Преподобни Јустин Ћелијски: Постанак духовног света

Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва ду­ховна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића на­звана анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе не­го дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.

Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара зве­зде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.
У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9] анђео Го­сподњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10] пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.

Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.

Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42]

Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чу­вала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.

2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Вла­сти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45]

Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духо­ва, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49]

3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53]

О духовности природе анђела Свето Откривење гово­ри и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετα­σχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мо­ра разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестеле­сна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57]

Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60]

С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по при­роди мора имати и крај.[62]

Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Бо­гом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредно­сти и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70]

Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по ме­ри природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју исти­не сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.

Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршен­ство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87]

4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93]
Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95]

5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101]

Исповедајући ову богооткривену истину о подели и ра­злици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103].

„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλ­ήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и зна­ње нижима“.[104]
Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106]

6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Сера­фиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержи­тель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113]

Напомене:

[1] ср. Ориген, Contra Cels. V, 4; св. Иларије, De Trinit. V, 22; блаж. Авгу­стин, Serm. 1 in Psalm. 103, n. 15.

[2] Мал. 2, 7; 3, 1; Мт. 11, 10; Мк. 1, 2; Лк. 7, 27; 9, 52; 2 Дневн. 36, 15; Apej 1, 13; Апок. 1, 20; 2, 1. 8. 12. 18; 3, 1. 7. 14.

[3] 1 Мојс. 3, 24.

[4] 1 Мојс. 19, 1. 15.

[5] 1 Мојс. 28, 12-13.

[6] Јов. 38, 7.

[7] Јов. 1, 6; 2, 1.

[8] Јов. 4, 18.

[9] 2 Цар. 24, 16-17.

[10] 4 Цар. 1, 3 и 15.

[11] Ис. 6, 27.

[12] Језек. 10, 1-22.

[13] Дан. 8, 16; 9, 21.

[14] Захар. 1, 9-19; 2, 3; 3, 36; 4, 1-5.

[15] Лк. 1, 11-20.

[16] Лк. 1, 26-38.

[17] Лк. 2, 9-13.

[18] Мт. 1, 20; 2, 13. 19.

[19] Мт. 4, 11.

[20] Лк. 22, 43.

[21] Мт. 28, 2.

[22] Мт. 28, 57; Мк. 16, 58; Лк. 24, 48; Јн. 20, 12.

[23] Д. А. 1, 10. 11.

[24] Д. А. 5, 19-20.

[25] Д. А. 10, 3.

[26] Д. А. 12,7-11.

[27] Д. А. 12, 23.

[28] Д. А. 27, 23.

[29] Апок. 7, 1. 2. 11; 8, 2. 3. 6. 7. 8. 10. 12; 9, 1; 10, 1. 7. 8; 15, 1. 6; 16, 25. 10.12. 17; 17. 1, 7; 18, 12; 20, 1 и т. д.

[30] Мт. 13, 37-41.

[31] Мт. 18, 10.

[32] Лк. 12, 8-9.

[33] Мт. 25, 31; Лк. 9, 26.

[34] Д. А. 23, 8.

[35] Мт. 22, 30.

[36] Мт. 26, 53.

[37] 1 Тм. 5, 21.

[38] 1 Кор. 4, 9.

[39] Еф. 3, 10.

[40] Јевр. 1, 14; 1 Петр. 3, 22.

[41] Јевр. 12, 22-23.

[42] 1 Петр. 1, 22.

[43] Јн. 1, 3; Рм. 11, 36; Јевр. 3, 4; Εφ. 3, 9; Апок. 4, 11.

[44] Немиј. 9, 6.

[45] Кол. 1, 16.

[46] Јов. 38, 7.

[47] 1 Мојс. 3, 1-19.

[48] Св. Ј. Златоуст, Ad Stagyrium Ι, 2; In Genes. hom. 22, 2; Ad eos qui scandalizati sunt liber, с 7; св. Григорије Богослов, Orat. 38, 9; 45, 5; св. J. Дамаскин,De fid. II, 3.

[49] Канонъ Безплотнымъ, песнь а.

[50] Јевр. 1, 14; ср. Мт. 22, 30.

[51] Serm. 1 in Psalm 103. n. 15.

[52] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 865 В.

[53] Св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. V, 3; ср. св. Дионисије Ареопагит, De coel. hier. с. VI.

[54] Кол. 1, 16.

[55] Св. J. Дамаскин, De fid. Η, 3; col. 869 А; св. J. Златоуст, In Genes. hom.22, 2; De consubstant. Contra anom. Serm. VII, 6.

[56] Јов. 4, 28.

[57] De fid. II, 3; col. 865 В. 868 А; ср. св. Амвросије, De Abraham. 2, 8.

[58] Дан. 9, 21. 23; 8, 15; 1 Mojc. 28, 12; Јн. 1, 51; Лк. 1, 26. 38; Мт. 28, 2; Лк.2, 15; 22, 43.

[59] Св. Григорије Велики, Moral. II, 2; In Evangel. hom. X, 1.

[60] Св. Ј. Дамаскин. De fid. II, 3; col. 860 АВ.

[61] Лк. 20, 36.

[62] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 868 С; ср. св. Григор. Богослов, Orat. 29, 13.

[63] Пс. 8, 57; Јевр. 2, 7.

[64] 2 Петр. 2, 11; Пс. 102,20.

[65] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II. 3; col. 869 А. У Канону Безплотнымъ вели се: Словомъ твоимъ ипостаснымъ, Господи, ангельское естество содeлалъ еси,освятивъ же божественымъ Духомъ, Троицу богословити научилъ еси, Боже,во вики (пeснь в).

[66] Св. Василије Велики, De Spir. Sancto, с. 16, n. 38.

[67] ib.

[68] Св. J. Дамаскин, II, 3; col. 869 В.

[69] Канонъ святымъ Ангеломъ, пeснь д, въ понедeльникъ утра, Гласъ s, Октоихъ.

[70] Св. Јован Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 В; ср. св. Григорије Богослов,Orat. 41. 11; 38, 9; св. Григорије Велики пише: Пошто су Анђели смирено изабрали љубав према Ономе који их је саздао, то су овом неизменљивошћу побе­дили у себи саму изменљивост своју „ (Moral. XXVI, 6, 11). Ср. блаж. Авгу­стин. Enchirid. 57; De civit. Dei, XI, 13.

[71] 2 Кор. 11, 14.

[72] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 868 В. У служби Безплотнымъ силама вели се: Безплотнiи Ангели, Божiю престолу предстоящiи, и отонудными свътлостьми облиставаеми и свeтолитiи вeчно аяюще, и свeти бывающе вторiи, Христу молитеся… (стриха, Гласъ а).

[73] Св. Григорије Богослов, Orat. 28, 31; Р. gr. t. 36, col. 72 В; ср. св. Дионисије Ареопагит, De coel. hier. с. IV, 2; с. V; с. X, 2.

[74] Св. Григ. Богослов, Orat. 40, 7; t. 36, col. 365 ВС.

[75] Он, Orat, 40, 5; цол. 364 Б.

[76] Он. Orat. 6, 12; т. 35, цол. 737 Б.

[77] Блаж. Августин, De civit. Dei, IX, 22; XXII, 29, 1; De Genes. ad litt. VIII, 45, De Trinit… IV, 22.

[78] 1 Кор. 2, 11.

[79] Мк. 13, 32.

[80] Еф. 2, 10; 1 Петр. 1. 12; ср. св. Јован Златоуст, In Joan. hom. 1, 2.

[81] 3 Цар. 8, 39; Јерем. 17, 9; 1 Кор. 2, 11.

[82] Пс. 71, 18.

[83] Јов. 4, 18.

