СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА
Многи постављају питање: „Шта је то Свети Огањ?“.
На то питање може да одговори само Бог, заједно са светим Оцима који су се овим бавили. Свети Григорије Палама за Свети Огањ каже да он није материјални, осећајни и једноставни обични призор или машта, него да је Свети Огањ нематеријална, умна и разумна светлост која постоји. Свети апостол Јован Богослов за Благодатни Огањ једноставно каже: „То је светлост“. Управо због тога и певамо у цркви: „Светлост је Отац, Светлост је Реч, Светлост је и Свети Дух“. Дакле, Свети Огањ је благодат Свете Тројице. Можда најбољу дефиницију даје свети апостол Петар, који каже да је Свети Огањ светлост, и као такав, дар Светог Духа.
Свети Огањ се почео појављивати пророцима у Старом завету и апостолима у Новом завету, а онда и светитељима наше Цркве. Пророк Мојсије је на планини Хорив видео пламен ватре упаљеног грма који није сагоревао. Пророк Језекиљ је видео призор Бога са ватром која варничи, тј. Свети Огањ. Тројица ученика Христових (Петар, Јаков и Јован) су на гори Тавор видели необјашњиву светлост за време преображења Исуса Христа: „И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост“ (Мт 17,2). Та светлост о којој причају пророци, апостоли и светитељи, и данас се јавља народу на Велику Суботу у Јерусалиму, у цркви Светог Гроба.
ПРИЗИВ ПРАВОСЛАВНИХ
Свети Огањ се појављује само код православних хришћана. Због велике зависти, припадници других цркава су пар пута покушали да призову Свети Огањ, али безуспешно. Историја спомиње два таква покушаја. Један је везан за римокатолике, а други за Јермене.
Покушај римокатолика се догодио 1101. године, када су Латини (крсташи) владали Јерусалимом. Да би доказали да су они истинска црква, преузели су од православних празновање Светог Огња. На дан светковања, римокатолици су заузели прва места за призивање Светог Огња и почели се молити. Међутим, Огањ се није појављивао, али их то није спречило да одустану од молитве. Латини су наставили да се моле до јутра следећег дана Велике Недеље на Васкрс. Али, ни тада им молитва није била услишена и, онако разочарани, напустили су храм. После одласка крсташа, православни су наставили светковину Светог Огња. Од тада Благодатни Огањ се опет појављивао.
Други случај, везан за Јерменску цркву, догодио се у 16. веку. Да би доказали своју непогрешивост, Јермени су подмитили турског начелника да православног патријарха не пусти у храм, јер они желе да призову Свети Огањ. На Велику Суботу, патријарх је са извесним бројем хришћана остао пред вратима Цркве Светог Гроба, и ту се молио Богу да на њега и вернике пошаље Свету Светлост. И његовом молитвом се чудо догодило: појавио се Свети Огањ на небу и кроз један од стубова на вратима храма спустио се на свеће које је држао патријарх. Том приликом се стуб распукао, што се и данас може видети. У истом тренутку десило се још једно чудо: неки турски емир је са џамије посматрао шта се догађа код цркве Светог Гроба. И када је видео појаву Светог Огња, повикао је: „Велика је вера хришћана! Један је Истински Бог, Бог хришћана!“. И после повика, емир се баци са високог минарета у амбис дворишта храма. Сви су од присутних очекивали да је мртав, али није било тако. Вера у Христа га је спасла. Након тога је прешао у Православље. За његов прелазак у Хришћанство су чули неки муслимани, па су га убили. Његове мошти се данас чувају у манастиру Велике Пресвете Богородице Јерусалимске.
ПРИПРЕМЕ
За долазак Светог Огња се врше одговарајуће припреме: провере Светог Гроба, запечаћивање Христовог Гроба и светковина Светог Огња.
Проверавање Светог Гроба се врши тако што се цела Едикула (Христов Гроб) добро провери да се не би у њој нашло какво запаљиво средство. Провера почиње у 10 и траје до 11 часова ујутру на Велику Суботу. За проверавање су овлашћени Јермени са четворицом православних. Јермени су нарочито заинтересовани будући да, по утврђеном правилу, онога момента када се православном патријарху не прикаже Свети Огањ, они су ти који преузимају светковање Благодатног Огња. Силазак Огња на молитве православног патријарха значи да је Божја благодат једино на православној Цркви. У супротном, односно, ако се Свети Огањ не појави, то би се тумачило као да православна Црква више нема ту благодат.
Проверавање се врши три пута. После првог, када је Свети Гроб у потпуном мраку, услеђује друго и треће проверавање. Када се утврди да у Едикули нема ни човека, нити каквог запаљивог средства, извршиоци излазе и Гроб се запечаћује. То се дешава негде око 11 часова.
Врата од Едикуле се облепљују чистим истопљеним воском који се прави у цркви. После тога се врата запечате званичним печатом патријарха Јерусалима и преко њих се залепе две велике беле траке, које прекривају цео улаз у облику слова Х. Тада је све спремно за светковину Светог Огња.
На Велику Суботу у подне, тачно у 12 часова, почиње светковина. Она се састоји из три дела: молитве, уласка патријарха у Христов Гроб и молитве у Светом гробу да би се Огањ појавио. На тај дан велики број ходочасника се налази унутар цркве, нестрпљиво чекајући да се појави јерусалимски патријарх, који долази из Јерусалимске патријаршије и уз звоњење звона, праћен од стране епископа и свештенства, улази у цркву Светог Гроба. Када уђе кроз спољашња врата храма Апостола Јакова, седа на патријаршијски престо где му прилазе представници Јермена, Сиријаца и Копта. Док му прилазе, целивају му руку да би могли добити од њега лично Свети Огањ. По закону, онај ко му не целива десницу, нема права да из његових руку добије Благодатни Огањ.
Након овога почиње света молитва. Патријарх силази са Светог постоља и, уз пратњу лепо одевених епископа, свештеника и рипидоносаца, упућује се ка Светом Гробу. Када прође молитва, Гроб се отпечати, а патријарх се проверава да нема какво запаљиво средство. Његова Светост скида са себе одежде и на њему остаје само стихар, епитрахиљ, појас и наруквице. За контролу је задужен градоначелник Јерусалима и начелник полиције.
После прегледања, патријарх улази у Христов Гроб са једним јерменским представником који га стално посматра, чак и за време молитве. Унутар Светог Гроба су сва кандила погашена и не постоји могућност да се упали било каква светлост. Патријарх у Гроб улази само са четири свежња угашених свећа. У сваком свежњу има 33 свећа, онолико колико је овоземних година проживео Христос. Из тих свећа ће се касније поделити Свети Огањ.
ПОЈАВА СВЕТОГ ОГЊА
Када патријарх уђе у Свети Гроб, тада у храму влада тишина и сви су обузети нестрпљивим ишчекивањем. Многим ходочасницима је поглед уперен увис и питају се да ли су се удостојили да виде Свети Огањ и да ли ће Он доћи. После дуге тишине, настају узвици народа: „Огањ! Живео Огањ!“.
И заиста, Огањ се види. Као муња иде горе-доле, лево-десно, у свим правцима и обилази сваки простор. Осветљава иконе, пали кандила и погађа искрама ватре свеће хришћана. Јавља се у различитим облицима. Неки Га виде као муњу, звездицу, облак, крст и слично.
Након појаве Светог Огња, патријарх излази из Христовог Гроба са упаљеним свећама. Први свежањ свећа предаје представнику Јерменске цркве, а после тога предаје арапском свештенику Огањ, који он дели народу у цркви. Са друге стране, патријарх предаје други свежањ свећа Јерменину који га преноси у Јерменију где ће Огањ предати јерменском патријарху. После тога, у Едикулу улазе представници Копта и узимају Свети Огањ од патријарха.
Када патријарх раздели Огањ поменутим црквама, он са два преостала свежња излази кроз капију Едикуле и предаје Свети Огањ онима који га нису добили. Док дели народу Свету Светлост, дотле звоне звона и певају се химне. Они који су добили Свети Огањ преносе га из Јерусалима у своје родно место и тамо га раздају вернима. Интересантно је то што, у првих неколико минута, пламен Благодатног Огња не може ником да науди. Виђени су неки људи у цркви који упаљене свеће принашају на своја лица и очи, и не добијају никакве опекотине.
Сваки православни хришћанин би (наравно, ако за то постоји могућност) требало да посети Свету Земљу и поклони се светим местима. Нажалост, данас смо упознати са веома тешком материјалном ситуацијом у нашој земљи, тако да велики број хришћана из Србије није у могућности да посети Палестину. Међутим, због тога никад не треба очајавати, јер свако место где се молимо Богу јесте Света Земља.
Ђакон Борис Фајфрић, Шид
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар