РАСУЂИВАЊЕ СВЕТОГ ПЕТРА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ О МУЧЕНИШТВУ
На основу еванђелске науке, Свети свештеномученик Петар Александријски
изнео је принципе хришћанског мучеништва, утврђујући да хришћани не
треба да се сами предају мучитељима.
Он у 9. канону наводи како су они који су то чинили „себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) ‘распаљивали угљевље грешника’ (Проп. 8, 13)“, тј. отежали другим хришћанима живот. Дакле, Свети Петар каже да хришћани не треба да се сами предају мучитељима јер Господ „учи ‘молити да се не падне у искушење’ (Мт. 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: ‘И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога’ (Лк. 11, 4)“ (Канон 9. Св. Петра Александријског). Сâм Христос се често „уклањао од оних који су хтели да Му науде“, те често „због њих ‘није ходио јавно’ (Јн. 11, 54)“, и „када се приближило време Његова страдања, није Сâм Себе предао...“ (исто).
Господ је рекао: „Чувајте се (...) јер ће вас предати судовима“ (Мт. 10, 17). Рече „предаће (вас), а не: предајте се сами“ и „изводиће вас“ (Мт. 10, 18), дакле „‘водиће вас’ (...) а не: сами себе водите“ (исто). Још је рекао: „А кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Мт. 10, 23), „јер не жели да се ми сами предајемо“ да зликовце тиме нимало не принуђујемо „да се већма ражешћују“. Петар Александријски каже да „пазимо на себе (...) ‘да не допаднемо у искушење’ (Мт. 26, 41)“ (исто).
Мотив за овакво поступање јесте љубав, како према браћи хришћанима тако и „према самим непријатељима“ – да их не наводимо да чине зло. Коментаришући поменути канон, Владика Атанасије (Јевтић) је написао да хришћани „не треба да буду ‘провокатори’“.
Горе речено спада у традиционално хришћанско учење.
РАСУЂИВАЊЕ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА О САМОЖРТВОВАЊУ
Свети Августин, око 410. године, у свом најпознатијем делу Држава Божја, бави се проблемом саможртвовања хришћана. Између осталих, један од разлога да се он позабави овом темом је био и неопходност суочавања са веровањима (и учењима) јеретичке секте донатиста од којих су неки били толико одушевљени мучеништвом да су намерно изазивали власти у нади да ће их ови погубити.
Осим овога, у поменутој књизи Августин износи своје ставове о поступцима хришћана који су били жртве силовања. Тек су са Августином потпуне импликације хришћанског морала на ову тему постале сасвим јасне. Он је одлучан да не треба платити животом да би се избегло силовање зато што у таквом случају жртва није ништа сагрешила, као што не би сагрешила да јој тај насилник сломи руку или ногу. Августин теши и велича оне хришћанке које су овакву муку издржале, спремно поднеле. Храбро је и благородно да онај који пати до краја живота, са стрпљењем, понесе неправду честито и са вером у љубав Божију. Ово трпљење је благословено чак иако ова неправда изгледа претерано тешка. Поменуто трпљење се може поредити са стрпљењем светих мученика који су „понели своје страдање“, тј. сведочење.
Са хришћанске тачке гледишта, неприхватљиво је самоубиство због погрешног схватања да насиље над телом има за последицу губитак части и угледа, без којих се живот сматра немогућим. Овакав став би био заблуда. Августинови ставови су изложени у књизи Држава Божја и њима је Црква давно, на најбољи могући начин, решила питање односа између стида и разума. „Света воља“, докле год остаје чврста и неуздрмана, јесте оно што чини да тело постаје свето, те никакво насиље над телом души не одузима чедност. Заточеном и савладаном телу насилно не може бити одузета чедност, јер је чедност душевно добро. Августин, дакле, говори да се „девичанство душе“ налази не у телу, већ у срцу и, према томе, не прихватајући вољом и не желећи срцем, могуће је да се очува девствена и неокаљана душа и после насиља над телом. Захваљујући духовној истрајности „и тело заслужује посвећење“. Ово његово размишљање, осим што је и логично, јесте и давно признато од стране Цркве.
