Немогуће је волети Бога а не волети човека поред себе, или волети човека
а не волети Бога, који је из љубави створио свет и човека - каже
владика Григорије у интервјуу за „ЕуроБлиц“.
Епархија захумско-херцеговачка и приморска препоручила је онима који желе да улажу у изградњу нових храмова да тај новац преусмере на вртиће, школе, болнице и хуманитарне организације.
На какве реакције је наишла ова несвакидашња препорука?
- Наишла је на врло занимљиве реакције. Дубоко сам уверен да је та препорука добра и корисна, будући да смо направили довољно храмова, бар у Херцеговини. Имамо неколико хуманитарних организација у које људи радо улажу, Фондацију „Свети Вукашин“ и Народну кухињу у Требињу, која ради већ седам година. Ту је и Хуманитарно друштво „Добротвор“ у Мостару, а имамо добру сарадњу и са Домом пензионера у Требињу. Било би веома драгоцено да вољом и упорношћу, уз потпору и садејство добрих људи, помогнемо болнице и школе. Немам ништа против градње цркава и храмова, како би то, уосталом, било могуће. Само мислим да имамо доста цркава и храмова, а чему цркве и храмови ако у њима неће бити људи?
Живимо у времену отуђености. Колико смо се отуђили од Бога и цркве?
- Кад год се помене међусобна отуђеност, за мене као епископа и хришћанског теолога, то је увек објава о нашој отуђености од Бога. Колико се међусобно отуђимо једни од других, толико смо отуђени и од Бога. Треба знати да је Бог послао сина свога Исуса Христа, који је такође Бог, у овај свет и да је Син Божји вољом Оца и садејством Духа Светога постао човек и од тада у својој личности носи две природе, божанску у човечанску. Од тог догађаја оваплоћења, од догађаја Божића, људи су много мање отуђени једни од других, нарочито од Бога. У позицији су коју до тада нису имали да свој поглед упиру не само навише, не само горе него и напред, јер је у Богу човек и у човеку Бог. Све је то захваљујући неизрецивој љубави Божијој, неописивој жртви Христовој и непрестаним дејством и додиром Духа Светога. Догађај Христовог рођења, давно описан као једино ново под сунцем, открио нам је тајну заједнице и љубави. Открио нам је да је пут обожења незаобилазно пут који пролазимо заједно са ближњим.
Како данас омасовити цркву и привући у богомоље младе људе пред којима су различити изазови и пороци?
- Млади људи су најпријемчивији за цркву. Они су отворено опредељени за живот и љубав. Треба их, једноставно, волети, а то значи никад и нипошто не укидати њихову слободу. Ништа им не наметати, нити одузимати што је добро, него покушати њихову отвореност за љубав и живот напојити љубављу и животом. То, у нашем случају, значи Христовом. Оне који хоће да иду за Христом, да иду у цркву, треба гледати Христовим очима пуним мира и доброте, а оне који из било којег разлога не иду у цркву треба грлити благим Христовим загрљајем.
Какав је у БиХ однос СПЦ и државе?
- У БиХ је све комплексно. Али, за дивно чудо, однос државе и цркве је једноставан. Једноставан је захваљујући, пре свега, томе што се сви некако држе начела Богу - Божије, цару - царево. Све док је тако, тај однос ће бити добар.
Колико су верски поглавари загазили у политику? Да ли политичари, понекад, заборављају Свето писмо?
- Не примећујем да је неко од наших верских поглавара загазио у политику, једино ако се, можда, мој респект према председнику РС, као према институцији и личности, погрешно не тумачи као залажење у политику. Али, чини ми се да такав респект имају и сви верски поглавари СПЦ у БиХ. Политичарима замерам само једну ствар, није безазлена. Реч је о партијашкој острашћености. Они желе да и ми не волимо сваког онога кога они не воле, а заборављају да Свето писмо налаже да волимо и оне који нас не воле. Неретко мисле да уколико неко уважава једног политичара, по аутоматизму не поштује другога. То је највећа предрасуда на политичкој сцени код нас.
Политичари
Политичарима замерам партијашку острашћеност. Они желе да и ми не волимо онога кога они не воле
Чему цркве и храмови ако у њима неће бити људи?
Извор: Блиц
Епархија захумско-херцеговачка и приморска препоручила је онима који желе да улажу у изградњу нових храмова да тај новац преусмере на вртиће, школе, болнице и хуманитарне организације.
На какве реакције је наишла ова несвакидашња препорука?
- Наишла је на врло занимљиве реакције. Дубоко сам уверен да је та препорука добра и корисна, будући да смо направили довољно храмова, бар у Херцеговини. Имамо неколико хуманитарних организација у које људи радо улажу, Фондацију „Свети Вукашин“ и Народну кухињу у Требињу, која ради већ седам година. Ту је и Хуманитарно друштво „Добротвор“ у Мостару, а имамо добру сарадњу и са Домом пензионера у Требињу. Било би веома драгоцено да вољом и упорношћу, уз потпору и садејство добрих људи, помогнемо болнице и школе. Немам ништа против градње цркава и храмова, како би то, уосталом, било могуће. Само мислим да имамо доста цркава и храмова, а чему цркве и храмови ако у њима неће бити људи?
Живимо у времену отуђености. Колико смо се отуђили од Бога и цркве?
- Кад год се помене међусобна отуђеност, за мене као епископа и хришћанског теолога, то је увек објава о нашој отуђености од Бога. Колико се међусобно отуђимо једни од других, толико смо отуђени и од Бога. Треба знати да је Бог послао сина свога Исуса Христа, који је такође Бог, у овај свет и да је Син Божји вољом Оца и садејством Духа Светога постао човек и од тада у својој личности носи две природе, божанску у човечанску. Од тог догађаја оваплоћења, од догађаја Божића, људи су много мање отуђени једни од других, нарочито од Бога. У позицији су коју до тада нису имали да свој поглед упиру не само навише, не само горе него и напред, јер је у Богу човек и у човеку Бог. Све је то захваљујући неизрецивој љубави Божијој, неописивој жртви Христовој и непрестаним дејством и додиром Духа Светога. Догађај Христовог рођења, давно описан као једино ново под сунцем, открио нам је тајну заједнице и љубави. Открио нам је да је пут обожења незаобилазно пут који пролазимо заједно са ближњим.
Како данас омасовити цркву и привући у богомоље младе људе пред којима су различити изазови и пороци?
- Млади људи су најпријемчивији за цркву. Они су отворено опредељени за живот и љубав. Треба их, једноставно, волети, а то значи никад и нипошто не укидати њихову слободу. Ништа им не наметати, нити одузимати што је добро, него покушати њихову отвореност за љубав и живот напојити љубављу и животом. То, у нашем случају, значи Христовом. Оне који хоће да иду за Христом, да иду у цркву, треба гледати Христовим очима пуним мира и доброте, а оне који из било којег разлога не иду у цркву треба грлити благим Христовим загрљајем.
Какав је у БиХ однос СПЦ и државе?
- У БиХ је све комплексно. Али, за дивно чудо, однос државе и цркве је једноставан. Једноставан је захваљујући, пре свега, томе што се сви некако држе начела Богу - Божије, цару - царево. Све док је тако, тај однос ће бити добар.
Колико су верски поглавари загазили у политику? Да ли политичари, понекад, заборављају Свето писмо?
- Не примећујем да је неко од наших верских поглавара загазио у политику, једино ако се, можда, мој респект према председнику РС, као према институцији и личности, погрешно не тумачи као залажење у политику. Али, чини ми се да такав респект имају и сви верски поглавари СПЦ у БиХ. Политичарима замерам само једну ствар, није безазлена. Реч је о партијашкој острашћености. Они желе да и ми не волимо сваког онога кога они не воле, а заборављају да Свето писмо налаже да волимо и оне који нас не воле. Неретко мисле да уколико неко уважава једног политичара, по аутоматизму не поштује другога. То је највећа предрасуда на политичкој сцени код нас.
Политичари
Политичарима замерам партијашку острашћеност. Они желе да и ми не волимо онога кога они не воле
Чему цркве и храмови ако у њима неће бити људи?
Извор: Блиц
Веома интересантан интервју... Ако радимо на наталитету, Боже дај... Онда треба размислити шта је прече...† ♥ ✿¸ .♥ † ♥ ¸ .✿ ♥ †
ОдговориИзбриши