[84] Св. Василије Велики, De Spir. Sancto, 38; св. Григорије Ниски, De orat.domin. 4; св. J.
Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. I, 6.

[85] Св. Ј. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. IV, 1.

[86] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 B.

[87] ср. св. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. V, 3.

[88] Дан. 7. 9-10.

[89] Апок. 5, 11.

[90] Мт. 26, 53.

[91] Лк. 2, 13.

[92] Јевр. 12, 22.

[93] Јуд. 14.

[94] Св. Дионисије Ареопаг. De coel. hier. с. 14; ср. св. Атанасије Велики Contra arian. Orat. II, 27; св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. II, 4.

[95] Св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 3, 6.

[96] Кол. 1. 16; ср. Еф. 1, 21; 3, 10; Кол. 2, 10.

[97] Ис. 6, 2.

[98] 1 Мојс. 3, 24; 2 Мојс. 25, 18-22; Језек. 9, 3; 10, 1-20; 41, 18. 20. 25; Пс.79,2; 17, 11; 98, 1; Ис. 37, 16.

[99] Еф. 1, 21; Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.

[100] Јуд. 9; 1 Сол. 4, 16.

[101] Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.

[102] De coel. hier. IV, 3; VI, 2; VII, 2; VIII, 2; IX, 2; Χ, 1; ср. св. J. Дамаскин,De fid. II, 3; св. Григорије Богослов, Orat, 28, 31; Orat, 38, 9; св. Атанасије Вел., Ad Serap. Epist. I, 13 и 17; Epist. II, 4; Epist. III, 3; св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. IV, 4; св. Игњатије Богоносац, Epist. ad Trall. с 5; св. Иринеј, Contra haer. II, 30, 3. 6; Ориген, De princip. I, 5; Contra Cels. VI, 30; св. Василије Вел., Contra Eunom. III, 2; св. Григорије Ниски, Contra Eunom. VII, 5;св. Кирил Јерусалимски, Catech. XI, 11; VI, 4; блаж. Августин, Enchirid. с. 57, п.15; св. Григорије Велики, In Evang. lib. II, hom. 34, 7; Moral. 32, 48.

[103] Св. Григорије Богослов, Orat, 28, 31; Р. gr. t. 36, col. 72 В; ср. св. Кирил Јерусалим., Catech. VII, 11.

[104] Св. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 881 С – 872 А. У Св. Писму налазимо инека посебна имена анђелска као: Михаил = ко је као Бог (Дан. 12, 1; Јуд. 9; Апок. 12, 7), Рафаил = помоћ Божја, лек Божји (Тов. 3, 16; 12, 15), Гаврил = сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 19). Урил = светлост, огањ Божји (3 Јездр. 4, 1. 5;5, 20), Салатиил = молитва Богу (3 Јездр. 5, 16). Нема сумње да ова имена одговарају извесним нарочитим особинама дотичних Анђела.

[105] Origen, De princip. II, 9, 5 i 6; III, 5, 5; I, 8, 1.

[106] V Вас. сабор, прав. 2 и 14.

[107] Св. Јован Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 С.

[108] Ис. 6, 3; ср. Језек. 3, 12; Пс. 148, 2.

[109] Апок. 4, 8; ср. 7, 11-12.

[110] Дан. 7, 9. 10.

[111] Мт. 18, 10.

[112] Јевр. 1, 14; Д. А. 5, 19; 7, 58. 66; Мт. 4, 11; 25, 31; 28, 2. 57; 13, 39-42.49; Лк. 22, 43; 2, 14; Гал. 3, 19; Еф. 1, 21; 1 Петр. 3, 22; Јн. 5, 4; 1, 51; Пс. 33, 8;Апок. 7, 1. 2; 16, 5; 14, 18.

[113] De fid. II, 3; col. 872 Α.

Преузето из књиге Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве I, Београд 2003.

Извор: Митрополија црногорско-приморска
Преузето са: Српска Православна Црква