, невладиној организацији, представницима медија или синдиката. Како би овакве евентуалне злоупотребе биле спречене, потребно је усвојити и спроводити законска решења која у свету одавно постоје.
Доктрина секуларизма, која је данас доминантна у развијеном свету, подразумева одвојеност Цркве од државе. Нити држава сме да се уплиће у црквене послове – у избор свештенства, унутрашње уређење итд. – нити Црква сме да се уплиће у државне послове. Покушали смо да покажемо да постоји легитимни (политички) и нелегитимни (јуридички) утицај који Црква може да оствари, као и опасности злоупотребе у тзв. сивој зони.
Међутим, поред ових општих карактеристика секуларног друштва, треба нагласити да постоји више модела оваквог друштвеног уређења. Грубо ћемо их класификовати ради прегледности.
Антитеистички секуларизам – јесте секуларизам борбеног атеизма настао у време Француске револуције, а касније спровођен у земљама комунистичког блока. И данас је заступљен у неким земљама као што су Кина, Северна Кореја и Куба. Овде је секуларни принцип схваћен и практикован једнострано. Црква не сме да се меша у државне послове, али се држава меша у црквене и то на непријатељски начин. Црква и религија уопште проглашавају се државним непријатељем, црквена лица и верници се прогањају и затварају, храмови руше, уз снажну антирелигијску пропаганду на свим нивоима.
Ригидни секуларизам – настао је као ублажење претходног. Његов најбољи пример је савремена Француска. Црква и држава су потпуно одвојене, при чему не постоји никаква сарадња међу њима или је она минимална. Држава не уважава никакве специфичности Цркве, њеног устројства и традиције, и не устручава се да их ниподаштава или негира.
Умерени секуларизам – заступљен у већини европских земаља подразумева одвојеност Цркве и државе али и њихову блиску сарадњу на пољима образовања, харитативне делатности. У таквим земљама постоји верска настава у државним школама, Црква добија одређену финансијску потпору, ослобођена је пореза у потпуности или делимично, верски службеници имају имунитет при обављању верских дужности (на пример, право на тајност исповести), у војсци је присутно војно свештенство, у болницама и појединим јавним установама одређене су просторије које служе за потребе верских служби.
Делимични секуларизам – својствен је неким европским земљама, где су одређеним Црквама призната нека посебна права заснована на традицији. У Великој Британији, на пример, монарх који формално има врховну власт, истовремено је и врховни поглавар Англиканске Цркве.
Свако савремено демократско друштво, поштујући сопствену традицију и сензибилитет, треба да одабере друштвени модел који његовим грађанима највише одговара. По мом схватању, умерени секуларизам представља најбоље решење за друштво Србије. Свако има легитимно право да се залаже за онај модел који сматра најбољим, а на изабраним представницима народа – а преко њих на грађанима – је да одлучују о томе како ће бити уређено друштво у коме живимо.
Аутор: презвитер мр Александар Ђаковац
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар