Штавише, говори о нехришћанском духу, гордости и недостатку љубави, док је истински хришћанин призван на заједништво и саборност. Злоупотреба јуродства је одувек било, у то рухо се често заодевају психички поремећаји и социјална неусклађеност појединаца, уз наглашавање разних „виђења“ и „над-умних стања“. На тај начин, човек се привидно ослобађа личне и друштвене одговорности, остајући у духовној недозрелости, бежећи у дух отпадништва и фанатизма.
ПОГРЕШНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ
У савременом животу хришћанâ постоји још једна врста злоупотребе или погрешне интерпретације појма јуродства. Наиме, популарни су одласци у манастире код појединих духовникâ за које се, готово конспиративним тоном, изговара да су „прозорљиви“, „видовити“, па и „јуродиви“. Ту се отвара простор за опасне манипулације, магијски однос према животу, идолатрију, скретање са Христовог пута, па и са здраве памети. Таквим духовницима приписују се разна „јављања“ небеских сила и светаца, „чудесна исцељења“ и „пророчанства“. Ако још испољавају и чудне облике понашања и изражавања, обично се погрешно сматрају јуродивима.
По речима патријарха Павла, „права ревност је разумна, јеванђељска, као она коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања“. Наиме, расуђивање и лична одговорност су предуслови здраве религиозности.
Јуродству Христа ради доводе нас речи св. Тихона Задонског: „Сви би желели да се са Христом прославе и да тријумфују. Мало је, међутим, оних који би хтели да са Христом носе крст, изругивање, понижење, исмевање и да трпе недаће“. Примери јуродивих нису позив на лудост која је сама себи сврха, већ на бескрајну љубав према Спаситељу, која надилази све земаљско и пролазно. Сам појам јуродства значи „правити се лудим“, бити „луд за Христом“, неодољиво жудети за Њим. По силини такве жудње, јуродиви су могли подносити све подвиге и страдања, живећи бездомно, по сметлиштима и гробљима, под отвореним небом, по најљућим мразевима и жегама, без хране и одеће, презрени, злостављани, исмевани, прогањани. Њихов је живот до крајности испуњавао Господњу заповест: „Не брините душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у шта ћете се оденути. Него иштите најпре Царство Божје и правду Његову, и ово ће вам се све придодати (Мт 6, 25–33)”.
Јуродство Христа ради сматра се најтежим подвигом, како због физичког трпљења ради савладавања страсти и плоти, тако и по одрицању од ума, као основног људског достојанства. Тежина подвигâ јуродивих показује нам колико је тешка и жилава борба са страстима и гордошћу. Спољашњи, телесни човек треба да се распадне у најгорим мукама, како би нови, духовни, узрастао у Господу. Будући да су се јуродиви свецело предавали Богу, Он их је испуњавао силом Духа Светога. Њиме су трпели надљудске подвиге, Њиме предсказивали догађаје као помоћ ближњима, крепили људе у вери, разобличавали богоотпадништво, пружали брзу помоћ у невољи. Скривајући ове благодатне дарове, попримали су подобије безумних, изражавали се у загонеткама и алегоријама, чинили сумануте ствари, али које су имале дубок смисао, разумљив само људима јаке вере, чистог срца и велике љубави.
Руски историчар религије Георгије Федотов, који се много бавио темом јуродства, наводи: „Јуродиви Христа ради видљива су и стална опомена аскетском монашком животу, највише угроженом гордошћу. Отуд је већ у најранијим манастирима у египатској пустињи у 4. веку било ’светих луда’, а њих су само ретки, просветљени духовници у манастиру препознавали. Остали монаси или монахиње су вређали, понижавали и тукли овакве ’свете луде’”. На тај начин су јуродиви и мирјанима опомена против гордости и прелести – духовни живот није у спољашњим манифестацијама, већ је скривен и само Богу знан.
Због злоупотреба и лажних јуродстава, Руска Црква је временом престала са канонизацијом јуродивих. Још је св. Серафим Саровски оштро разобличавао и укоревао оне који би покушавали да подражавају јуродивце спољашњим животом – ношењем верига, скиталаштвом и суманутим понашањем. Иза тога је Старац прозирао гордост, одсуство одговорности за живот, као и психичке проблеме. Таквима је саветовао повратак свакодневном животу, молитви, породици и раду.
ЈУРОДИВИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ
Ликови јуродивих су чести у руској литератури, а њихове најдубље анализе дао је Достојевски. У нашој књижевности, др Владета Јеротић се бавио анализом јуродства у „Божјим људима“ Боре Станковића. У писму Милану Савићу, Станковић пише: „Имам једну збирку, тзв. ’Божји људи’. У њој сам покупио и изнео један нарочити свет, поколење које је било у Врању пре ослобођења. То су били просјаци, слепи, гатари, видари, биљари и други. Сви су они живели од милостиње. Јер се веровало: да што се њима дâ, да они поједу у покој душа умрлих, као да се је самим мртвима дало и да су они то, мртви, појели. Међу њима је било који су сматрани за свеце, Божје људе. ... Уопште налик на руске Јуродиве..., само у већој, јачој размери“. Станковићеви божјаци су углавном верујући људи. За разлику од већине руских јуродиваца, који су живели без сопствене породице, често уз манастирски живот, „Борини божјаци били су углавном жењени, или су живели као млади у родитељској кући, а онда су, најчешће неком тешком несрећом која их је споља задесила или су је, ређе, сами проузроковали, одступили од нормалног живота и вољно се одлучили за живот беспризорних. Често су се одавали алкохолу...”. Јеротић указује да ти нови елементи које Станковић оригинално уноси у нашу књижевност, „указују на неке особености само нашег, српског, или само врањанског, јуродивог живота“.
Појам јуродства је остао недовољно истражен од стране православних психијатара и стручњака. Очигледна је извесна двојна природа јуродиваца, која наизглед подсећа на схизофрену, али се од ње суштински јасно разликује. Наиме, јуродство углавном представља свесни избор заодевања у суманут спољашњи живот, ради прикривања светости унутрашњег живота. Јуродиви су били истински носиоци Духа Светог, пламене вере и љубави, док међу схизофреницима религиозност није честа, мада је има. Схизофреници су најчешће људи натпросечне и чак генијалне интелигенције, изузетних умних и интелектуалних способности, могу важити и за врло угледне грађане и стручњаке у својим областима; склони су пренаглашеном инсистирању на хигијени, себични у својим хтењима, са дубинским оштећењима и расцепом личности, неспособни за истинску љубав.
По речима др Јеротића, „када говоримо о јуродивцима у православним земљама, али и када се осврнемо на њихову дугу историју, постављају се, нарочито нама психијатрима и психолозима, озбиљна питања о присуству неке стварне душевне болести или душевне заосталости међу оваквим људима. На ово наше и данас, или тек данас актуелно питање (због, тек одскора, увећаних знања о пореклу, току и исходу појединих душевних болести), Георгије Федотов, зачудо, има јасан и једноставан одговор: стварно лудило или ментални дефект није препрека за хришћанско светитељство! Физичка или нервна болест може да постоји у истом субјекту заједно с најузвишенијим стањима (пример св. Терезе Авилске), као што ментална мањкавост може да постоји сагласно с чистим срцем и духом милосрђа у човеку“.
БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Када је блажена Ксенија Петроградска, узевши на себе крст јуродства по упокојењу вољеног мужа, раздала своје имање сиромасима, родбина је захтевала стручно вештачење лекарâ, сматрајући је безумном. Но, они су закључили да је потпуно здрава и присебна. Привидним безумљем, одрекавши се себе и сваке везаности за земаљско, Блажена се љубављу претворила у молитвени одјек свога мужа, дарујући му нови живот у Христу и испуњавајући речи апостола Павла, „не живим више ја, него Христос у мени живи“. Тако и наше призвање у Богу није подражавање „лудила“, већ усвајање духа љубави, највећег дара и чуда којим се овај свет држи. Ове ’свете луде’ уче нас да, ма како наш спољашњи, земаљски живот изгледао, Господу нас узводи једино чиста љубав и потпуна духовна ослобођеност, као у речима старца Пајсија: „Најлепше на свету је да ништа немаш, а да је сва васиона твоја“.
Извор: Православље
#јуродиви, #калуђери, #пустињаци, #подвижници, #jurodivi, #kaludjeri, #pustinjaci, #podviznici,
Нема коментара:
Постави коментар