среда, 18. јул 2018.

«Главно чудо Сергија Радоњешког је он сам»

Да није било преподобног Сергија, никада се не би појавила ни Света Русија

Седамстогодишњица рођења преподобног Сергија Радоњешког, једног од највећих руских светитеља који је одиграо кључну улогу у развоју руске државности и формирању националног духа,
представља главни овогодишњи јубиларно-историјски датум. На чудесан начин управо у години свеопштих прослава посвећених преподобном Сергију, наше друштво доживљава нови успон националне самосвести. Његова Светост Патријарх Кирил, који је предводио највеће свечаности у част преподобног Сергија прошле недеље у Сергијевом Посаду, у интервјуу за „Эксперт“ говори о томе зашто је важно присетити се изнова лекција које нам је свима дао радоњешки игуман. 

 — Ваша Светости, добро је познато да је војницима који су ишли на Куликово поље, на челу са кнезом Димитријем Донским, духовна подршка Сергија Радоњешког била веома важна. Али зашто? Када код Кључевског данас читате о осећају „моралне храбрости и духовне снаге, које је преподобни Сергије удахнуо руском друштву“, и о томе да је у таквом расположењу народ потом вековима живео, онда осећате да код нас садашњих значај светитеља већ јењава. И још једно питање које се често намеће: како се може објаснити учествовање у бици монаха Пересвета и Ослабље, који су напустили световни живот и посветили себе служењу Господу?

 — Да би се то разумело, подсетимо се историјског контекста. Два главна проблема Русије прве половине 14. века била су расцепканост и подчињеност монголско-татарским кановима. Услед зараћености међу кнезовима било је немогуће ујединити се ради превазилажења јарма. Народ се био првенствено позабавио проблемом опстанка у тим изузетно скученим условима. Али Вартоломеј (будући преподобни Сергије) одлази у глуву шуму, с једне стране вођен љубављу према Светој Тројици, и с друге стране, болом због мржње и подела у рођеном народу. Као што пише аутор његовог житија Епифаније Премудри, прва ствар коју је Сергије учинио била је подизање омање дрвене цркве у част Свете Тројице – „како би сталним гледањем у њу побеђивао страх пред мрском раздељеношћу света“. Преподобни Сергије је победио тај страх и помогао целом руском народу да се избави од „мрске раздељености“ у којој се народ тад нашао. 


У лику преподобног Сергија Русија је добила личност такве духовне снаге, да су се око њега – ког су сматрали светим још и за живота – успеле објединити најздравије снаге.
Да, за преподобног Сергија је заштита рођене земље од иноверних била, пре свега, задатак „духовне сигурности“: он је као нико други схватао да народ не може себе почети да доживљава као један, све док је Русија разједињена и поцепана међусобним борбама и док кнезови зависе од канских повеља (јарлика). Битка на Куликовом пољу је, пре свега, била борба за Истину и Веру — а не само за независност.

Човек – то је огромна снага и потенцијал, пре свега, не неким посебним физичким квалитетима, већ управо духом. Сергијева светост је била очигледна његовим савременицима. Видљиви знак његовог благосиљања битке на Куликовом пољу били су Пересвет и Ослабља, који су били послати из манастира.

Између учешћа монаха у бици и одбацивања живота у свету не постоји контрадикција: у „тренутку истине“ на Куликовом пољу нису постојали само световни циљеви. Двобој између руског монаха и страшног Татарина сведочи да је то, пре свега, била борба између носилаца супротстављених духовних вредности — између хришћанства и паганизма.

Главна заслуга преподобног Сергија пред руском земљом је у томе, што је поверовао у саму могућност да Русија постане света и што је успео да превазиђе световну завађеност и потчињеност иноверним, као и да увиди божански призив руског народа да постане пуноправни наследник византијске хришћанске традиције која је тада већ била на измаку. 


— Појава таквог човека, као што је Сергије Радоњешки, чак се и обичним говором може назвати чудесним догађајем у руској историји. Шта је, по вашем мишљењу, формирало личност таквих колосалних размера?

— Чуда Божија се дешавају у историји, због тога ја чудо – као благодатно мешање Господа у живот – не бих тако олако супротстављао историјским догађајима који се с хришћанске тачке гледишта налазе у надлежности Божијој и укључени су, да тако кажемо, у Божански Промисао.

Епоха преподобног Сергија поклапа се с временом такозваног трећег препорода Византије под Палаеолозима (1261-1453). Управо је у то време исихазам — богословско учење о могућности деловања нестворених божанских енергија у свету и човеку — постало званична доктрина грчих православних цркава (1341). На челу покрета исихаста је Свети Григорије Палама (1296-1359), истакнути мислилац, аскета и богослов. У својим делима он истиче важност синергије у хришћанском животу, тј. садејства човека и Божанских енергија.

Без обзира на то што преподобни Сергије није оставио за собом никакве писане радове, сав његов живот сведочи о прејемству исихастичке традиције. И Сергије, и његови ученици, првенствено обраћају пажњу на усредсређену молитву, ћутање и рад. Потпуно свесно напуштање свега онога што се вреднује у овоме свету — новца, власти, утицаја, уважености. У житију преподобног Сергија описано је више појава Божанске светлости.

Али за разлику од грчке традиције, преподобни Сергије проширује границе исихазма. Освећен нествореним енергијама, он носи у свет то помирујуће деловање Божанске благодати.

У Византији се грчки исихазам супротстављао западном хуманизму: у Русији је делатни исихазам преподобног Сергија и његових ученика постао извор сабирања народа у једну духовну целовитост, која је напослетку добила назив Света Русија. Светост и стање преображаја дејством Светога Духа за наше претке постали су главна вредност. И то је, пре свега, заслуга преподобног Сергија. 


Русија се сабира око очигледне светости преподобног Сергија, а не просто око различитих политичких, културних или идеолошких фактора.

Преподобни Сергије је „од мајчине утробе“ био изабран од Бога да постане посебна фигура у духовној обнови Русије. Његова љубав и очарење пред тајном Свете Тројице, његов бол због тријумфа зла и подела у рођеној земљи били су толико велики, да су успели да промене ток историје и дају нови правац како животу друштва, тако и развоју монаштва. Преподобног Сергија називају родоначелником „делатног исихазма“ — када подвижник који достигне очишћење од страсти и освећење Духом Светим, не нестаје у тишини свог затварања, већ радом помаже другима да се промене, постану ближи Богу и у себи спознају Божански призив.

— Стручњаци Института за етнологију и антропологију РАН покушавају савременим методама да реконструишу тродимензионалну фигуру преподобног Сергија. Неопходне мере за свој рад научници узимају са портретног покрова Сергија Радоњешког, који се чува у ризници Тројице–Сергијеве лавре. А какав значај за иконографију има портретна сличност?

— Заиста, лик преподобног Сергија се на најранијем представљању — плаштаници — нешто разликује од касније иконографије. Историчари уметности сматрају да се због ширине бода може претпоставити да су ову плаштаницу извезли монаси у знак сећања на вољеног оца и 
учитеља.

Истовремено, у православној иконографској традицији се при чувању одређене портретне сличности главна пажња поклања прецизности откривања управо светитељевог духовног лика. Икона није животни портрет, већ сведочанство у бојама човековог преображаја Светим Духом. Она не приказује толико какав је човек био за живота, колико у шта се он преобразио у Царству Небеском. Због тога понекад разлику која се може срести између икона светитеља и портрета не треба мешати: икона је пре свега молитвено изображење, које нам помаже да се усредсредимо на молитву пред светитељем, а не да се бавимо карактеристикама његове физиономије.

— Наше време можемо назвати рационалним и секуларним. Чуда која су описана у житију преподобног Сергија код неких изазивају сумњу у реалност догађаја из његовог живота, па чак и у само његово постојање. На који начин бисте ви представили чуда преподобног из житија, тако да она постану јасна рационалистима и да буду прихваћена од стране људи који у њих сумњају?
  
— Наш савременик је сувише поверљив према утврђивању беспоговорног приоритета рационалног над другим начинима спознаје. Међутим, чак нас и обични, свакодневни живот стално уверава у то, да је он много виши, шири и дубљи од било које наше представе о њему. Чуда, чије описе срећемо и у Светом Писму, и у житијима светих, наравно, не уклапају се у уске оквире рационалне анализе. У супротном, то онда не би била чуда. Посредством чуда Господ Бог показује ограниченост материјалног постојања: чудо се разликује од уобичајених догађаја тиме, што се овде „побеђује природни чин“ – то јест деловањем силе Божије превазилазе се природни закони.

Али смисао чуда није у самом нарушавању природних закона, већ у потврди човекове близине Богу, Којем је све могуће, Који и јесте главни Законодавац. Из житија преподобног Сергија знамо да он своја чуда никада није обзнањивао, напротив, и очигледно чудо је прикривао својим безграничним смирењем. Покаткад је чак оно што се десило објашњавао природним узроцима, као на пример што је оцу васкрслог детета рекао да његов син није умро, већ је само промрзао и уснуо. Светитељи никада нису тежили чудотворству, али је сила Светог Духа која је у њима деловала повремено на очигледан начин себе пројављивала и у виду чуда.

Чудо не тражи анализу, већ веру. Тамо где је вера нестабилна и где је неопходан извор инспирације — чудо може да помогне у утврђивању у вери. Притом чудо само подстиче, али не и приморава човека на веру. Увек се оставља могућност да се нађе овај или онај изговор за радознали разум, као и за покушај да се чудо објасни природним узроцима. Јер истинска, дубока вера не тражи чуда: она пре свега тражи Бога, Којем у потпуности верује, као и самог себе и сав свој живот.

Главно чудо преподобног Сергија је он сам. Човек који је напустио свет и постао центар Русије. Он који је побегао од сваке власти — и световне, и црквене — постао је апсолутни ауторитет и у држави, и у Цркви. Свесно изабравши за подвизавање место неупотребљиво за нормалан живот — он сазда око себе огромну Лавру и цео град — Сергијев Посад. Као смирени монах, покренуо је и инспирисао руски народ да заштити Отаџбину. 


— Историја није сачувала описе разговора између преподобног Сергија и кнеза Олега Рјазанског, након којег су он и Димитрије Донски закључили важно примирје и напослетку чак и поженили децу. Шта ви мислите, којим речима је игуман Тројицког манастира могао у Олегу Рјазанском пробудити жељу за помирењем?

— Сетимо се како је започела свађа. Застарела свађа између Москве и Рјазања је била посебно жестока међусобна борба, која је уздрмала јединство Русије. Године 1385. у знак одмазде за напад на Рјазањ Олег Рјазански је спалио Коломну. Димитрије Донски је био принуђен да се обрати Светом Сергију, након чега се упутио у Рјазањ на преговоре. Успео је да убеди кнеза Олега да превазиђе свађу; у Голутвин манастиру појавили су се заједно. Недалеко од Коломне, захваљујући Сергијевом посредништву, закључен је мировни споразум: рат се приводио крају и учвршћивале су се границе. Олег Рјазански је прогласио себе за „млађег брата“ московском кнезу. У светлу татарске и литванске војне опасности овај споразум имао је важан, ако не и пресудан значај. 


 Ми се овде сусрећемо са очигледним деловањем свете Божије благодати, која доноси пре свега мир, праштање и исцељење. Нажалост, често потцењујемо значај молитве у животу. Недавно ми је намесник Тројице-Сергијеве лавре испричао да је у Пафнутијевој башти почело да се обнавља дрвеће које је већ било спремно за сечу. У совјетско време тамо је био градски забавни парк, где се људи нису нарочито оптерећивали моралним правилима. Парк је временом потпуно запустио, али када је територија била враћена манастиру и када је братија почела да се повлачи за време шетњи и да се моли — он је видно оживео, па је чак и врло старо дрвеће почело да се враћа у живот.

Ми у ствари не знамо шта је говорио преподобни Сергије кнезу Олегу Рјазанском. Знамо само да је говорио „тихе и кротке речи“. Сила духа преподобног, његов кротки лик и очигледна светост биле су главни аргументи у том разговору. Јер није ствар у томе које се речи изговарају, већ шта стоји иза њих. У случају с преподобним сав његов живот био је у потпуности посвећен служењу Богу и руском народу. Тешко да је ико у Русији волео свој народ више од преподобног Сергија, а тој сили љубави ништа не може да одоли.

— Сергије Радоњешки је верујућим познат као „врлински подвижник“ (како се пева у тропару преподобном), и у исто време сасвим неочекивано за оне који то данас откривају представља најсветлију фигуру на политичком пољу Русије 14. века. Како је овај велики руски човек успевао да споји земаљско и небеско?

— Мени се чини да у датом случају сама теза о споју „земаљског и небеског“ — која је несумњиво врло важна за наш живот — не даје одговор на ваше питање, а као да ставља светитеља пред избор који заправо пред њим није ни стајао. Преподобни Сергије није „спајао земаљско и небеско“: он је пре свега био „грађанин Небеске Отаџбине“ и управо се због тога старао о духовном благостању свог народа, о његовој целовитости и верности Христу.
Учешће преподобног Сергија Радоњешког у помирењу кнежева и ослобођењу Русије од иноверног јарма на складан начин је проистицало из његове љубави према Светој Тројици и жеље да главни животни закон — закон Тројичне љубави — учини основним принципом друштвеног поретка. Цело његово „учешће у политичком животу“ није излазило из оквира кротких очинских савета, упућених овим или неким другим руским кнезовима, молећи их да се у својим властодржачким активностима строго придржавају хришћанских заповести, да не умножавају несреће народа и земље, и да не изазивају међусобне свађе пред лицем спољне претње.

— Које промене су се догодиле у народној црквености и манастирском животу, након што су се ученици преподобног Сергија расули по целој Русији да проповедају хришћанство?

— Сав Сергијев живот је константно испуњавање Христове заповести „ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“. У обитељи преподобног начелно настаје нова парадигма манастирског живота, где се значајна улога додељује самосталној домаћинској делатности манастира, с циљем обезбеђивања себе свим оним што је потребно.

Довољно је погледати манастире Северне Тиваиде – Кирило-Белозерски, Валаамски, Соловецки, и многе друге обитељи – које су основали ученици преподобног, да бисмо схватили колико су њихове функције далеко превазилазиле границе монашког живота. Свака од ових обитељи била је моћна, добро заштићена тврђава, огромно домаћинство и, наравно, пре свега, школа васпитања будућих пастира, архипастира, кнежева, племића, а и обичних сељака. Једна од важних карактеристика „делатног исихазма“ преподобног Сергија била је константно превазилажење себе, своје лењости и слабости — зарад служења ближњима у добрим делима. За Сергија је рад — благослов, а не Божије проклетство: управо се кроз рад човек приближава аскетском поимању хришћанства, јер он са духовне тачке гледишта није само средство за опстанак, већ пре свега облик духовног делања и извор унутрашњег раста човековог.

Лик преподобног Сергија је јединствен у историји руског монаштва. Један човек је успео радикално да промени однос и према месту, и према улози Цркве у држави, као и да обнови давно прекинуту традицију манастирског општежића. Формирање круга ученика око њега и Сергијево даље развијање руског монаштва у раније ненасељеним местима довело је не само до појаве Северне Тиваиде већ и до проширења граница руске државе.

Управо је Сергије заслужан за преомишљавање монашког пострига као таквог: у то време се примање анђеоског чина доживљавало као „друго крштење“, после којег је најбоље било што пре умрети. Зато су се у поодмаклој старости благочестиви мирјани, па чак и кнезови трудили да свој живот заврше постригом. Преподобни оживљава исконско схватање пострига као почетка начелно новог концепта живота, који се пре свега окреће придржавању Јеванђелским идеалима.

Преподобни се не брине само о сопственом спасењу, већ носи исцелитељно сведочанство о тајни Тројичне љубави у свету. И не само да носи већ и постаје главни узрок дубоких процеса удруживања, превазилажења свађа и подела, победе над мржњом и себичношћу. У лику преподобног очитовало се задивљујуће сједињење у једној личности најдубљег монашког ослобађања од страсти овога света и дословног државничког ума, који се пре свега бринуо о добробити свог народа.

Преподобни Сергије открива нови приступ разумевању светости: то није традиционална за византијско православље „ексклузивна“ светост, која обитава првенствено у тишини монашке келије, већ светост свенародна, када нема никаквог чина или звања, посла или начина живота, где би било немогуће стицање Божанске благодати и дубоког преображаја живота, самог човека и целог народа.

Да у историји Русије није било преподобног Сергија — никада би дошло ни до појављивања Свете Русије. 


— На који начин би, по вашем мишљењу, људи са различитим односом према вери могли да изграде представу о преподобном Сергију Радоњешком и да покушају боље да разумеју ту историјску фигуру?

— Онај ко жели да разуме и осети ко је био и остао до данас преподобни Сергије за Русију, најбоље би било да дође у Лавру и одстоји на манастирском богослужењу, тј. да сврати у древну Тројицку саборну цркву, где се налазе мошти игумана земље Руске. Да се загледа у ликове на иконама и фрескама, које су дело руку Андреја Рубљова и његових ученика. Дух Цркве могу да осете не само крштени и црквени људи.

Духовни лик преподобног Сергија немогуће је разумети у потпуности, ако не покушамо да се приближимо оним вредности које су за њега биле главни извори инспирације. А те вредности, као што су љубав према Богу и делатна љубав према ближњем, не мењају се.
Још је почетком 20. века свештеник П. Флоренски у чланку „Тројице-Сергијева лавра и Русија“ писао: „Да би се разумела Русија, неопходно је да се разуме Лавра, а да би се продрло у Лавру, потребно је будним оком загледати се у њеног оснивача, признатог још за живота за свеца „чудесног старца, Светог Сергија“.

Василиј Кључевски 1892. године је писао: „Сећајући се преп. Сергија, ми проверавамо сами себе, претресамо своје моралне резерве, завештане од стране великих градитеља нашег моралног поретка, обнављамо га, попуњавајући у њему недостатке. Врата Лавре преподобног Сергија ће се затворити и кандила ће се угасити над његовом гробницом тек онда, кад ми истрошимо ту резерву до краја, не надокнађујући је новом.

Јубилеј преподобног Сергија представља важну прекретницу за наш народ и државу. Хоћемо ли се моћи сетити његових лекција и завета, тј. схватити ко смо ми и шта је за наш народ оно највредније, за шта се може и живот свој положити? У своје време преподобни Сергије је постао живи одговор на та питања.

Феномен „руског духа“ неодвојив је од Православља, а руско Православље – од лика смиреног монаха, који измирује кнезове и инспирише на заштиту рођене земље — преподобног Сергија. Његов живот је објективно сведочанство снаге личности, када је она освећена блискошћу са Богом.

Питања је постављала Дина Бичкова


Са руског Наташа Јефтић

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил

Извор: Православие.ру

25 / 07 / 2014


 
 

Нема коментара:

Постави коментар