Свети Арсеније Сремац прослављен у Никшићу

У недјељу 10. новембра 2013.године, на празник Светог Арсенија Сремца, Архиепископа српског, Света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургијом је началствовао архимандрит Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, уз саслужење протојереја-ставрофора Марка Ђурковића, протојереја Василија Брборића, свештеника Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, јереја Миодрага Тодоровића, старјешине никшићке Саборне цркве и ђакона др Николе Маројевића.

Након читања Светог Јеванђеља сабраном вјерном народу бесједом се обратио ђакон Никола Маројевић, осврнувши се на јеванђељску причу о васкрсењу оног младића у палестинском градићу којег је, божанском милошћу, васкрснуо Господ Исус Христос и враћа га тужној и очајној мајци, за коју није било утјехе у границама овог свијета.
"Има ли ишта потресније у овом животу од слике коју нам представи данашње свето Јеванђеље. Кратка, али језгровита приповијест о двије поворке, двије групе људи које се сретоше на капији у градићу у Палестини. Прва поворка прати сина јединца, мртвог и мајку удовицу. Тешко да се може ишта теже и замислити, а камоли доживјети. Јад, туга, очај немају краја. Људска утјеха није изостала, али остаје празна и недостатна. Нема утјехе у границама овога свијета. Управо тада наилази друга група људи, који прате Господа Христа, Богочовјека, Месију, вјечног Учитеља мудрости и спасења. Он прилази мајци и каже само кратко: "Не плачи“ (Лк. 7, 13), али то су ријечи чији смисао надмашује уобичајено значење ријечи“.

"Његова ријеч надилази и језик и човјекову памет. Њихово значење је у сили коју носи са собом. То је сила васкрсења и живота вјечног. Зато се Христос не зауставља на ријечи него пружа утјеху уцвијељеној мајци, прилази носилима и заповиједа младићу: „Момче, теби говорим, устани!“ и та ријеч чини чудо. Младић проговори и Христос га даје матери његовој. Каква је божанска сила којом се превладава смрт која царује родом људским? Колико је божанско милосрђе кад је мајци враћен љубљени син? Ово је праобраз свеопштег васкрсења, а даје нам се на укрепљење и утврђење у вјери“, бесједио је о. Никола.

Младић из поменуте приче је, према ријечима ђакона Маројевића, свако од нас, односно сваки човјек, који живи без вјере у живог и васкрслог Господа.

"Сваки од нас у својој души има макар по једног мртваца. То је греховна природа наша. Њу може васкрснути једино Христос кроз вјеру и покајање. Христос је Спаситељ цјелокупног рода људског, Он избавља сваког човјека од робовања злу, гријеху, смрти – једини Он доноси свеколику радост човјеку. Треба Му се само обратити и препознати Га као истинитог Животодавца. Зато младић проговори. Дар језика је благодатни дар. То је средство нашег обраћања Богу и људима. Нема спасења изван заједнице, човјека са човјеком и човјека са Богом. Богопознање је темељ нашег вјечног живота, то је у ствари истински живот вјечни. Зашто да умиремо гријехом и душом, кад је Источник Живота код нас, тако близу.“

"Христос зато нуди лијек бесмртности – Његову вјечну науку, божанскеи законе и и заповијести. Човјек треба да живи по законима Христове науке, и ако умре живјеће (Јн. 11, 25). У вјери у васкрслога Господа се крије тајна чудотворног лијека од смрти, који нам Христос дарује. Дарује нам свете врлине и свете тајне, да би ми, причешћујући се Његовим тијелом и крвљу, примили Њега за храну и окусили живот вјечни већ овдје на земљи. Предокушамо Царство небеско, потврђујући тајну неба и земље да нисмо створени за пропадање, него за вјечност“.

"Сваки од нас је болесник на смрт, то постаје својим рођењем. Сваки гријех прво убија наше тијело па онда и нашу душу. Прва корак ка вјечности је свето крштење. Тиме постајемо чланови Цркве Божије и носиоци печата Духа Светога. Сваком врлином, сваким подвигом, сваким добрим дјелом, љубављу, милосрђем, тај печат још дубље ураста у наше биће, у нашу душу, и по њему ћемо се познати кад дође вријеме да се суди живима и мртвима. Нека би јеванђељска прича о васкрсењу младића била и нама на поучење и опомену, да себе унутарњим покајањем припремамо за живот вјечни док смо у овом свијету, да живимо по врлини и љубави, тој светајни неба и земље, да не би, кад дође вријеме, били у поворци смрти, него у поворци Живота, коју предводи једини Животодавац, Господ Исус Христос“, поручио је о. Никола Маројевић.


Извор: Епархија будимљанско-никшићка