Ипак, морамо и поменути историјски контекст због кога Августин потенцира ове ставове. Он је добар део књиге Држава Божја посветио проблему злостављаних хришћана управо због трагичних збивања која су претходила. Рим је претходно, августа 410. године, заузет и опустошен у најезди варвара Визигота под Алариховим вођством. Управо овај догађај спада у главне разлоге који су подстакли Аурелија Августина, Епископа Ипона у Африци, да напише ово чувено дело. У њему се труди да утеши жртве после срамоћења које су претрпели у заточеништву, да их убеди да анулирају трауму силовања. Ту каже: „Нећемо се толико бринути да туђинцима дамо одговор колико да утешимо наше“ (тј. хришћане).
И Августин сматра да се у оваквој ситуацији треба бранити од напасника и да се у тој одбрани сме изгубити и живот, иако жртва није дужна опирати се до смрти. Опре ли се до смрти, постаје мученица.
Рекли смо да је Августин одлучан да не треба платити животом да би се избегло силовање. Међутим, он није себи толико давао за право да би се супротставио уверењу народа, који је већ онда неке девојке, које су поступиле попут наше Милице Костић, поштовао као свете мученице. Дакле, и сам Августин је био приморан да прихвати могућност изузетка. У његово време Црква је разне хришћане, који су пострадали под сличним условима, званично препознала као мученике. Он у 26. глави пише како су се „честите жене (светице) у време прогона, настојећи да умакну непријатељима своје чистоте, бацале у реку која их је односила и скончавала им живот. Иако су тако умирале, ипак се њихова мученичка светилишта (гробови) у свеопштој Цркви с крајњим поштовањем посећују.“ Даље каже: „О тим женама не усуђујем се дати било какав непромишљен суд. Да ли је божански ауторитет помоћу вере достојних сведочанстава (уп. 1 Кор. 2, 11) саветовао Цркву да тако прославља успомену на њих, доиста не знам, али је могуће да је тако.“ Овде је Августин опрезан како се не би огрешио о оно што је можда урађено „по Божјем налогу“ и у покорности вољи Божијој. Бојећи се да грешком не „оптужи смерну побожност“, Блажени Августин каже да не присваја право да суди о ономе што је њему скривено.
У таквим случајевима овакву хотимичну смрт хришћански Оци тумаче као свету жртву. Као што смо видели, Августин предлаже став, да допуштање таквог дела од стране Бога представља изузетак. Овакви примери су изузетно ретки, те нису правило.
Дакле, прво Августиново размишљање је логично, широко прихваћено, признато и благословено. Природно је да ономе ко не може да се брани једино преостаје да трпи. Он тада, подносећи невољу, успева да сачува живот, али истим трпљењем спасава и душу своју (види: Лк. 21, 19). Међутим, људска личност није овим ограничена. И Августин и Црква поштују слободу човека и преко ове границе. Шта ако неко воли живот и жели да живи, али при том неће да дозволи да му други учини насиље, да га други употреби као неку ствар – ни по коју цену?
ДОСТОЈАНСТВЕНО У СМРТ
Постоје примери у историји ране Цркве да свесно жртвовање никако није
сматрано за самоубиство, него за мучеништво. Јевсевије Кесаријски у
осмој књизи своје Црквене историје описујући страшне муке и гоњења које
су трпеле хришћанске жене и девојке за време владавине императора
Максимина у Антиохији, говори да су се оне радије предавале смрти него
препуштале тело своје обешчашћењу. Овакви поступци су сматрани као
славни подвизи у Христовој Цркви. Он, говорећи о онима који се жртвоваше
за веру „на свакојаке начине“, каже:
„...Поједини мученици, пре него што ће бити ухваћени и бачени у руке непријатеља, бацали су се са кровова кућа. Такву су смрт сматрали ослобођењем од суровости безбожника“ (Црквена историја, VIII, XII, 2).
Јевсевије говори о страдању честите Аполоније, девојке која је била већ у годинама. Њу су незнабошци после батинања, поломљених вилица, довели пред наложену „велику ватру пред градом у намери да је живу спале у случају да се јавно не одрекне Бога. (...) Она се, међутим, брзо помоли Богу и, мало се измакавши, баци се у ватру те изгоре“ (Исто,VI, XLI, 7).
Познато је да су римски императори и римске власти прогањали не само мушкарце, већ и хришћанске жене и девојке које су се истицале својом преданошћу Христовој вери. У то доба било је више случајева да су поједине жене и девојке хришћанке, бежећи од гонитеља-насилника, да би спасиле своју женску част од тирана, одузимале себи живот. Скакале су у воду или провалију и тим су поступком заслуживале част мучеништва.
Јевсевије наводи неколико случајева светица које су вољно и свесно страдале да не би доживеле срамоћење од незнабожаца. Он, као и Златоуст, похваљује овакве поступке. Осим њега, о оваквим случајевима похвално се изражавају Свети Амвросије и Блажени Јероним. Амвросије и Јевсевије и поред похвале оваквог поступка под таквим околностима нису толико ентузијастични као Јероним. Јероним велича жене које су се одлучиле на овакву смрт, а понекад и њихову децу, која су тако избегла могућност злостављања од стране непријатеља. Свети Амвросије веома хвали Свету Пелагију која созерцава насилну смрт и тражи начин да умре. Лактанције и Августин (чије смо ставове наводили) изражавају своје негодовање поводом саможртве у овом случају.
На ову тему озбиљно је одговорио Патријарх Павле, док је био Епископ рашко-призренски, у Гласнику за мај 1975. године (стр. 92–97). Повод за његово писање је страдање племените девојке, ученице, Милице Костић. Упркос оскудним, недовољно прецизним (у неким сегментима и погрешним) подацима који су се појављивали у ондашњој штампи, он је, после историјске анализе саможртвовања у антици и хришћанству, јасно рекао свима – Милица се није убила. Немајући подробније податке, оставио је будућим нараштајима да одговоре који је то повод навео Милицу „да, бранећи се пође у смрт“. Оставио је недоречено да ли је повод племенитост, тј. људски понос и самопоштовање, или је повод највиша племенитост, тј. светост. Од тада па до данас прошло је тридесет девет година. Данас, када поседујемо мноштво података о њеном животу и страдању (изложене у књизи Борба за достојанство), ово је потпуно јасно.
Од жена које су пострадале да би спречиле обешчашћење свакако је најчувенија Света мученица Пелагија, о којој је два пута беседио и Свети Јован Златоусти. Житије Свете мученице Пелагије Девице се налази под 8. октобром (по старом календару), одмах после Преподобне Пелагије. У Златоустово време још је била посве свежа успомена на догађаје из епохе прогона хришћана од римских царева. Треба имати у виду да се у време гоњења хришћана изградила јака традиција спремности да се „насилно умре“ пре него да се доживи бешчашће.
Осим ових, постоје и другачији примери бриге за достојанство у, по живот, најопаснијим тренуцима. Такву бригу је показала ранохришћанска мученица Вивија Перпетуа. Са њом се дешавало следеће: прокуратор Иларијан изрекао је пресуду за њу, Фелицитату и друге хришћане. Радило се о осуди на смрт од дивљих звери приликом „свечаних игара“. Пред погубљење у амфитеатру хтели су их приморати да обуку хаљине, и то мушкарци хаљине Сатурнинових свештеника, а жене одело служитељки Церериних. Али, они су се јуначки и до краја противили. Неке од мушкараца убачених у губилиште одмах је дочепао леопард. Од жена су пред звер прво убацили Перпетуу, која је том приликом пала на тло. Одмах потом „она седе и зави хаљину, која беше подерана, око бутине, више мислећи на стид него на бол. Тада узе иглу и зави распуштену косу“, јер сматраше за „непристојно да мученица страда с распуштеном косом, да се не би учинило као да је у жалости у том свом слављу,“ тј. у свом мучеништву. Ово се десило 202. године.
Дакле, славље мучеништва бива пропраћено самопоштовањем, које је показала Света Перпетуа. Иако доведена пред сетву сопственог тела „у распадљивости“, „у бешчашћу“ и „у немоћи“ ова мученица, покретима који су одали највиши степен достојанствености, наговештава да ће поштован и леп човек устати „у нераспадљивости“, „у слави“ и „сили“. Ово ће се збити о васкрсењу мртвих (види: 1 Кор. 15, 42–43).
Аутор: игуман манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић
Извор: Православље
Он у 9. канону наводи како су они који су то чинили „себи навукли искушење морске битке и велике буре, те су још више и браћи (хришћанима) ‘распаљивали угљевље грешника’ (Проп. 8, 13)“, тј. отежали другим хришћанима живот. Дакле, Свети Петар каже да хришћани не треба да се сами предају мучитељима јер Господ „учи ‘молити да се не падне у искушење’ (Мт. 26, 14), и опет да у молитви говоримо Оцу: ‘И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога’ (Лк. 11, 4)“ (Канон 9. Св. Петра Александријског). Сâм Христос се често „уклањао од оних који су хтели да Му науде“, те често „због њих ‘није ходио јавно’ (Јн. 11, 54)“, и „када се приближило време Његова страдања, није Сâм Себе предао...“ (исто).
Господ је рекао: „Чувајте се (...) јер ће вас предати судовима“ (Мт. 10, 17). Рече „предаће (вас), а не: предајте се сами“ и „изводиће вас“ (Мт. 10, 18), дакле „‘водиће вас’ (...) а не: сами себе водите“ (исто). Још је рекао: „А кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Мт. 10, 23), „јер не жели да се ми сами предајемо“ да зликовце тиме нимало не принуђујемо „да се већма ражешћују“. Петар Александријски каже да „пазимо на себе (...) ‘да не допаднемо у искушење’ (Мт. 26, 41)“ (исто).
Мотив за овакво поступање јесте љубав, како према браћи хришћанима тако и „према самим непријатељима“ – да их не наводимо да чине зло. Коментаришући поменути канон, Владика Атанасије (Јевтић) је написао да хришћани „не треба да буду ‘провокатори’“.
Горе речено спада у традиционално хришћанско учење.
РАСУЂИВАЊЕ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА О САМОЖРТВОВАЊУ
Свети Августин, око 410. године, у свом најпознатијем делу Држава Божја, бави се проблемом саможртвовања хришћана. Између осталих, један од разлога да се он позабави овом темом је био и неопходност суочавања са веровањима (и учењима) јеретичке секте донатиста од којих су неки били толико одушевљени мучеништвом да су намерно изазивали власти у нади да ће их ови погубити.
Осим овога, у поменутој књизи Августин износи своје ставове о поступцима хришћана који су били жртве силовања. Тек су са Августином потпуне импликације хришћанског морала на ову тему постале сасвим јасне. Он је одлучан да не треба платити животом да би се избегло силовање зато што у таквом случају жртва није ништа сагрешила, као што не би сагрешила да јој тај насилник сломи руку или ногу. Августин теши и велича оне хришћанке које су овакву муку издржале, спремно поднеле. Храбро је и благородно да онај који пати до краја живота, са стрпљењем, понесе неправду честито и са вером у љубав Божију. Ово трпљење је благословено чак иако ова неправда изгледа претерано тешка. Поменуто трпљење се може поредити са стрпљењем светих мученика који су „понели своје страдање“, тј. сведочење.
Са хришћанске тачке гледишта, неприхватљиво је самоубиство због погрешног схватања да насиље над телом има за последицу губитак части и угледа, без којих се живот сматра немогућим. Овакав став би био заблуда. Августинови ставови су изложени у књизи Држава Божја и њима је Црква давно, на најбољи могући начин, решила питање односа између стида и разума. „Света воља“, докле год остаје чврста и неуздрмана, јесте оно што чини да тело постаје свето, те никакво насиље над телом души не одузима чедност. Заточеном и савладаном телу насилно не може бити одузета чедност, јер је чедност душевно добро. Августин, дакле, говори да се „девичанство душе“ налази не у телу, већ у срцу и, према томе, не прихватајући вољом и не желећи срцем, могуће је да се очува девствена и неокаљана душа и после насиља над телом. Захваљујући духовној истрајности „и тело заслужује посвећење“. Ово његово размишљање, осим што је и логично, јесте и давно признато од стране Цркве.
