Магија и магизам: како се испољавају у нашем животу

Магија и магизам ни из далека нису иста ствар. Магија је окултна пракса, а магизам је поглед на свет саграђен на принципима магије. Дешава се да се човек никад у животу није бавио магијом, али да у свом погледу на свет, поступцима и погледима на живот испољава очигледан магизм. Данас је важно да разјаснимо ове појмове пошто неки саму религију често схватају као нешто магијско.

Пре свега ћемо покушати да објаснимо шта је магија.

Магија (лат. magia – чаробњаштво, враџбине) јесте скуп обреда и дејстава који имају за циљ да утичу на стварност у околини уз помоћ тајанствених сила. То су бајалице, заклињања, бацање и скидање чини и разноразни пратећи ритуали (на пример, везивање чворова, писање одређених речи и шема), као и потребни инструменти: талисмани, ножеви, игле, кости, длаке,крв, смоле, траве и т.сл.

Обично људи магији прибегавају као згодном средству које им је при руци, а не тражи озбиљан душевни рад. Јер, врло је једноставно изговорити неку словесну формулу, дунути, пљунути и веровати да ће се сад све променити. Ипак, иза саме магије се крије озбиљан поглед на свет (који се заправо и може назвати магизмом). С њим се треба упознати као би се схватиле кључне разлике између магизма и хришћанске вере.

У хришћанству се исповеда да је у свету све потчињено Божанском Промислу. Нема ничега што би било пропуштено у мудрој и танкоћутној бризи Небеског Оца. Чак и муке и невоље, чак и наше духовне падове Бог допушта ради нашег могућег уразумљавања. Зато се истинско добро може постићи само кроз лично обраћање Богу. Човеку је дата слободна воља и зато он по својој вољи може да се обрати Христу без обзира на то шта се дешава око њега (рат, револуција, економска криза и т.сл.). А магијски поглед на свет сматра да нема ни Промисла Божијег, ни безусловне слободе, већ постоји тајна, скривена воља, која невидљиво обухвата цео створени свет. Људи, невидљиви духови, природне стихије – све је потчињено окултним законима утицаја. Светом влада онај ко је пронашао кључ за ове законе. Сликовито говорећи, у магији се сматра да су све ствари нашег света спојене невидљивим нитима и да правилно изговорена бајалица утиче на ове нити. У магизму су сами људи само живе лутке за које су везане нити невидљивог луткара. Уз помоћ магије може се повући потребна нит и без обзира колико да се жива лутка противи, деловање ће бити несавладиво – болест, урок, подстицање полне жеље итд. Чудно је то што се велики број бајалица обавља управо везивањем нити и чворића. Процес везивања се, између осталог, тумачи као процес бацања или скидања урока: „Нитима се везује болестан човек, дакле, и болест се везује; човек је везан – везана је и болест; нити се скидају с човека, с њима се скида и болест; нит се баца, закопава у земљу, ставља у отвор на дрвету које се после сече, с нити се баца и закопава у земљу везана болест“ (Јелеонска Ј.Н. Бајка, бајалице и чаробњаштво у Русији. М., 1994., стр. 174).

Принципи магизма су очигледно приказани у познатој легенди о хамелнском пацоловцу. Случај који научници још увек не могу да одгонетну, забележен је у европским средњовековним хроникама. 26. јуна 1284. године (забележен је чак и датум) у немачком граду Хамелну пацоловац-музичар извео је за собом свирајући фрулу 130 деце, која су нетрагом нестала. Пре тога је град веома патио од пацова, чија се најезда у средњом веку понекад поредила с епидемијом. Магистрат је обећао велику награду свакоме ко избави град од пацова. Управо тада се појавио флаутиста који је затражио да му у случају успеха дају онолико злата колико може да понесе. Градски оци су одмах пристали. Пацоловац је извадио чаробну фрулу; на њене звуке су дотрчали сви градски пацови и пацоловац их је извео из града, јер су зачарано пратили замамну мелодију. Магистрат је у међувремену зажалио због обећања које је исхитрено дао и одбио је да исплати награду флаутисти. Дошавши мало касније хамелнски пацоловац је поново почео да свира чаробну флауту, само што су овог пута код њега дотрчала градска деца коју је пацоловац извео из града и одвео – или до реке, или у планински кланац, где су погинула. Научници излажу различите верзије покушавајући да објасне овај случај; претпостављају да ово казивање може представљати скривени одраз и дечјег крсташког похода, и одвођење заробљеника после неуспешне битке, или пак погибељ у планини на клизишту деце коју је музичар водио на празник кроз мочварну котлину... Што се тиче пацова, прича се да они реагују на звук високе фреквенције који издају калајне фрулице које су у то време свуда користили пацоловци. Овај догађај је забележен на витражу хамелнске цркве који је израђен око 1300. године, а људи из овог времена су догађај сматрали појавом магијске чаролије. Јер, у окултизму управо обављање одређених радњи, магијског ритуала (у овом случају – извођење очаравајуће мелодије) неизбежно повлачи за собом одређене последице у животу људи (у хамелнској легенди – одлазак деце).

Док у хришћанству духовни напредак зависи од тога колико је човеково срце отворено за Христа, колико човек испуњава Христове заповести и стреми ка Богу, у магији је присутна ретка равнодушност према Богу. Није да се у магији исповеда атеизам – понекад се у бајалицама помиње име Божије, а човек којем се баје назива се слугом Божјим, - међутим, сви циљеви магије имају искључиво земаљски карактер. Овде се све остварује страственим напором у пориву ка духовном свету: треба остварити успех, новац, здравље, благонаклоност вољене особе и т.сл.

Магија не исповеда живо обраћање Богу, већ дејство законитости, очекивање ефекта од својих ритуала. И док у хришћанству духовно савршенство зависи од личног сусрета и јединства људске душе с Богом, у магији су у првом плану присутни технологија и тајанствени ритуал.

Подићи ћемо крајичак завесе. У суштини, све тајно знање савремене магије се своди на познавање чаробне пирамиде. А чаробна пирамида су четири «истине» које се узимају у обзир у магијским ритуалима: уобразиља, напор воље, вера у магију и чување тајне. За ефикасно чаробњаштво маг пре свега треба да има јаку уобразиљу, фантазију, да сликовито и емоционално замишља потребне предмете и лица; као друго, он сву своју пажњу, сву своју вољу усредсређује на магијско дејство; као треће, обавезно верује у њега (а не у Бога, чак и ако помиње име Божије), верује у то да ће се његова реч остварити, и као четврто, никоме не открива своје тајне. И зато овде нећемо срести ниједан зрак светлости који силази с Неба, нећемо срести ону Божанску помоћ и духовну утеху, који се дају у одговор на чисту и мирну молитву хришћанина.

Истраживачи истичу да магија у нашем створеном свету признаје неколико сфера. У највишој сфери обитавају добри духови, а у најнижој – зли демони. Док хришћанство сведочи да духови таме бораве у кардинално другој области бића у односу на светле анђеле (први у поднебесној сфери, а други – на небу) и да су за ступање у додир с овим другима потребни чист живот и топла молитва, у магији је ситуација потпуно другачија. У магији се сматра да се уз помоћ тајних церемонија може ступати у контакт с невидљивим духовима, и то не само са злима, већ и с добрима, и да се наводно може добити помоћ од њих. Не само то, с духовима се може склопити споразум и тада маг управља духовима у својим интересима – они припадају чаробњаку док је он жив, а после смрти маг већ заувек припада овим силама. Међутим, чаробњак о томе не размишља много. Он размишља о другом, тачније: ако је свет под влашћу духова, а духови су под влашћу бајалица, онај ко овлада бајалицама сам себи постаје цар и бог.

Наравно, велика је грешка сматрати да се ритуалима и бајалицама наводно може стећи наклоност добрих духова. Зато што су за заједништво с анђелима потребни верност Богу Којем служе анђели, искрена молитва и одсецање телесних и душевних страсти, а нису потребни покрети руку мага, бајалице и удисање дима прекоморских трава. И они духови који се маговима представљају као добри заправо нису толико добри као што изгледа.

Магија је по свом унутрашњем бићу саставни део древног паганства. У паганству се исповедао политеизам – многобоштво. И док Божанско Откровење сведочи о Богу Који је изнад нашег тварног света, у паганству су богови само делови материјалног света, као што су његови делови небеска светила и звезде. Ови богови су по паганском схватању исто тако ограничени, зависе од судбине и разноразних преокрета, а то значи да се њима у одређеном смислу може управљати. Магија се обраћа невидљивим духовима, овим «малим боговима» блиским људима, али се обраћа с циљем да их примора да служе човеку у остваривању његових земаљских интереса.

Дакле, у магији је присутан покушај да се управља својим животом и светом око себе без послушања Богу, а уместо личног јединства с Њим човеку се предлаже да сам оствари савршенство. Пошто су овакви циљеви у стварности недостижни за палог човека, пали духови помажу у имитирању власти и савршенства. Сетимо се како је сатана искушавао Самог Исуса Христа пред почетак јеванђељске проповеди: «И рече Му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу, даћу је; Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће све Твоје» (Лк. 4, 6-7). Христос је одлучно одбио саблазњивача, али кушач исту саблазан нуди људима у виду тајанствених знања, биоенергетског саморазвоја и окултне «власти» над светом.

Често се поставља питање: а да ли у магији постоји ритуал посвећивања душе ђаволу? Овакав ритуал заиста постоји, истина, без оних сликовитих митских детаља о доласку ђавола на јави и састављања уговора «на обострану корист». Постоји просто ритуал без посебних радњи из реда црне магије који нећемо описивати и у којем несрећни човек своју душу посвећује ђаволу. Претпоставља се да је привремена цена «уговора» - сила и моћ над другим људима и природом (ако хоћеш – можеш да учиниш да се неко разболи, ако хоћеш – можеш да исцелиш), а вечна цена су паклене муке душе.

Још једном ћемо скренути пажњу на кључну истину у магизму. Магу нису важни моралне вредности и духовни садржај невидљивог света; он признаје деловање законитости и да после одређених магијских покрета неизбежно следе жељене последице. Дакле, у магији је главно да ритуал буде правилно обављен. У томе је кардинална разлика између магије и црквених тајни које не могу да помогну човеку без његовог живог односа с Богом. Поред наизглед исправно обављене обредне стране, рецимо тајне Причешћа, човек може и да се не причести Христом, пошто се испоставља да није достојан причесник. Деловање црквених тајни на хришћанина директно је повезано с његовим личним унутрашњим стањем, с његовим личним односом према Христу. У магији ништа од тога није важно: обавио си ритуал, поверовао у његову ефикасност и ништа друго се не тражи.

Нажалост, однос неких хришћана према црквеним тајнама је такође магијски, кад се крштење, Причешће, венчање и остале тајне схватају као средства за земаљску срећу само због тога што је обављена радња. Човек се крстио – и заштићен је од свих искушења, ако си се причестио – нећеш боловати, вако си се венчао – избећи ћеш развод – сматра сујеверан човек с магијском свешћу. И он често не сумња да се (иако је можда активан борац против чаробњака и магова) налази у власти окултног погледа на свет. Магизам се, на пример, испољава у фразама као што су: «Крсти децу, ипак ће мање боловати» (а ако их још ниси крстио, никоме немој дозволити да приђе детету – урећи ће га), «Упали свећу и положићеш испит,» «Обавезно узми богојављенску водицу – помаже против урока». Односно, магизам се испољава онда кад човек заборавља на Бога и ослања се само на видљиви ритуал, као и кад се од духовног очигледно очекује земаљско и меркантилно.

Ово се дешава и онда кад се прочитано молитвено правило доживљава као гаранција за све могуће успехе, као известан залог, који духовне силе обавезује да испуне све твоје жеље. Чак и богослужење у храму неки доживљавају као нешто магијско, као неко дејство испуњено старинском и мало схватљивом естетиком, које само по себи човеку даје невидљиву снагу. Хришћанин треба да има на уму: у молитви је главно само општење с Богом Који зна како да уреди човеков живот, - Њему поверавамо свој живот и успехе. А у свештенодејствима у храму човек своју душу узноси Богу, а Бог гледа на срце и зато даје благодат сразмерно са живим обраћањем човекове душе Богу.

Магизам многих наших савременика се испољава у томе што, на пример, човек сматра да се наводно разболео само зато што му је неко пожелео нешто лоше или што је, не дај Боже, бацио чини на њега. Дакле, болестан човек заборавља на Промисао Божји, на то да се Бог брине о нама посредством наших невоља и болести. Пажња се неоправдано обраћа на магијску представу о узрочно-последичним везама бајања, проклетстава или ложих жеља с нашим несрећама и болестима. Туђа реч или урокљиво око изгледају као први узрок патње, али су свети оци невоље називали Божијом посетом: управо у њима се васпитава дух хришћанина, кад се човек одвлачи од земаљских тежњи и душом обраћа ка вечном.

Људи с магијском свешћу о Богу размишљају некако апстрактно, безлично, често уопште ни не размишљају о Њему. У најбољем случају, они Божанство замишљају као највиши принцип по којем треба да се гради наш живот, као некакав космички принцип, чије кршење повлачи за собом патњу, али не примећују у Њему највише начело личности. Зато не умеју да моле Бога за нешто и не знају шта значи поверење у Њега у свом животу. Успут ћемо приметити да они хришћани који у молитви немају жив осећај да стоје пред Богом, који се ослањају на текст молитве који као да делује сам по себи, и речи молитве изговарају само по навици, ради обреда, - овакви хришћани се срозавају до магијског поимања духовног света.

И ако човек сматра да је у стању да достигне духовне висине само својим напорима, ако само савршенство сматра за известан резултат методике духовног саморазвоја, у овоме се такође запажа магизам. Јер, резултат се очекује од људских напора самих по себи, словесних формула и магијских покрета, док срце са својим осећањима, ум са својим мислима, воља с њеним жељама, остају без живог обраћања Богу.

Истински духовни живот се заснива на поверењу у Бога (а то значи и на поверавању Богу своје судбине), срдачном обраћању Њему и испуњавању Његових заповести, а не на механичком обављању ритуала и непромишљеном изговарању, чак и ако су у питању саме црквене молитве. Само хришћанско савршенство је дејство Бога у души човека коју преображава, којем човек или помаже, или га спречава. А сва пуноћа црквеног живота с његовим богослужењима и тајнама, с његовом традицијом и обредима, с његовим молитвама и духовном културом, јесте она средина у којој човекова душа треба да се отвори у свом слободном, топлом и искреном усхођењу ка Небеском Оцу.

Валерије Духањин, магистар теологије

Са руског Марина Тодић

Преузето са: Православие.ру