Ипак, морамо и поменути историјски контекст због кога Августин потенцира ове ставове. Он је добар део књиге Држава Божја посветио проблему злостављаних хришћана управо због трагичних збивања која су претходила. Рим је претходно, августа 410. године, заузет и опустошен у најезди варвара Визигота под Алариховим вођством. Управо овај догађај спада у главне разлоге који су подстакли Аурелија Августина, Епископа Ипона у Африци, да напише ово чувено дело. У њему се труди да утеши жртве после срамоћења које су претрпели у заточеништву, да их убеди да анулирају трауму силовања. Ту каже: „Нећемо се толико бринути да туђинцима дамо одговор колико да утешимо наше“ (тј. хришћане).
И Августин сматра да се у оваквој ситуацији треба бранити од напасника и да се у тој одбрани сме изгубити и живот, иако жртва није дужна опирати се до смрти. Опре ли се до смрти, постаје мученица.
Рекли смо да је Августин одлучан да не треба платити животом да би се избегло силовање. Међутим, он није себи толико давао за право да би се супротставио уверењу народа, који је већ онда неке девојке, које су поступиле попут наше Милице Костић, поштовао као свете мученице. Дакле, и сам Августин је био приморан да прихвати могућност изузетка. У његово време Црква је разне хришћане, који су пострадали под сличним условима, званично препознала као мученике. Он у 26. глави пише како су се „честите жене (светице) у време прогона, настојећи да умакну непријатељима своје чистоте, бацале у реку која их је односила и скончавала им живот. Иако су тако умирале, ипак се њихова мученичка светилишта (гробови) у свеопштој Цркви с крајњим поштовањем посећују.“ Даље каже: „О тим женама не усуђујем се дати било какав непромишљен суд. Да ли је божански ауторитет помоћу вере достојних сведочанстава (уп. 1 Кор. 2, 11) саветовао Цркву да тако прославља успомену на њих, доиста не знам, али је могуће да је тако.“ Овде је Августин опрезан како се не би огрешио о оно што је можда урађено „по Божјем налогу“ и у покорности вољи Божијој. Бојећи се да грешком не „оптужи смерну побожност“, Блажени Августин каже да не присваја право да суди о ономе што је њему скривено.
У таквим случајевима овакву хотимичну смрт хришћански Оци тумаче као свету жртву. Као што смо видели, Августин предлаже став, да допуштање таквог дела од стране Бога представља изузетак. Овакви примери су изузетно ретки, те нису правило.
Дакле, прво Августиново размишљање је логично, широко прихваћено, признато и благословено. Природно је да ономе ко не може да се брани једино преостаје да трпи. Он тада, подносећи невољу, успева да сачува живот, али истим трпљењем спасава и душу своју (види: Лк. 21, 19). Међутим, људска личност није овим ограничена. И Августин и Црква поштују слободу човека и преко ове границе. Шта ако неко воли живот и жели да живи, али при том неће да дозволи да му други учини насиље, да га други употреби као неку ствар – ни по коју цену?
ДОСТОЈАНСТВЕНО У СМРТ
Постоје примери у историји ране Цркве да свесно жртвовање никако није
сматрано за самоубиство, него за мучеништво. Јевсевије Кесаријски у
осмој књизи своје Црквене историје описујући страшне муке и гоњења које
су трпеле хришћанске жене и девојке за време владавине императора
Максимина у Антиохији, говори да су се оне радије предавале смрти него
препуштале тело своје обешчашћењу. Овакви поступци су сматрани као
славни подвизи у Христовој Цркви. Он, говорећи о онима који се жртвоваше
за веру „на свакојаке начине“, каже:„...Поједини мученици, пре него што ће бити ухваћени и бачени у руке непријатеља, бацали су се са кровова кућа. Такву су смрт сматрали ослобођењем од суровости безбожника“ (Црквена историја, VIII, XII, 2).
Јевсевије говори о страдању честите Аполоније, девојке која је била већ у годинама. Њу су незнабошци после батинања, поломљених вилица, довели пред наложену „велику ватру пред градом у намери да је живу спале у случају да се јавно не одрекне Бога. (...) Она се, међутим, брзо помоли Богу и, мало се измакавши, баци се у ватру те изгоре“ (Исто,VI, XLI, 7).
Познато је да су римски императори и римске власти прогањали не само мушкарце, већ и хришћанске жене и девојке које су се истицале својом преданошћу Христовој вери. У то доба било је више случајева да су поједине жене и девојке хришћанке, бежећи од гонитеља-насилника, да би спасиле своју женску част од тирана, одузимале себи живот. Скакале су у воду или провалију и тим су поступком заслуживале част мучеништва.
Јевсевије наводи неколико случајева светица које су вољно и свесно страдале да не би доживеле срамоћење од незнабожаца. Он, као и Златоуст, похваљује овакве поступке. Осим њега, о оваквим случајевима похвално се изражавају Свети Амвросије и Блажени Јероним. Амвросије и Јевсевије и поред похвале оваквог поступка под таквим околностима нису толико ентузијастични као Јероним. Јероним велича жене које су се одлучиле на овакву смрт, а понекад и њихову децу, која су тако избегла могућност злостављања од стране непријатеља. Свети Амвросије веома хвали Свету Пелагију која созерцава насилну смрт и тражи начин да умре. Лактанције и Августин (чије смо ставове наводили) изражавају своје негодовање поводом саможртве у овом случају.
На ову тему озбиљно је одговорио Патријарх Павле, док је био Епископ рашко-призренски, у Гласнику за мај 1975. године (стр. 92–97). Повод за његово писање је страдање племените девојке, ученице, Милице Костић. Упркос оскудним, недовољно прецизним (у неким сегментима и погрешним) подацима који су се појављивали у ондашњој штампи, он је, после историјске анализе саможртвовања у антици и хришћанству, јасно рекао свима – Милица се није убила. Немајући подробније податке, оставио је будућим нараштајима да одговоре који је то повод навео Милицу „да, бранећи се пође у смрт“. Оставио је недоречено да ли је повод племенитост, тј. људски понос и самопоштовање, или је повод највиша племенитост, тј. светост. Од тада па до данас прошло је тридесет девет година. Данас, када поседујемо мноштво података о њеном животу и страдању (изложене у књизи Борба за достојанство), ово је потпуно јасно.
Од жена које су пострадале да би спречиле обешчашћење свакако је најчувенија Света мученица Пелагија, о којој је два пута беседио и Свети Јован Златоусти. Житије Свете мученице Пелагије Девице се налази под 8. октобром (по старом календару), одмах после Преподобне Пелагије. У Златоустово време још је била посве свежа успомена на догађаје из епохе прогона хришћана од римских царева. Треба имати у виду да се у време гоњења хришћана изградила јака традиција спремности да се „насилно умре“ пре него да се доживи бешчашће.
Осим ових, постоје и другачији примери бриге за достојанство у, по живот, најопаснијим тренуцима. Такву бригу је показала ранохришћанска мученица Вивија Перпетуа. Са њом се дешавало следеће: прокуратор Иларијан изрекао је пресуду за њу, Фелицитату и друге хришћане. Радило се о осуди на смрт од дивљих звери приликом „свечаних игара“. Пред погубљење у амфитеатру хтели су их приморати да обуку хаљине, и то мушкарци хаљине Сатурнинових свештеника, а жене одело служитељки Церериних. Али, они су се јуначки и до краја противили. Неке од мушкараца убачених у губилиште одмах је дочепао леопард. Од жена су пред звер прво убацили Перпетуу, која је том приликом пала на тло. Одмах потом „она седе и зави хаљину, која беше подерана, око бутине, више мислећи на стид него на бол. Тада узе иглу и зави распуштену косу“, јер сматраше за „непристојно да мученица страда с распуштеном косом, да се не би учинило као да је у жалости у том свом слављу,“ тј. у свом мучеништву. Ово се десило 202. године.
Дакле, славље мучеништва бива пропраћено самопоштовањем, које је показала Света Перпетуа. Иако доведена пред сетву сопственог тела „у распадљивости“, „у бешчашћу“ и „у немоћи“ ова мученица, покретима који су одали највиши степен достојанствености, наговештава да ће поштован и леп човек устати „у нераспадљивости“, „у слави“ и „сили“. Ово ће се збити о васкрсењу мртвих (види: 1 Кор. 15, 42–43).
Аутор: игуман манастира Студенице архимандрит Тихон (Ракићевић
Извор: Православље
Ово је много добар пост. Благодарим!
ОдговориИзбриши